30. јануар 2012.

АНТИСЕМИТИЗАМ

Антисемитизам

Антисемитизам, објављено у Nazionalsozialistи Volkischer Beobachter
(четири наставка: 17. и 24. јули, 4. и 21. август 1921.). Овде ћемо изложити први.


Антисемитизам је стар колико и јеврејство. То су две појаве људског живљења, а активно испољавање прве било је непосредна последица друге. Од Јездре и Немије, тј. од свесно спроведене јудаизације, јеврејски дух и јеврејско биће су свуда, где су макар и минимално дошли до развитка, изазивали отпор других народа и њихових великих личности. До тог одбацивања јеврејства, како емотивног тако и свесног, долазило је из националних, привредних, религиозних и моралних разлога од изласка деце Израела из Египта, па до данашњих дана. Добро је величину те чињенице кратко, али убедљиво предочити. Едвард Мајер закључује да су одбојност, „религиозно издвајањеи уображено омаловажавање свих других народа Јевреје учинилиодбојним својим суседима”. Исто као у самој Палестини мислили су и народи домаћини у другим земљама. Тацит је код Јевреја констатоваонепријатељску мржњу према свему другомеи назвао иходвратним народом”. Сенека говори о поремећеном народу. Мухамед им замера зеленаштво. Лутер сматра: „Никада Сунце није осветљавало крвожеднији и осветничкији народ”. Бруно децу Израела називагубавим и за заједницу опасним сојем”. Волтер о њима говори као о највећим бедницима ''који су икада каљали површину Земљеи саветује им да се што пре врате у Обећану земљу. Фридрих II Хоенштауфен је у Јеврејима видео националну опасност и искључио их је из јавних служби. Слично је мислио и цар Тиберије, сличио Фридрих Велики и Бизмарк. Хердер говори отуђинском азијатском народу”, који јеваспитањем покварен”, Гете би да им уошите забрани удео у нашој култури, страхује од последица њихове грађанске равноправности, коју назива будалаштином. Фихте јеврејство види као сазиданона мржњи према читавом човечанствуи прориче да Јевреји, ако им се дају права изван њиховог народа (што Момзен, Молтке и други исправно називају државом у држави) још и у свим другим народима, да ће их ониногама газити”. Кант у Јеврејима једноставно видинарод превараната и трговаца”. Шилер их називанечистим каналомипростачким изабраником”, Вагнер их зовепластичним демонима распадања човечанства”. За Шопенхауера је јеврејствонеотесана догма'', скоропростачка. Преко Езре смо га упознали са његове најсрамније стране”. Даље Шопенхауер често говори о крвожедном бављељу Јехове и његовог изабраног пљачкашког народа”. Чак и превише толерантни Толстој налази чак и у Јеванђељима траговестраног, прљавог јеврејског духа”. Шекспиров Шајлок обухвата Јеврејина у његовом најдубљем бићу сликовитошћу без премца каквим су га описивали најбољи људи свих времена и народа. А Достојевски је потрешен пред том необоривом чињеницом: “То ипак нешто значи, то сви!”. За дубоког познаваоца душе јепростачка јеврејска идеја (жидовскаја идеја) идеја израбљивања”. Овај преглед највећих људи свих народа (којима сепридружују Цицерон, Плутарх, Наполеон, Балзак, Петар Велики, Марија Терезија, Јозеф II и многи други) био је само израз општег осећања које увек настаје при ближем додиру са јеврејским народом. Мање познати и мање велики људи изјашњавали су се исто тако. Из немачке прошлости нека буду поменути франкфуртски директор Јаков Шут, професор Ајзенменгер, писци Хартман, Вирфел и други. Данас се скоро ништа не зна о немачким пионирима од пре сто
година. Хајделбершки професор Фриз у јеврејству види једнупаразитску биљкуи болест нација”, која се производи у количину када нужда захтева порезе и јавне испоруке и предвиђа (1816) да ће, ако се Јеврејима допусти да неометано зеленаше, синови водећих хришћанских кућа морати да служе у јеврејским као теглећи кметови". Историчар Фридрих Рис наглашава да је јеврејска религијаполитички центари опомиње на спречавање јеврејског монопола било које врсте. Један позив у помоћ упућен немачком удружењу захтева 1816. хитно решавање јеврејског питања које је опет постало хитно збогјеврејских ратних испорука”, те поништење грађанског права тог друштва путујућих трговаца”. Управо изванредно јеврејску душу осветљава Фридрих Бухолц. После историјског прегледа јеврејског питања (у коме, поред осталог, констатује да су Римљани Тита, разарача јерусалимског храма, називалимилином људскога рода”) и после подробних истраживања долази до истините, колико и премало увиђаване чињенице: “У сиромаштву својих суграђана Јевреји су увек налазили крај своје егзистенције”. Могли би се набрајати још многи списи немачких људи који су се борили против опасности која се неизоставно ближила. Опомињали су из националног, економског и моралног осећања, али и против владавине једног интимно неплодног духа, који би морао отровати нашу културу. Нека овде буде поменута само још једна непозната Кантова реченица, коју као савременик цитира професор Фојгт у својој Кантовој биографији: "Кант је тврдио: Јевреји још нису имали правог генија, не могу показати истински великог човека. Сви њихови таленти и сва знања обрћу се око сплетки и марифетлука, једном речју, сви они заједно имали су само један јеврејски мозак”. Овде се Кант потпуно поклапа са Гетеом који Јевреје у читавој њиховој унутрашњој неплодности описује следећим, мало познатим речима: Стално и увек праве путеве док се од путарине више не може путовати”. Хоће ли се заузети исправан став према јеврејском питању, онда се мора једном заувек раскрстити са фабулом коју Јевреји и њихови заштитници дрско до данашњих дана шире, а то је да се Јеврејин, ето, само силом прилика прихватио тога да буде накупац и зеленаш и да је расејање Јевреја последица нетрпељивости страних владара. Јер, још у егзилу било је јеврејских банака у Месопотамији (Браћа Егиби), из три вавилонска града имамо извештаје у којима се говори о лошем гласу на коме су, а као разлог за то наводи се преварантско зеленашење тамошњих бројних јеврејских трговаца. У Александрији су деца Израела у великом броју заступљена још давно пре разарања храма у Јерусалиму, такође и у караванским центрима Мале Азије и лучким градовима Грчке. У Риму Јевреји 139. пре Христа чине једну затворену колонију на десној страни Тибра, где пристају феничански трговци.

Алфред Розенберг