НАРОДНОСТ И ОТАЏБИНА
Родољубље и
отачаствољубље стоје у тесној вези међу собом.
Свака нација има своју
отаџбину. Стога је осећање националне заједнице везано с осећањем оданости
према заједничкој отаџбини. Народ, који нема своје заједничке отаџбине, не може
одржати своје националне характерне особине. Ове се особине мало по мало измењују,
прилагођавајући се разним приликама, у којима живе поједини делови таквог
народа. Тако се нпр. шпански Јевреји разликују од немачких Јевреја, а они се
разликују од пољских Јевреја.
По правилу, сваки
народ има у својој отаџбини своју националну државу, која је уређена према
његовим социјалним и културним потребама, и која се стара за одбрану његове
отаџбине. Али има и одступања од од тога правила. Један народ може бити подељен
на више држава, и његова отаџбина може припадати разним државама, па и туђинским.
Taко једну државу могу састављати више нација.
У таквој су држави
међусобни односи врло сложени, и осећања родољубља и отачаствољубља су друкчија
него у чистој националној држави, нарочито у оном случају, ако поједини народи
нису драговољно ушли у састав такве мешовите државе.
Кад би се сви народи
управљали по идеалним моралним законима, онда један другога не би себи
потчињавали; него би се сваком народу оставила потпуна слобода, да сам собом
управља по својем уверењу, и да у својој отаџбини живи по својем државном
уређењу. Тада не би било толико непријатељства међу разним народима и државама;
не би било толико сукоба и толикко ратова, којима се поједини народи узајамно
упропашћују. Тада би се могло помишљати и на ''вечни мир'', који по мишљењу
неких идеалиста, треба да влада међу народима.
Ну, ми смо далеко од
тога идеалног стања у човечанству, као што смо далеко и од космополитизма, који
се ставља насупрот патриотизму. Многи људи неће своје личне и породичне
интересе да потчине добровољно ни интересима своје отаџбине, а камоли интересима целога човечанства. Има школованих људи, који се држе оне старе
изреке; где је добро, ту је отаџбина. А нешколовани људи сазнају за своју ширу
отаџбину, обично, тек онда кад она дође у опасност, те је морају бранити од
непријатеља.
Написао: Др Војислав Бакић
(Из: ''Српско
родољубље и отачаствољубље, Београд 1910. стр 15 - 16)