13. фебруар 2012.

Дрезденски холокауст

Други светски рат - дрезденски холокауст

“Пламена колона”

Курт Вонегат преживео је бомбардовање Дрездена и о томе написао један од најзначајнијих романа XX века “Кланица пет” (1969).

Ви сте момци спалили место до темеља, претворивши га у пламену колону. Више је људи погинуло у ватреној олуји, у том огромном пламену, него што је људи погинуло у Хирошими и Нагасакију заједно.” - Kurt Vonnegut, Jr.


Курт Вонегат млађи


На вече 13. фебруара, 1945, започета је оргија геноцида и варваризма над неодбрањивим немачким градом, једним од највећих културних центара северне Европе. У року од мање од 14 сати не само да је сведен на пламене рушевине, него је и једна трећина становника, негде око пола милиона, нестало у највећем маскару свих времена.

Пред крај Другог светског рата, пошто су савезнички авиони просули кишу смрти и уништења над Немачком, стари саксонски град, Дрезден, лежао је као острво спокојства у пустоши. Познат као културни центар који не поседује никакву војну вредност, Дрезден није био поштеђен терора који долази с неба над остатком земље.

У ствари, јако мало је учињено да се обезбеди овај древни град уметника и занатлија са против-авионском одбраном. Једна ескадрила авиона је била стационирана у Дрездену неко време, али је Луфтвафе (Luftwaffe) одлучио да премести авијацију у друге области, где би била од користи. А џентлменски споразум је преовладао, означавајући Дрезден “отвореним градом.”

13/14 Фебруар, 1945: Холокауст над Дрезденом, познатим као Фиренца севера. Дрезден је био болнички град за рањене војнике. Нити један војни одред, нити једна против-авионска јединица није била запошљена у граду. Заједно са 600.000 избеглица из Бреслауа, Дрезден је био попуњен са приближно 1.200.000 људи. Черчил је питао за “савет како да спали 600.000 избеглица”. Он није био заинтересован како да гађа војне капацитете 60 миља изван Дрездена. Више од 700.000 фосфорних бомби је бачено на 1.200.000 људи. Једна бомба на 2 особе. Температура у центру града је достигла 1600 степени целзијуса. Више од 260.000 тела и остатака тела је пребројано. Али они који су се налазили у центру града нису могли бити пронађени. Приближно 500.000 деце, жена, старијих људи, рањених војника и животиња из зоолошког врт је настрадало у једној ноћи.

Дан пред почетак великог поста (Shrove Tuesday), 13. фебруара, 1945, доста избеглица бежи од црвене армије удаљене 60 миља и преплављује град у коме сада има преко милион становника. Сваки нови избеглица са собом доноси застрашујуће приче совјетских злочина. Мало ко од њих бежећи од црвеног терора је могао да замисли да ће умрети у хорору горем од било чега што је Стаљин могао да осмисли.

Наравно, карневалска атмосфера је превладала у Дрездену. Како било, 1945, изглед је био суморан. Свуда су куће биле преплављене избеглицама, а хиљаде њих је било присиљено да кампује на улицама дрхтећи у хладноћи.

Како било, народ се осећа сигурно; иако су били суморног расположења, циркус је радио целе те ноћи, а хиљаде њих је дошло да барем на тренутак заборави страхоте рата. Групе девојчица су парадирале унаоколо трудећи се да подигну расположење. Полу тужни осмеси на лицима људи су поздравили насмејане девојке, али расположење није подигнуто.

Нико није ни помишаљо да ће за мање од 24 часа ова невина деца умрети вриштећи у “Черчиловом паклу”. Али, наравно, нико то тада није могао да зна. Руси су, да будемо сигурни, били дивљаци, али барем су Американци и Британци били “часнији”.

Тако да, када су први аларми огласили почетак 14–часовног пакла, народ Дрездена послушно одлази у склоништа. Али, урадили су то без икаквог ентузијазма, надајући се да ће аларми бити лажни, јер њихов град никада није имао претњу из ваздуха. Многи никад неће изаћи живи, због тог “великог демократског државника”. Винстон Черчил – у савезу са тим другим “великим демократским државником”, Френклином Рузвелтом – одлучио је да Дрезден треба бити уништен бомбардовањем.

Шта су били Черчилови мотиви? Испоставило се да су били политички, а не војни. Историчари се једногласно слажу да Дрезден није имао никакву војну вредност. Њихова индустрија је производила само цигарете и порцелан.

Али, конференција у Јалти се ближила, у којој ће Совјети и њихови западни савезници сести и договорити се како ће поделити плен уништене Европе. Черчил је желео адут – разарање, “прасак грома англо-Америчког разарања”, што је “импресионирало” Стаљина.

Тај адут, како било, никада није одигран на Јалти, због лошег времена одложен је првобитно заказан напад. Ипак Черчил је инсистирао да се упад изврши, како би наводно то “пореметило и збунило” Немачко цивилно становништво које се налази иза борбених линија.

Грађани Дрездена једва да су имали времена да стигну до својих склоништа. Прва бомба је пала у 10:09 увече. Напад је трајао 24 минута, остављајући унутрашњост града у бесном мору ватре. “Прецизно засићено бомбардовање” је створило жељену ватрену олују.


Прецизно засићено бомбардовање

Ватрена олуја настаје када се више стотина мањих пожара споји у један огроман пожар. Огромне количине ваздуха се усисавају у тај “пакао”, стварајући вештачки торнадо. Особе довољно несрећне које би налет ветра ухватио, биле би разбацане кроз читаве улице у пламену. Они који су нашли уточиште у подземним склоништима, често су се гушили, пошто се кисеоник из ваздуха повлачио како би “нахранио” пожар, или су нестали у експлозији беле топлоте – топлоте довољно јаке да топи људско месо.


Жртве бомбардовања

Један очевидац који је преживео, рекао је како је видео “младе жене, носећи бебе у наручју, трче тамо-вамо улицама, хаљине и косе су им у пламену, вриштећи све док не падну, или док се врхови урушених зграда не обруше на њих”.

Рушевина Дрездена

Било је три сата паузе између првог и другог напада. Затишје је било прорачунато како би измамило цивиле из склоништа на отворено. Да би избелги пламен, на десетине хиљада цивила се гужва у централни парк (Grosser Garten), величанствен парк, простора од скоро миљу и по квадратних.

Други напад је изведен у 1:22 изјутра без икаквог упозорења. Двоструко већи број бомбардера вратио се са великим бројем фосфорних бомби. Други напад је осмишљен тако да рашири ватрену олују по централном парку (Grosser Garten).
То је био потпуни “успех”. У року од неколико минута пламен се шири преко траве, искорењује дрвеће, загађује огранке других и све остало од бицикала до људских удова. Данима после, они су остали бизарно разбацани унаоколо, као суморни подсетник савезничког садизма.
Од бицикала до људских удова

На почетку другог напада, неки су и даље били скривени по тунелима и подрумима, чекајући да се пожар првог напада угаси. У 1:30 изјутра злослутна тутњава допрла је до ушију команданта конвоја Службе рада послате у град на мисију спасавања. Он ју је описао овако:

“Детонација је уздрмала зидове подрума. Звук експлозије помешан са новим, страним звуком који као да се приближава, звук громогласног водопада; то је био звук моћног торнада који се увијао у унутрашњости града.” 

РАСТОПЉЕНО ЉУДСКО МЕСО

Остали су лежали мртви испод земље. Али они су умрли безболно – они су просто исијали светло наранџасто и плаво у тами. Пошто је топлота интезивирана они су расути у пепео или су растопљени у густу течност – често три до четири стопе дубоко.

Убрзо након 10:30 изјутра 14. Фебруара, последња рација је преплавила град. Амерички бомбардери су гађали рушевине Дрездена читавих 38 минута. Али овај напад није био ни приближно снажан као прва два.

Међутим, оно што издваја овај напад била је хладнокрвна немилосрдност с којом је извршен. Амерички мустанзи су се појавили ниско изнад града, нападајући све што се помера, укључујући и возила спасилачких екипа која су журила у град да евакуишу преживеле. Један напад је био усмерен ка обалама реке Елбе, где су се избеглице груписале током страшне ноћи.

У последњој години рата, Дрезден је постао болнички град. Током претходне ноћи масакра, херојске медицинске сестре су довукле хиљаде обогаљених пацијената на обалу реке Елбе. Нисколетећи мустанзи су гађали ове беспомоћне пацијенте, као и на хиљаде старих, жена и деце, који су успели да побегну из града.


Дрезден - спаљена рушевина

Када је и последњи авион напустио небо, Дрезден је био спаљена рушевина, а улице су се црниле од лешева. Град није био поштеђен ужаса. Јато лешинара је побегло из зоолошког врта и товило се. Пацови су преплавили гомиле лешева.

Швајцарски држављанин је описао своју посету Дрездену две недеље после рације. “Могао сам да видим ишчупане руке и ноге, осакаћена попрсја и главе које су биле одвојене од тела и котрљале се унаоколо. На местима где су били лешеви било је јако густо, тако да сам морао да чистим пут кроз њих да не бих газио по рукама и ногама.”

*     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *

Број погинулих је запањујућ. Пун обим дрезденског холокауста се може лакше схватити ако узмемо у обзир да је преко 250.000 – можда чак пола милиона – људи погинуло у року од 14 сати, док су процене оних који су умрли у Хирошими између 90.000 и 140.000.


Дрезденски холокауст

Град након бомбардовања


Савезници често пореде дрезденски масакр са енглеским градом Ковентријем. Али 380 људи убијено у Ковентрију за све време рата не може се поредити са хиљаду пута већим бројем побијених за 14 сати у Дрездену. Штавише, Ковентри је био ценар за производњу муниције, легитимна војна мета. Дрезден, са друге стране, је производио порцелан – шоље и тањире, а то тешко да се може сматрати војном опремом!

Такође је интересантно упоредити штету начињену Лондону и штету начињену Дрездену, поготову кад се сетимо холивудских филмова о “нападу на Лондон” (London Blitz). У једној ноћи 1600 хектара земљишта је уништено у Дрездену, док је у Лондону уништено 600 хектара земљишта у току читавог рата.

Једна иронична напомена, Дрезден је само замишљени војни циљ – има железничку станицу – која је игнорисана од стране савезничких бомбардера. Они су и сувише били заузети концетрисањем на беспомоћне жене, децу и старце.


Град након бомбардовања

Ако је икада било ратних злочина, онда је то свакако дрезденски холокауст, као један од највећих свих времена. Ипак, данас не постоје филмови снимљени који би осудили овај ђаволски покољ, нити је био који савезнички авијатичар – или сер Винстон (Sir Winston Churchill) – седео на оптужничкој столици у Нирнбергу. Напротив, пилоти који су гађали Дрезден су одликовани медаљама за њихове улоге у овом масовном покољу. Али наравно њима није могло бити суђено, зато што је тако било наређено. У Нирнбершком процесу су само слеђена наређења.

Планине лешева остављених у Дрездену

То не значи да су планине лешева остављених у Дрездену биле игнорисане од стране Нирнбершког суда. Тужилаштво је представило слике мртвих из Дрездена као доказ против злочина национал социјалиста над јеврејским логорашима.

Черчил, монструм који је наредио дрезденски покољ, одликован је титулом витеза, а остало је историја. Хладнокрвни садизам масакра, како било, је одбачен од стране његових биографа, који још увек себи не могу да објасне како жеља једног лудака да би “импресионирао” другог, може да изврши масовно убијање од око пола милиона мушкараца, жена и деце.

Написао: Kurt Vonnegut Jr.
Превод: БОРБА 14

*     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *




НЕВИНИХ ЖРТАВА ИМА МНОГО НА СВЕТУ, НЕ ЗАБОРАВИМО НАШЕ, АЛИ ПОШТУЈЕМО ТУЂЕ.