26. септембар 2011.

ЦИГАНИ И ПСИХОЛОГИЈА ЦИГАНА


Цигани, иако у приличном броју заступљени, нарочито у Јужној Србији, остали су ван југословенског расног амалгама. Само изузетно може да се примети нешто циганске примесе као најцрње нијансе у скали левантиског црнила. Тај елемент диже се каткад и на високе положаје у више социјалне слојеве (југословенски циганоиди, као што и остали источно-европски и балкански народи имају своје циганоиде). Нарочито у политици и у трговини може да се осети по која циганска кап и по која јаснија црта циганског менталитета.

Тај елемент који је оставио своју прадомовину Индију још пре неких хиљаду година, и данас у крви и души носи трагове кроз миленије упијаног тропског сунца. Цигани имају свој засебан језик, али од какве су расе? Хиндуси, Дравиди или нешто треће? Њихова правилна лица говоре за индоевропску, а не дравидску расну подлогу. Међутим њихова психа оштро је и јасно изражена, више него и сама раса. Њихова скиталачка номадска крв, толико противна сваком смиреном и систематском раду, довела их је у њиховој циганској дијаспори до особене животне формуле, подмукле до сржи: живети од људи, али ван људског реда и рада. Чергашки начин живота (можда и тропски преостатак живљења у природи?) ван сваког уређеног људског друштва њихов је основни модел; сва друга занимања: свирање, коритарство, продукције са дресираним медведима, ковање старог гвожђа, чишћење обуће по варошима итд. само је спољна социјална мимикрија тог вансоцијалног типа. Њихова исувише далека раса појачала је и њихову изолацију, иако наш народ није наклоњен расној мржњи.

Наше грађанство и сељаштво у Србији и Босни трпи она њихова типична неуредна и животињски прљава насеља која су се као „циганске махале“ залепиле уз крајеве толиких наших вароши и села - па и у самој престоници. Има у нашег света и неумесне болећивости према тим ружним привесцима наших вароши. Ти Цигани неугодан су терет у свакој средини, не само у хигијенском погледу, него и због навике просјачења, крађе, па и повремених свирепих злочина. Великим делом све су то остаци ранијих времена. Доказано је да су за Турцима у стопу долазили и ројеви Цигана. Изгледа да је ту било и неке врсте симбиозе, јер су Турци одувек били толерантни према Циганима који су добрим делом прелазили на Ислам. У турско време „Циганка“ је био синоним за „Проститутка“, а и данас се запажају трагови тих односа по нашим селима. Известан тип сељачких „донжуана“ тражи по циганским махалама „галантне пустоловине“.

Хуморист Пеција Петровић обрадио је у комедији ''Пљусак'' један такав мотив. Цигансака номадско-чергашка психа обележена је у првом реду крајњом неосетљивошћу за социјалну меру и укус као и избегавњем свих терета и обавеза друштвених. И када хоће тобоже да поштено зарађују, да буду и корисни, они и ту уствари избегавају сам рад. Они тај „рад“ нуде толико немогућним и наметљивим начином да то постаје још горим теретом за околину него и директно просјачење. Њихови „носачи“ и „чистачи“ права су покора по варошима Јужне Србије.

Приштина носи рекорд у томе погледу, а нити царски градови Скопље и Призрен не заостају много. Ти Цигани трче за својом жртвом по целој вароши и само што не вуку човека за ноге: Чистимо, чистимо! Ни онда када нпр. странац пристане на чишћење, да би се ослободио, и да добар бакшиш, не пуштају га на миру. У групама се поређају пред гостионицом чекају да се руча и онда поново наваљују, иако виде да нема никакве потребе чишћења.


Све је то само радом маскирано агресивно просјачење, у ствари беспосличење.

Механички присиљавају човека да им нешто добаци - ако неће десети пут да „чисти ципеле“. Имаш ли ти и времена зато, то се њега ништа не тиче. Нико у тим варошима не води рачуна о томе да би свет требало ослободити тих тобожњих „радника“, јер није то баш таква ситница како решаваоци социјалних питања у таквим местима мисле. То је једна несносна, несоцијална и ружна црта тих места, која иначе теже за туризмом. Самом „кризом“ ова се појава не може објашњавати и правдати. У српског и арнаутског елемента у истим варошима не види се ни трага од оваквих појава, иако и међу њима има страховите сиротиње. Лако је замислите какви ће све карактерни и социјални квалитети избити из оваквог пенетраног елемента када једном почне те методе да преводи у „више социјалне облике“.

Циганско примитивно лукавство, њихова неукусна наметљивост као и уопште неосетљивост за обзире, устаљене у сваком развијеном друштву, делују на народе међу којима живе, као примитивна форма паразитизма једног душевно недозрелог и заосталог, у многом погледу детињастог елемента. Многи Цигани чине, као и Негроиди, утисак велике, занемарене и неваспитане деце. То се види из њихових песама на циганском језику које не смемо замењивати са песмама народа међу којима живе, а на којима као професионални свирачи и певачи - посредници – унаказитељи зарађују. Види се то и из њихових обичаја и начина живота, о коме је у нас много писао Тихомир Ђорђевић.

Наш народ приказује Цигане у анегдотама и шаљивим причицама као лење, лакоме, крадљиве, плашљиве и глупаво прозирно - лукаве људе. Нпр. причица о Краљевићу Марку и Циганину, о Циганину најамном раднику који је тражио да поједе једно за другим сва три оброка, па доследно „после вечере“ легао да спава, или о ономе који је затечен како чупа туђи лук па се изговорио да се ухватио за лук како га ветар не би однео. У Босанској Крајини чуо сам ову, вероватно негде и забележену, причицу о циганској „дијалектици“. Ухватили Циганина у крађи и довели три сведока који су га видели када је крао. „Ја ћу довести три стотине сведока који нису видели!“ бранио се Циганин. У овом стилу има наш народ целу малу литературу о Циганима и у њој јасан појам о циганском карактеру. „Циганити“ реч је коју је народ створио не само за Цигане, и не само на Циганима, него и уопште као један карактеристикон који се по потреби може и на Не-цигане добро применити.

Преузето из: „Карактерологија Југословена“.
Написао: Владимир Дворниковић, 1936. стр. 242 -244