14. фебруар 2012.

На данашњи дан . .

Сабор у Орашцу

На данашњи дан 14. фебруара на збору у Орашцу дигнут је Први српски устанак, а за вођу је после одбијања Станоја Главаша и Теодосија Марићевића изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе.

Миланковић Вељко с' Вучијака, то је симбол српскога  јунака

На данашњи дан 14. фебруара 1993. године преминуо је од последица тешког рањавања командант Вукова са Вучијака, Вељко Миланковић. Поручник Вељко Миланковић је био оснивач и командант јединице Вукови са Вучијака 1993. године. Као добровољац одлучује да помогне свом народу, иде у место Голубић код Книна, и тамо завршава обуку код капетана Драгана. Миланковић се истицао на обуци као веома дисциплинован и добар војник и по завршетку обуке добија чин поручника. У родном крају формира јединицу "Вукови с Вучијака". Убрзо он и његови "Вучјаци" постају истакнути борци и јунаци. Били су свуда где су се водиле тешке борбеМодрича, Дервента, Јасеновац. Покрац, Окучани, Босанска и Книнска Крајина. Августа 1991. године са својом ослабљеном јединицом заузео је спомен парк Јасеновац. Веома значајну, ако не и пресудну, улогу је имао у пробијању ''Коридора Живота''. Иако је имао гипс на нози, одбијао је да оде из борбе, и са својим војницима је први био у пробијању „чврстог коридора“. Као командат јединице током пробијања коридора водио је борбе код Добар Куле (1. јул 1992.), Бијелог Брда, Јакеша, Чердака, Цера, Мордиче (26. јун 1992.) и Оџака (12. јул 1992). Јунаштво Вељка и његових бораца остаће запамћено у аналима овог рата: "Момци "вечитог поручника Миланковића" извели су једини класичан јуриш „на нож“ виђен у рату 1992. године. Крећући у напад на забункерисано брдо Јакеш развили су се у стрелце, изнели заставу у прве редове и после команде „НОЖ НА ПУШКЕ“ полетели грудима на непријатељске ровове. Девет их је погинуло, двадесетак рањено – Јакеш је пао.” Оно што још Вељка Миланковића посебно издваја јесу две ствари. Прво је то што се борио увек против неправде, а то значи да није ишао у рат са циљем, да врши злочине, и да убија нејач непријатеља. Већ са циљем да српску нејач заштити од усташког и муџахединског ножа. Иако је имао троје деце, схватио је да нема ко да чува његову децу осим њега. Друга ствар која треба да се истакне јесте начин на који је преминуо комадант Вукова са Вучјака. Али то има своју предсторију. Наиме, због своје поштења и борбе против неправде Вељко Миланковић се у Републици Српској током рата, још одмах те ратне јесени 1992. сукобио са Жељком Ражнатовићем Арканом. Када је могло доћи до крвавог сукоба између две јединице, Аркан се са својим људима повукао, али му је Вељко остао дужник. Вељко је тешко је рањен у уличним борбама у селу Кашић (општина Бенковац) 4. фебруара 1993. године када је током дејства Масленица артиљерије током операције погођен у десну страну груди. Када је Вељко рањен, и довежен на ВМА 1993. године, јавна тајна је да се ратни профитер Аркан потрудио да Вељко премине у Београду. Умро је 14. фебруара на ВМА у Београду. Три дана касније сахрањен је на родној Кремни. 23. јуна 1993. посмртно је одликован орденом Милоша Обилића. Вечна славаУ спомен на Вукове са Вучијака и Вељка Миланковића, Борислав Зорић Личанин, је отпевао песму ''Иде Вељко, за њим иду момци''

Такође, данас се обележава и Дан бораца Републике Српске.