04. фебруар 2012.

БОШКО ПЕРИЋ - ПЕША


Лета 1971. 1. новембра родило се дете, српско дете, имало је младеж на левом образу који је значио срећу у животу, а и породица Перић је тај дан блистала од среће што је након четири кћерке добила сина по имену Бошко. У селу Ражљево, под обронцима Мајевице, негде на средини пута између Брчког и Бијељине рођена је легенда овог времена. Бошко Перић, је био дете са села. Своје школовање је започео у родном селу Ражљево. Био је примеран и вредан ђак. Основну школу је завршио 1986. год. познат као, већ тада, сналажљив момак, даље школовање је наставио у Словенији, у Љубљани. Живео је код једне од својих сестара.

У том граду је уписао елтектротехничку школу, смер телекомуникације. Средњу школу је завршио 1989. год. По завршетку школовања одлази на служење војног рока у тадишњи Титоград. Из војске се враћа кући у Ражљево са чином десетара. Убрзо затим опет одлази у Словенију, у Копар, где се налази запослење у својој струци. По избијању ратних сукоба у Хрватској, изазван патриотским вредностима одлучује да се врати у родно место, што и чини задњим возом Љубљана-Винковци. Чим се вратио у своју отадџбину, ставио се на располагање резервном саставу тадашње ЈНА. Прво ватрено крштење му је било у пролеће 1992. год. у ослобађању Шамца, у оквиру резервног састава, тада још ЈНА.

Пред почетком рата у Брчком, формирана је елитна јединица црвених беретки по узору на јединице капетана Драгана у Хрватској. У тој јединици се налазио и Бошко Перић. Већ у првим акцијама показао се као храбар борац, што доказује начин на који је први пут рањен; приликом заузимања приградског насеља Кланац у Брчком, Бошко ношен својом младалачком жестином усправио се и с митраљезом у рукама кренуо према муслиманским положајима, ''Беж'те, Турци, стиже Пеша!'', загрмео је. Испред њега је била чистина и док је тако усправно ишао пуцајући, сасекао га је рафал. Добио је три метка, један у ногу, два у руке, али се још држао на ногама.
То је било прво рањавање од укупно шест. Друго рањавање у августу је поново издржао на ногама, и ако га је бровинг погодио у прса, жеља да одбрани свој народ, за дивно чудо, га је одржала у животу. По изласку из болнице оснива интервентни вод који тада броји 19 војника, остварује значајне подвиге у пробијању коридора који је био једина веза са западним делом Републике Српске.


У марту 1993. год. одлуком 1. посавске бригаде ујединили су се сви интервентни водови у једну елитну диверзантску јединицу. Нико се није много двоумио о командовању таквом јединицом, Бошко Перић Пеша, био је чини се, својим рођењем, предодређен за такву одлуку. Чак је пао предлог и да јединица носи његово име, као симбол једног поимања рата, части и поштења који су красили младића који ће до краја свог кратког живота на телу имати више рана него што је проживео година. Коначно у истом месецу, удружењем више интервентних водова, формирана је специјална јединица ''Пеша''.



Бошко Перић, надимак Пеша је добио по стрицу који је био четник у Другом светском рату. Под командом Бошка Перића Пеше, специјална јединица је била храбра и дисциплинована, и као таква је била узор осталим српским јединицама. Специјална јединица Пеша успешно је бранила свету српску земљу на свим фронтовима широм Републике Српске. 14. новембра 1994. год. Бошко Перић Пеша, шест пута рањаван, креће у своју последњу акцију на сопствени захтев, у покушају да спасе око 70 опкољених српских војника, на брду Лисача на Мајевици.

У непосредној Пешиној близини пада пресудна бомба, чији гелери погађају јунака по целом телу. Још при свесном стању, лежећи на земљи, питао је двојицу својих војника ''Је ли ми лице пуно оштећено?''
Бошко Перић Пеша био је мртав непун минут од рањавања. Гелер је кроз врат директно отишао у мозак. Тело му се, снагом здравља и младости, још борило са смрћу док на крају и срце није поклекнуло. Остаће дилема о томе да ли су бомбу бацили непријатељски војници или неко од ''наших'' војника. Познато је да је Пеша, пре свега у лоповима и домаћим ратним профитерима као поштен момак представљао трн у оку, видео у њима највеће непријатеље српског народа, и обећавао обрачун са свима њима, ако преживи рат. Међу Пешиним војницима, и народу преовладава ово друго мишљење. Погинуо је са 23 године. На муци се познају јунаци. Није имао страха. Положио је живот у покушају да ослободи српске борце. Бошко Перић Пеша, један од највећих српских јунака, како у последњем рату, тако и у целокупној српској историји дао је немерљив допринос одбрани српског народа у Брчком и Посавини, али и целој Републици Српској. За сва велика дела која си учинио за српски народ. Нека ти је вечна слава и хвала!!! О Пеши и његовој јединици је написана књига ''Пеша – једна ратна легенда''. У књизи је детаљније описана Пешина кратка биографија, сва његове акције и рањавања, оснивање јединице и њена дејства, наводе се имена чланова јединице, места, време и начин погибије. Сваки припадник Пешине јединице, је био рањен минимално једном. Пешина јединица и дан данас постоји. Хвала им за све.






Ово што ћете сада прочитати није ни мало безазлено, речи су веома тужне. Јауци мајке Јелене, Пешине мајке:

''Шест пуна су долазили да ми јаве да је Пеша рањен. Шест пута. Мој Пеша рањен. Мој Пеша рањен. Црни животе. Први пут дошао у јуну покојни Горан, једном дошао покојни Ратко, сирото моје дете. Није могао да издржи колико сам јаукала. Зове Пешу оном њиховом справом из кола и каже му: Пеша јави се, не могу више да трпим, да ти трпим мајку колико јауче. У болници доктор Нинковић прилази и кад је видео да плачем каже, шта се мајко бојиш, знаш да је дошао у моје руке. Е мој докторе, кажем ја њему, које је горе, ил' теби њега крпити, ил' мени за њим туговати.
Ја седнем мом Пеши крај ногу и плачем, а он се смеје, и каже ми: Немој мајко да плачеш и ако погинем ја сам заклет народу. Е, сви су они били заклети ал', нико поштовао није. Сад облаче униформе, начинили се војницима као ратовали они.
Најтеже ми је било кад је други пут рањен. Мислила сам да неће преживети. Кад су дошли да ми јаве, ја сам била сама код куће, Станимир је отишао негде. Неће да ме позову у болницу, кажу да је одвезен у Београд. Нису били Пешини другови, нека друга војска. Ја остала ходам по дворишту и јаучем. Истом стадоше опет нека кола. Мене пресече дошли да ми јаве да је умро. Кад оно његови другови из јединице, кажу дошли смо да одеш Пеши. Ми у Брчком, Брчко гори, гранате падају, по улицама стакло, изваљана цигле, свуда се дими, нигде живе душе. Дочекао ме опет доктор Нинковић, узео ме под руку, хоће да ми да инекцију, ја нећу, хоћу да видим своје дете. Све мислим није он жив, неће да ми кажу. Не можеш код њега, каже мени доктор Нинковић, није још дошао свести, тек је оперисан. Ја плачем и чекам, сати пролазе. Истом дође сестра, дошао је себи, каже можеш га видети. Онда ме друга, врати са врата: Пеша је рекао да не улазиш. Рекао је ако заплачеш, све ће инструменте покидати. Можеш ући само ако нећеш плакати. Нећу плакати кажем, ако ме уведете. Доктор и сестра ме узму испод руке и поведу коначно до мог Пеше. Ја дођох до његових ногу, помилујем га по коси. Боја, Бошко знаш ли ко ти је дошао? Знам одговори, очи су му биле затворене. Мама немој да плачеш, каже ми. Нећу сине, неће мајка плакати. Одједном се проломи експлозија. Прозор крај њега се сасу. Сестре тргоше његов кревет, замало да га исече стакло. Доктор је загрмио, возите га за Београд, погинуће у болници!
Они га одвезоше. Чујем доктора Нинковића како каже: Пеша погледај своје другове. Ја сам мислила да он неће преживети, да то доктор мени неће да каже.''