28. јул 2012.

ЗАНИМАЊЕ СПОРТИСТА

Занимање - спортиста


Kакав мора бити спортиста и откуд, уопште, спортиста да буде једно од занимања? Зар није спортиста неко ко из љубави почне да тренира неки спорт, постигне неке резултате, а када спортска енергија нестане, он се врати неком свом занимању, факултету који је студирао или каквом неком послу? 

Али, да видимо прво како је настао спорт и какве су му биле изворне вредности.

Онакав каквим га ми данас знамо, спорт је настао у античкој Грчкој. Грци су творци Олимпијских игара, које су биле скуп спортских такмичења у различитим дисциплинама, а које су први пут одржане 776. године пре нове ере. Античке олимпијске игре биле су нешто што је духовно спајало старе Грке и што их је раздвајало од осталих „дивљачких" народа.

Цело образовање старих Грка било је прожето такмичарском филозофијом, потребом да се међусобно надмећу. Грцима су спортска такмичења била један од облика поштовања према њиховим боговима. Отуд и изреке „у здравом телу здрав дух", „мера је оно најбоље" и „склад лепог и доброг".

Нажалост, видимо да се данас спорт све више претвара у моћну индустрију у којој се обрћу огромне своте новца. Пјер де Кубертен, француски педагог и историчар, оснивач Међународног олимпијског комитета, познат као отац модерних Олимпијских игара одржаних 1896. године, јасно је указао на то да циљ телесног васпитања није стварање телесно здраве особе, просветљивање младих и оплемењивање њиховог тела, већ стварање беспоштедног борбеног карактера и „гвозденог тела". Он одбацује изреку „у здравом телу здрав дух" (mens sana in corpore sano) и опредељује се за изреку „борбени дух у мишићавом телу" (mens fervida in corpore lacertoso).



Уместо спонтаности, маштовитости, задовољства, у савременом спорту главна брига постали су врхунски резултати, пробијање граница издржљивости и новац. Уместо играчке вештине, у спорту доминирају борилачки карактер и техника, која постаје средство за обрачун с „противником", за постизање рекорда и стицање све већих количина новца. Спортисти се претварају у савремене гладијаторе. Али, не тако давно, спортисти нису тако размишљали.

До пре само педесет година, генерације које су улазиле у спорт имале су жељу за игром и спортским усавршавањем. Нико није размишљао о успеху и новцу док није одрастао и сазрео као спортиста. Данас имамо смешну ситуацију да деца која још нису ни почела честито да тренирају, причају са родитељима какав ће уговор склопити са Реалом из Мадрида. Малишани купују црвене патике као Бекам или се тако шишају, а нико не каже да ће играти као Бекам.

Још погубније јесу духовне последице неправилног доживљаја спорта. Још је Жан-Жак Русо, најутицајнији филозоф просветитељства, био одлучни противник такмичења и давао је предност човекољубљу над славољубљем: „Нарочито нека далеко буде свака сујета, свако надметање, свако славољубље и свако осећање које нас гони да се поредимо с другима. Јер таква се поређења никад не чине а да се у нама не појави извесно осећање мржње према онима који нам оспоравају првенство."

*          *          *          *          *          *          *          *          *

Ватрени љубитељи спорта дају пример великог филозофа Платона, који је једном био победник на Олимпијским играма. Међутим, стари Грци нису били бодибилдери, ни спортисти који су тренирали један једини спорт; њих су водили лепота и склад тела, а не већи мишићи. Њихова је припрема обухватала различите врсте вежби: трчање, вожњу кочија, бацање диска, рвање и тако даље. Да би победио, старом Грку је требало јединство снаге и лепоте, сналажљивост, бистра памет у одговорима. Њихове вежбе су биле блиске човеку (на пример, лов, пењање на планине и тако даље).

Данашњи дизачи тегова изазвали 6и код старих Грка не дивљење, него смех: зашто се човек претворио у масу мишића кад чак и магарац може да понесе на себи товар тежине тегова, а да за то не добије медаљу? Једно је сигурно: данас у спорту имамо целу гомилу поломљених лобања и носева, али ниједан спорт није дао ниједног мудраца попут Платона.

Индијски дизач тегова Харприт Синг био је позитиван на забрањен стероид нандролон

Оваква производња рекордера и суперспортиста гурнула је младе људе у још једно зло, а то је дрога, то јест, допинг. Није тајна да све више спортиста прибегава узимању свакојаких дрога да би скочили метар више, стигли на циљ минут брже. Један од водећих немачких спортских лекара је рекао да „никада више, чак ни у далекој будућности, нећемо имати врхунски спорт без допинга". Спортисти не могу стално да обарају светске рекорде и да доносе велике зараде, те зато прибегавају оваквим нечасним и погубним средствима.

*          *          *          *          *          *          *          *          *

Деца морају да имају спортску активност, пре свега да се физички развијају и јачају правилно, да не дође до неких деформитета, кривљења кичме и других ружних повреда. Млади морају бити здрави, да не буду неки „килавци" који ноћу живе а дању спавају, и не могу да подигну столицу, помере сто, а да не кажем да онда нису у стању да буду домаћини породице, да воде државу.

Деца морају да имају спортску активност, пре свега да се физички развијају и јачају правилно

Последњих година на телевизији виђамо више светлих примера, који нису само успешни спортисти већ су и нормални, скромни људи. Али један од њих се некако издваја, а то је пливач Милорад Чавић. Не зна се шта је величанственије код њега, да ли златна медаља на Европском првенству 2008. године или сребрна са Олимпијских игара у Пекингу.


Али Чавић је управо онај дух о ком смо причали када смо тражили истинског спортисту. Од када је почео да плива, то му је отворило свет креативности и упознало га са такмичарским духом. Сам чин играња у води, било да је реч о прскању, скоковима у воду или пливању, представљао је нови изазов за боља достигнућа. Лепота целог тог искуства је у томе што је Чавић уживао у сваком његовом тренутку и што је заиста волео то што је радио. За њега је све то имало смисла, било је истраживачког духа.

Али сваки спортиста се кад-тад суочи са сопственом слабошћу и свешћу да није свемогућ, а Чавићу се то догодило након што је оборио светски рекорд 2006. године. Његов сан се коначно остварио, али он није знао шта даље. Од њега се очекивало да постави нови циљ, међутим, ватра је утихнула. Тада наступају две мрачне године његове каријере, спортски неуспеси, а након страховитих болова у леђима незванично је и напустио пливање.

Чавић је прошао кроз велику кризу личности, схватио је да није срећан и да није више исти човек. Све је то пребродио снажном љубављу према пливању и, након четири месеца, вратио се у базен.


Компанија која је произвела апарате за мерење времена признала грешку, Чавић (десно) 

Сви знају наставак. Нашао је снаге и целу трку водио испред светског чуда, Мајкла Фелпса, да 6и на крају изгубио златну медаљу због грешке апарата за мерење времена. То је летос и признала компанија која је произвела те апарате. „Људи, ово је највећи тренутак у мом животу. Коначно сам постигао оно због чега сам тако напорно и дуго радио", рекао је Чавић после трке. „Без вас, породице, пријатеља, не знам да ли бих могао ово да постигнем. Част ми је било да у Пекингу пливам за своју земљу и донесем радост нашим људима."

Милорад Чавић - „Косово је Србија",

Милорад Чавић се никада није покајао што је на додели медаља у Ајндховену, када је освојио прво место, носио мајицу са натписом: „Косово је Србија", због чега га је пливачка комисија казнила и одузела му медаљу. „Хтео сам да поручим Србима да остану уједињени око косовске идеје, да не бисмо поново били рањиви", рекао је тада и, иако рођен у Америци, по духу остао искрени Србин.

Никола Велимировић
Текст (није преузет у целини) је преузет са www.radnaetika.org.

27. јул 2012.

Уредништво Борбе у Српској Крајини

  Православна црква у Лици, у месту Срб

Окупирана Србија са свих страна и нови светски поредак, видљиво разара српски народ и духовно и физички, и сво наслеђе предака наших, и сву славу српску бацамо у заборав, да труне и иструне у неповрат. Такав је и случај са окупираном српском Крајином - где су једини стуб српства поред мало углавном ослабљеног и старог српског живља Српска Православна Црква и људи који се окупљају око ње. У гротлу усташтва и мржње према Србима, који често резултирају и нападима на СПЦ и српско становништво, наш народ покушава да опстане и да сачува пре свега свој идентитет а самим тим и Отаџбину и Веру предака својих који су вековима опстајали на овим просторима.

      Храм Вазнесења Господњег на извору реке Цетине (под Динаром), задужбина Марка Четника и његове жене Јелене из 1940. године. Храм је 1995. изнутра потпуно запаљен.

Више од пет стотина километара удаљених од данашњих граница Републике Србије, пустош српских села, и храмова само су неки од призора свакодневнице нашег наслеђа  на овим просторима. Уредништво блога
"Борба14" посетило је Српску Крајину, православне цркве и манастире у српској Далмацији и Лици, и забележило пар и тешких и оптимистичних утисака.



Недеља по Петровдану је одређена за сабор у Оћестову и сваке године се празник Свете Недеље најсвечаније прославља у овом месту.

Народна ношња Крајишника

Народна ношња Крајишника

Часопис Крка, гласило епархије Далматинске

Догодине у Книну!

26. јул 2012.

НАРОДНА ЧАСТ


Људи, у којих су јаче развијена осећања родољубља и отачаствољубља, цене много врлине и заслуге својега народа и лепоту своје отаџбине, и поносе се тим. Они не допуштају никоме, да вређа част њиховог народа и да ружи њихову отаџбину. Они то сматрају као увреду своје личне и породичне части, и готови су да се боре за одбрану народне части. 

Тако се и цео један народ може узбудити, кад га представници неког народа омаловажавају и вређају, и кад руже и нападају његову отаџбину, и то даје неки пут повод озбиљним сукобима између појединих народа.
 

Ко брани част својега народа и углед своје отаџбине, тај брани уједно и своју част и углед својега дома. Јер народ састављају поједини људи и њихове породице, које су удружене на моралној основи; а отаџбину представљају њихови домови и њихова имања, која су они и њихови претци својим трудом, на поштен начин, стекли.

Сваки народ, који жели да стече поштовање код других, образованих народа, мора чувати своје достојанство и бранити своју част. За ово се претпоставља, да у његовој држави влада правни поредак; да је његов друштвени живот солидан; да међу грађанима има поверења и љубави; да су они верни својему народу и одани својој отаџбини; и да сви раде на културном унапређењу своје земље.


ВОЈИСЛАВ БАКИЋ
Преузето из књиге: ''Српско родољубље и отачаствољубље'', Београд 1910.

ДЕЛА БЕСМРТНА


''...и на челик који светли временом се рђа хвата, само дело које вреди постаће део предања.''

24. јул 2012.

МИ ХОЋЕМО ЗАЈЕДНИЦУ ЕВРОПСКИХ НАРОДА - Јозеф Гебелс


Март 1941. године
На пријему представника стране штампе у Берлину министар Рајха др. Гебелс давао је одговоре на питања која су му новинари постављали. Између осталог, др. Гебелс је одговарао и на ова питања:

- Шта мислите, господине Министре, о могућности да се оствари други фронт у Европи?

Наша војна сила спремна је да ступи у акцију ма где и да уништи и спречи непријатеља у извођењу његових намера. Други фронт у Европи унапред је осуђен на неуспех.

- Можете ли нам нешто рећи о послератном уређењу Европе?

Наш континент ће сасвим другачије изгледати него што је то био случај пре рата. Он ће добити политички и привредно сасвим нову слику и то не само механички него и органски. Супротно овој тези стављају Енглези своју идеју равнотеже снага у Европи, што практично значи изигравање једне државе против друге, вештачко стварање непријатељских блокова, ратови, крварења и природно исцрпљење. Било би немогуће тај систем прогласити послератним европским уређењем. Британија тврди да ми желимо силу.
Ништа није већа заблуда него то.

Ми хоћемо заједницу европских народа, али не желимо да те народе држимо. Исто тако ми нећемо да било коме наметнемо
национал социјалистички систем који не сматрамо робом за извоз. Нама је у интересу да осовина буде снажна. Немачка је постала снажна кроз кационал социјализам. Питање је да ли би нам конвенирало да нама несклони народи приме систем сличан нашем и да тиме добијају унутрашњу снагу коју до сада нису имали.

- Какву ће улогу поједини европски народи играти у новом поретку?

Европа ће бити база, на којој ће народи моћи слободно да развијају своје индивидуалне па чак и унутрашње тежње. Европски интереси биће заједнички свима. За вољу ових требало би да се предузму мере око концентрисања појединих важних послова под заједничком директивом. Овде пре свега подразумевам оружану снагу појединих земаља која ће се претворити у заједничку европску одбрамбену силу, а затим привредну и монетарну политику. Када нестану супротности између појединих земаља нестаће и потреба да свака држава има своју спољну политику и одбрамбени апарат, док се привреда мора прилагодити новим колективним захтевима. Овде ће бити потребно да свака земља развије своју индивидуалност, како би унапред било осигурано оно што припада специфично њој, а што ће разменом добара између појединих народа добро доћи целом континенту.

- Да ли сматрате да је потребан привредни контакт између Европе и других континената после овог рата?

Само по себи се разуме да ће привреда бити унапређена до максимума. Нама није идеал да одржимо ратне тешкоће и даље, него да живот учинимо бољим и много лепшим него што је икад био.

- Шта мислите о
британској пароли европских народа?

То је само фраза преко које су Енглези успевали да створе равнотежу снага и да један народ изазову против другог. Пољски случај је за то најбољи доказ. Велика Британија натерала је Пољску у рат против Немачке зато што смо захтевали Данциг и аутостраду преко Коридора. Данас је Велика Британија спремна да жртвује целу источну Пољску Совјетској унији. То је гаранција такозване слободе у британској интерпретацији без маске.

- Сматрате ли за могуће да Британија услед најновијих политичких догађаја може једног дана увидети да целини њене империје прети већа опасност од стране Америке и Совјетске Уније него од Европе?

О томе не могу да се изјашњавам пошто би ово непријатељска пропаганда узела као неку подлогу, како ја апелујем на енглески разум, односно као да би ми хтели неке комбинације. О томе не може да буде ни говора. Што се тиче духовног стања у Британији, свакако да је оно интересантно. После мог говора у Спорт Паласту, изјавили су Черчил и Идн да се не дају заварати мојим алармом пред бољшевичком опасношћу и да ништа не може раздвојити чврстину Англо-Американаца и бољшевика. Исто тако писала је штампа врло много. Из тога се лако може закључити да то страховање пред бољшевизмом није толико непознато Британији јер се моја излагања не би толиким низом побијала. Међутим, Немачка политика је сувише реалистичка да би рачунала са неким фактима која нису конкретна. Ми видимо да у Британији има људи који увиђају судбоносан пут своје империје. Али знамо да они још нису дошли до изражаја.
Joseph Goebbels / Јозеф Гебелс

23. јул 2012.

ЗЛАТНА ЗОРА / Χρυσή Αυγή И СРПСКИ НАРОД

Током рата у Босни, више десетина грчких добровољаца, њих око 100, борило се у име српско-грчког пријатељства на страни ВРС. Грчки добровољци су били припадници Дринског корпуса српске војске и груписани у тзв. Грчку добровољачку гарду.


База им је била у Власеници, а регрутне канцеларије у Атини и Солуну, посредством којих су преко Београда стизали на фронт. Заједно са српским снагама, 12 Грка је 1995. ушло у Сребреницу и после ослобађања града командант гарде Андонис Миткос, његов заменик Спирос Тзанопулос и Фрорин Анас су подигли државну заставу Грчке на рушевини тамошње православне цркве. Том приликом су се и фотографисали са српским официрима.



Након ослобођења српске Сребренице коју су све до 1995. држали муслимани, први председник Републике Српске, др. Радован Караџић одликовао је припаднике Грчке добровољачке гарде орденом "Белог орла". Том приликом додели ордења присуствовали су атински архиепископ Серафим као и представници Владе Грчке. Тада је др. Радован Караџић изјавио: ''На страни Срба су једино Бог и Грци!''.


Припадници Грчке добровољачке гарде учествовали су у рату на страни Срба како у Републици Српској тако и на Косову и Метохији приликом агресије НАТО пакта и шиптарских терориста. Грчке добровољце је окупљала национал социјалистичка политичка партија ''Златна Зора'' која је на изборима одржаним јуна ове године освојила 6,9% гласова и већина добровољаца су сада народни посланици те партије.

www.xryshaygh.com


ХВАЛА ВАМ БРАЋО!

22. јул 2012.

ДР. БЕНЕДИКТ ФРИНГС, НАЦИОНАЛ ДЕМОКРАТСКА ПАРТИЈА



НДП је једина у партија у Немачкој која је подигла глас против нелегалне независности Косова и Метохије, па је организовала марш и митинг у знак подршке Србима. Окупљенима се обратио
Бенедикт Фрингс, члан председништва НДП, који је више пута боравио у Србији, обилазећи православне манастире на Косову и Метохији. Говор на митингу у Келну поводом признања Косова, 2. март 2008. године.


Водитељка програма: Познајем једног немачког доктора који је већ био на Косову, једног Немца који дели наше мишљење. Позивам др. Фрингса да нам се обрати.


Бенедикт Фрингс (NPD)

Бенедикт Фрингс: ''Помаже Бог браћо Срби''. Око 1.000 присутних га је поздравило са ''Бог ти помогао.'' Бенедикт Фрингс наставља говор: Косово је Србија. Косово је Србија. Косово је Србија.
Даме и господо, зовем се Бенедикт Фрингс, био сам на Косову, био сам у Србији, Косово је део Србије. Обишао сам манастире на Косову. Отцепљење Косова тиче се свих нас. Отцепљење Косова тиче се и нас Немаца такође. То отцепљење Косова је злочин против међународног права. Признање Косова до стране немачке владе је гажење немачког устава. Резолуција Уједињених нација бр. 1244. Јасно каже да је Косово део Србије. Немачка влада сматра да то за њу није обавезујуће при томе признаје ове сепаратисте и тиме гази међународно право. Осврнимо се мало на историјске чињенице због оних Немаца који су овде са нама и који те чињенице не знају. На Косову је након Другог светског рата живело око 400.000 Срба. Албанаца је било око 300.000. Албанци су се од тада драстично умножили тако да је данас однос 2,3 милиона Албанаца наспрам 200.000 Срба који још увек нису протерани. Дакле, ова промена етничке слике може да се догоди у свакој земљи. То исто може и нама у Немачкој да се догоди кад је реч о Турцима који овде живе и станују. Турци јесу наши традиционални пријатељи, али кроз масовну имиграцију и повећање њиховог наталитета, и нама се једног дана може догодити да један део Немачке прогласи своју независност. То је проблем. Ова врста сепаратизма може да погоди било коју земљу. Зато вас молим да овај вид сепаратизма посматрате у укупном политичком саставу који се тиче свих нас. Ко подржава ову врсту сепаратизма? Америка, Енглеска и Израел. Буш каже да су отеловљење зла државе на Блиском истоку. То није тачно. Отеловљење зла су Вашингтон, Тел Авив, Лондон! Тамо се кују планови, тамо се планирају сукоби између народа. Тамо смишљају како да нас учине неспособним да се бранимо и да се избришу нације и народи. У српском језику постоји реч СРАМОТА! То је то, чиста срамота. Срамота! Ваш прави непријатељ није у Тирани него 500 метара одавде, у енглеској амбасади. Они спроводе ово отцепљење Косова. Ова врста политике служи управо томе да се створи једна ЕУ-диктатура. Погледајте само Лисабонски уговор и оно што он предвиђа. Немци се не питају више ни за шта. Закони се праве у Бриселу. Лисабонски уговор одузима Немачкој право да одлучује о својим законима. И то је исто срамота!

Оне Албанце коју су се можда овде међу вама ушуњали, њих бих хтео да питам. Мислите ли да сте кроз ово отцепљење заиста добили неку независност? Не будите смешни! Погледајте само вашу заставу. Је ли то нека албанска застава? Плава позадина, беле звездице, и белом бојом приказан облик Косова. Зар нам није позната ова застава? Шта је то, шест звездица? Симболи зида плача! Пентаграм! Где још видимо овде звездице? Код Европске уније! Срамота, срамота, срамота! Где још? На америчкој застави?  Срамота, срамота, срамота! Дакле, ко је испланирао ово отцепљење? То је дакле план: завадите народе једне против других. Зато не наседајте сада, останите мирољубиви. Они који ово отцепљење изводе већ имају своје провокаторе међу вама који би насиљем ишли против Албанаца. Не чините то, јер ти ''миротворци'' би то једва дочекали. Тада ће рећи: ''Само ми можемо да обезбедимо мир у Србији''. У томе је штос, и зато не наседајте на тако нешто. То је главна порука коју ја као Немац могу да пренесем. Дакле, план је следећи: завадити народе једне против других и онда модел Европе искористити у циљу стварање једне светске диктатуре. Народи постају слаби, уводи се светска диктатура! То је стратешки план и то морате разумети. Како ће се ословљавати ова светска влада? Shalom (јеврејска реч, значи ''мир'')! Срамота, срамота, срамота! Косово је Србија! Косово је Србија! Косово је Србија!

21. јул 2012.

ДРОГА ИЛИ ЧАСТ?

Дрога или част?

Тврдити да у овој земљи постоји проблем са дрогом је исто као и тврдити да је небо плаво или трава зелена. Једино што човек треба да уради да би постао упознат са овом епидемијом, јесте да укључи телевизор. Велика хапшења на граници, честе пуцњаве и обрачуни у градовима па и хиљаде других ствари. Да ли треба да будемо потресени таквим догађајима, када живимо у заиста болесном друштву. Право питање је: Како то утиче на нас који се боримо за опстанак нашег народа и за будућност наше деце? Ово питање захтева опширнији одговор са образложењем и то све због многобројних перспектива које данас постављају људи са наше стране.

Они међу нама, из нашег покрета, који припадају млађим генерацијама, сведоче о овом проблему из прве руке, на начине који и не могу баш да се цене од наших старијих сабораца. Због овог разлога морамо то и да објаснимо не ослањајући се на конвенционалне ставове покрета, јер су њих саставили људи који мисле добро, али којима недостаје осећај за овај предмет разговора. Ово је веома важно, јер морамо да се пробијемо до омладине, до младића и девојака са неограниченим могућностима, зато што су они ти који су најчешће инфицирани дрогама.

Почећемо тако што ћемо одвојити марихуану од осталих наркотика. Знао сам многе људе који су дували и знам да су се они увек препирали како трава није гора од једног попијеног пива. Овакав поглед је заблуда што ћемо видети и касније, али признајем да је боље радити на скели са неким ко је надуван него са тешком пијандуром. Шта год да мислили о трави многи од нас су видели последице тежих дрога и сви треба да се сложимо да оваквом отрову нема места у нашим редовима.


Моје искуство се састоји у томе да сам видео како су се неки моји стари другови навукли на “хемију”. Одрастао сам са овим момцима и могу да кажем да заиста нису били лоши људи, али након шест месеци коришћења тог ђубрета, били су спремни да опљачкају и рођене мајке да би задовољили своју потребу. Гледање аријевске омладине како хода путем који води у сигурну пропаст је у најмању руку болесно. Како год било, свалимо кривицу на онога који је заиста крив: На систем који нашим људима не пружа да верују у нешто, док у исто време корумпирају сваки природни инстинкт и од многих стварају беднике пре него што напуне осамнаесту годину. Слоган корисника дрога је “бекство од стварност” и да ли је изненађујућа чињеница да многи то баш и желе? Сачувајмо наш бес за оне који су одговорни за услове који су довели до уништења многобројних живота.


Претпоставимо да је свакa моја реч истинита, ми не можемо себи приуштити да будемо мекани у овој области - чак ни према жртвама. Просто речено, не можете веровати наркоманима; чак када бисмо их и разумели и прихватили у наше редове то би било равно самоубиству. Човек или жена који нису способни да функционишу сами за себе и којима треба хемијска супстанца да би се покренули су слаби људи. Без обзира на то како сте љубазни са њима, они ће вас издати под првим знаком притиска или ако имају шансу за награду. Овде не проналазимо ниједан аргумент са перспективом од стране старије генерације – јер ова господа, опет због недостатка искуства, су нам дала утисак да је свако ко је икада пробао или користио дрогу безвредна пропалица.


Такво мишљење није само погрешно, оно је контрапродуктивно. У данашње време није толико чудно за једног средњошколца да је ушмркнуо линију коке једном или двапута. Као и вама ни мени се то не допада, али осудити све те људе било би крајње глупо и то би отуђило потенцијал вредан подршке. Ево једног примера: Један од најбољих људи кога знам у затворском систему Флориде је човек који ће признати да је био ђубре док је био слободан. Он се навукао на дрогу као веома млад и од тада му је све кренуло низбрдо.

Данас је он веран саборац каквог само можете тражити. Лично сам присуствовао када је стављао свој живот на коцку у циљу одбране беле омладине од организоване црначке агресије – за шта верујем да је више него што би неко, ко би га гледао са висине, икада могао да каже. Он је стални политички регрутатор и често прича о потреби да се живи у маниру који је вредан наших веровања. Ово су веома ретки људи у које имам поверења да ће ми чувати леђа у веома озбиљним ситуацијама. Па тако назвати овог саборца нижим човеком због његове прошлости је смртно погрешно.

Кад смо већ код тога, истина је да морате обраћати пажњу на свакога ко је био у вези са таквим активностима и то веома пажљиво, поготово на почетку, пре него што задобију ваше поверење – мада та мудрост треба да важи за свакога, не само за њих. Једна ствар је сигурна: Идеја да се пљује на некога ко је вођен погрешним путем као тинејџер је срамна и далеко испод нашег нивоа. Ништа од овога не важи за оне који су на дрогама – једино ако их познајете или их ухватите на време док још нису отишли предалеко, иначе за све остале примере помаже само искуство. У разматрање можемо узети неки случај тек пошто се кандидат скинуо са дроге и када се доказао као вредна особа. До тада све њих морамо избегавати по сваку цену.

Обратимо пажњу на марихуану. Постоје два основна разлога нашег противљења тој материји:

1) Чак и да сматрамо да трава није гора од једног пива, што је спорно, то је још увек илегално. Нећу да тврдим да су закони садашњег система синоними за правду, али са овом чињеницом расно свесна особа мора да се помири. Не можете да уђете у продавницу и купите неколико џоинта, што би значило да пре или касније можете бити ухапшени због тога. Суђење под оптужницама за купопродају или поседовање дроге је нешто на шта не можете бити поносни – и не треба да вам говорим како би такве ствари дале погрешну слику о нама у очима нормалних људи. Ми тврдимо да смо морално супериорнији од оних “моћника”, али једини начин да то и докажемо је путем наших поступака; оно што следи као закључак је: Да ли човек жели да га његова деца гледају као наркомана? (под претпоставком да уопште и може да има децу, јер је нека истраживања показују да од марихуане временом њени корисници постају стерилни - прим. прев.) Свако ко не схвата да је одговор не, никада не може бити један од нас.

2) Они који “варе” раде то, јер не могу да се носе са ствари онаквима какве јесу, а исти тај дефекат је и код пијандура. Свако ко не може да се суочи са његовим проблемима или невољама, несумњиво није довољно ментално јак да буде поборник револуције. Како год било, ми не осуђујемо оне који су “варили” због ових разлога. Данашња омладина је лишена избора и скоро да немају веру у нешто – и то готово сви пре него што су зашли у године када морају да доносе зреле одлуке. Онај ко зна прву ствар у збацивању постојеће структуре, схвата да овај сегмент популације игра веома важну улогу у постизању циља; зато уколико не желимо да се наша деца дрогирају, ми ћемо им припремити замену за ове смртоносне материје.


На сву срећу, ми већ имамо једну створену баш за ову ситуацију: наш племенити случај је способан да попуни ову празнину, и да пружи белој омладини сврху у њиховим животима.  Наша борба, под слоганом “14 речи”, такође ће им понудити наду – комфор који тешко да ће негде другде пронаћи. Нашој омладини поручујем: “За вас постоји прилика да дате свој допринос у борби за расни опстанак. Уколико искористите ту прилику, моћи ћете да живите животом на који само можете да будете поносни; и заједно, створићемо друштво у коме ниједан припадник нашег народа, неће осећати потребу да се надува не би ли побегао од стварности. Без обзира на жртве које су потребне или на препреке које ће нам се појавити током борбе, нико неће зажалити што је изабрао част и одбацио дроге.''

Steve Stain

20. јул 2012.

Хосе Антонио Примо де Ривера



''Никада се нећу мирити са национализмом који се противи социјализму, нити са социјализмом који се противи национализму. Увек ћу се борити против антинационалистичког социјализма и антисоцијалистичког национализма.'' - Хосе Антонио Примо де Ривера

СОЦИЈАЛИЗАМ - Helmut Stellrecht




Социјализам значи: "Опште интерес је важнији од интереса појединца".

Социјализам значи: "Немој мислити само на себе, већ мисли на све, на људе и државу".

Социјализам значи: "Никоме подједнако - свакоме његово".

Ове реченице разјашњавају оно што називамо "немачким социјализмом". Онај ко не живи по њима не може се назвати немачким социјалистом. Реченица "свакоме његово" побија масу - слоган марксизма и мења га са појмом "друштво". Свако друштво настаје око вође. Вођа је центар овога реда који се формира око њега. Неколико ових вођа чини већу заједницу, која стоји око свога вође. Све настаје одоздо на горе и обликује се као пирамида која се завршава са Фирером Рајха. Сва друштва су повезана у целину која чини народну заједницу. Она нераскидиво веже особу ка особи, вођу ка вођи. Она не даје свима исто или једнако, али свакоме даје његово. Народна заједница ствара социјалистички народ у социјалистичкој држави. Свако има свој задатак у друштву, задатак који му се даје према његовим способностима. Никад немају сви исти задатак, него свако свој. Задатак даје место појединцу у друштву, а ако изврши свој задатак он добија поштовање других. Оваква друштва настају у јуришним трупама, топовским батаљонима, подморницама и SA одредима. Чврсто повезани, заувек заједно, схватајући једно друго, заједно до краја, предани заједничком циљу. Снага настаје у таквим друштвима, а из таквих друштава настају државе. Ми желимо такво друштво у Немачкој да би могли опстати неуздрмани наспрам онога што би нас једанпут могло угрозити. Масу покорава друштво. Друштво свакоме даје његово, свакоме његов циљ и његов задатак и на крају сви имају исти циљ - народну заједницу у новој држави.

Helmut Stellrecht
Glauben und Handeln
1943.

19. јул 2012.

ЉУБАВ ПРЕМА ОТАЏБИНИ


Љубав према Отаџбини је вољење оне земље, у којој живи један народ, и која припада њему као стална својина његова.
У нашој су земљи живили и радили пре нас наши очеви и други сродници и њихови претци, и они су оставили своју земљу и све друге своје тековине нама. Зато ми волемо своју Отаџбину. За њу су везане најјаче успомене из нешег детињства. У својој Отаџбини ми се осећамо добро, и крећемо се слободно. У њој налазимо заштите и обезбеђења. У својој земљи учимо и радимо, у њој се забављамо и у њој уживамо. У својој Отаџбини, окружени смо својим сународницима, с којима одржавамо пријатељске везе.
С тога је сасвим природна љубав и сасвим оправдана оданост, коју сваки човек показује према својој Отаџбини.
Љубав према Отаџбини произилази из домољубља. Сваки човек воли свој дом, у којем се родио и у којем живи; воли своју околину и своје место, своје село или своју варош у којој је одрастао; воли свој завичај или своју домовину, за коју га везују најмилије успомене. Та се љубав простире мало по мало на целу Отаџбину, коју човек све више цени, што је боље упознаје.
Из овог патриотског осећања, може се развити симпатија према другим земљама, нарочито оним у којима живе сродни и пријатељски нам народи. После ми можемо заволети неке културне земеље, које се одликују природном лепотом, кад их посматрамо. Али ово вољење није тако јако као љубав према својој Отаџбини, за коју нас везују многоструки лични, социјални и национални интереси.

(Из: "Велика Србија", гласило Српске Странке, Београд, 20. октобар 1921. година, Број 14, страна 3)

Српски и немачки другови / Serbische und deutsche kameraden (WW2)


„Четничка команда са свим својим оружаним снагама од месеца септембра прошле године ради и сарађује са немачком војском у овим крајевима искрено и лојално. Ово су нам налагали наши заједнички интереси" - војвода Момчило Ђујић

18. јул 2012.

ТЕСТАМЕНТ МИЛАНА НЕДИЋА


Београд, 2. априла 1941. године

Мој тестамент

Ја полазим у рат сутра 3. априла 1941. године. Господ Бог нека благослови нашу војску, наш народ и мајку Србију. Не знам какве ћу јуначке среће бити и да ли ћу се из рата жив вратити, зато са својом имовином чиним овакву расподелу:
1) Ја имам од деце: сина Душана; кћери: Десанку, Бранку и Анђу. Сви они, сви четворо су равноправни моји наследници. Они да поделе моју имовину на равне делове. Моју имовину, ако умрем или погинем. Моја супруга Живка имаће на уживање моју пензију, која је једна од највећих. Ако, пак, не буде имала на уживање пензију, из ма којаких разлога, онда и она учествује у деоби моје имовине као равноправин члан, на пети део;
2) Имам честито и поштено зарађено, највише на продаји мојих књижевних радова, и то:
а) Удео у плацу и кући у Немањиној улици број 35 у Београду у заједници са мојим братом армијским ђенералом Милутином Ђ. Недићем и његовом супругом Јелицом Недић, рођена Христић, једну четвртину вредности целокупне и плаца и куће;
б) Половину вредности куће и плаца у улици Вуковој бр. 6 у Земуну, у Земунском парку, до станова милосрдних сестара истоимене болнице.
Ову половину поседујем (плаца и куће) заједно са својом снајом Ангелином Б. Недић, супругом мога брата Божидара ђ. Недића.
в) Моја књижевна дела:
''Србска војска и Солунска офанзива''
''Србска војска на албанкој Голготи''
''Србска војска на Крфу и Африци'' и још, још непродато.
Ово је моја последња воља и жеља. Да моји наследници поступе овако, како горе - напред - наложих.
Овај је мој тестамент написан у три равногласна примерка, од којих је један у Београдском окружном суду (за варош Београд); други код мог брата Божидара Ђ. Недића; и трећи носим са собом.
Другог тестамента нисам ни имао, ни писао, до ли овај који написах и потписах својеручно другога априла хиљаду девет стотина и четрдесет и прве године.

Милан Ђ. Недић, армијски ђенерал и министар у пензији

Родољубље Косте Мушицког

(07.04.1897. - 17.07.1946.)

ПОСЛЕДЊА ЗАПОВЕСТ 

Jунаци, 
Jа идем на пут у Небеску Србиjу, тамо где се већ налазе наjбољи наши другови да се њима ставим на чело jер тамо и спадам. Ви наставите започето дело и будите свима и свакоме пример како се живи и умире за Истину, Краља, Народ и Отаџбину. 

Другови, 
истраjте до краjа у светоj борби за Истину и вазда имаjте на уму, да вас ваши другови и ваш командант посматраjу и у борби и раду прате и да су стално са вама.


комадант, ђенерал Коста Мушицки

Заборавите на себе и своjе личне бриге и невоље jер су и сувише безначаjне према невољама србског народа. 
Своjом жртвом искупите бољи и сигуран живот србскоj Отаџбини. Све наде србског народа везане су за вас, не изневерите их. 
Тако вам Бог помогао! 


комадант, ђенерал Коста Мушицки

''Десет заповести српским добровољцима'' које је написао ђенерал Коста Мушицки можете прочитати ОВДЕ. Нека му је вечна слава.

14. јул 2012.

ЗАВЕШТАЊЕ КРВИ – СТЕФАН НЕМАЊА




И запамти, чедо моје, крв и крв чини народ. 

Крв је вјечна. 

Крв новорођеног дјетета стара је хиљаде година. Дјетешце је младо, а крв у њему је она стара крв која је протицала у жилама његових предака још прије хиљаде година. 

Људи се рађају па нестају, а крв остаје. Она се претаче из једнога у другога човјека. 

И моја крв, чедо моје мило, тече у твојим жилама. И да ти ниси наумио ићи кроз живот и вријеме не тјелесним и крвним струјама, него на духовним крилима, и твоја би крв потекла у твојој дјеци. Али ти имаш своја веља духовна чеда и она ће тебе носити у дубоке вијекове и далека времена. 

Чедо моје мило, као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек. 

Шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење. 

Зато крв не припада човјеку него народу. И не лије се никад за једнога него за народ. И зато дође вријеме кад се не пита ко си и какав си, него чије си крви: или српске или угарске, или грчке или аварске. У то страшно вријеме кад замукну сви језици, крв проговори језиком свих предака. И не пита се ко си и какав си, него чије си крви собом заитио. 

Чеда моја, по крви мојој и духу мојему, нека у вама никада не буде мрзости на туђу крв, некмоли на крв братску. Крв человјеческа је света и у свима нама тече из једног источника. Свима нам је од Бога дана и праоца нашега Адама. 

Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших. 

Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је српска. 

Миром на рат идите и ратом мир чините.

Љубављу на љубав идите, али крвљу крв српску браните.

СТЕФАН НЕМАЊА

ДИКТАТУРА ДЕМОКРАТА

ХРАБРОСТ, ЧВРСТИНА, ВОЉА - Helmut Stellrecht




ХРАБРОСТ

Храброст је најлепша и најплеменитија особина коју човек може да поседује. Онај ко нема храбрости није мушкарац. “Храброст јуриша” је прелепа. Осећај да се све ризиковало ради високог идеала ослобађа и даје снагу и одушевљење за даље. Храброст човека носи као да има крила и пуни његово срце. Напад у животу постаје императив. Када све зависи од једне карте, када неко може да изгуби све, или да освоји све, тада је живот на врхунцу. Ко се никада није усудио да нападне испуњен храброшћу, никада заправо није испуњено живео. Поред “храбрости јуриша” стоји “одлучна храброст” оних који се суочавају са тешком судбином. Судбина је велика и моћна, али већа је још увек особа која је стојички подноси. Живот је често тежи од смрти. Кукавица се тога држи. Нико се не сусреће са изазовима већим од снаге која му је дата да се са њима носи. Храброст надвладава све. Када неко учини све што је у његовој моћи, добра срећа му покаже нови пут и помогне му на њему. Али то заправо није добра срећа. “Одолити свим силама, никада се не предати, бити јак, зове војску богова!” Храброст није потребна само мушкарцу, војнику, већ и жени. У мушкој битци напад је највећа храброст. За жену је то доношење новог живота на свет. Мушкарци који више не желе да воде рат не могу се суочити са мајкама које дају нови живот ризикујући свој. Храброст је најплеменитија особина мушкарца и жене. Одређује битку и извојева победу.



ЧВРСТИНА

Живот захтева чврстину. Мора се горљиво тежити идеалу чврстине. Бити чврст због живота, постати борац, победити. Наша стварност је таква. Горућа врућина лети, немилосрдна хладноћа зими, дуги маршеви у влаги и хладноћи. Радити дуго у фабрици, или иза машине. Подносити глад и жеђ, спавати на голој земљи, не предати се у битци, никада, без обзира колико се све чинило безнадежним, бацити празни пиштољ у лице непријатеља, посегнути за његовим вратом, не марећи за себе, макар то довело до смрти. Бити борац, борац са вером у свој циљ, иако сви кажу да је циљ погрешан. То носи победу, победу која припада оном јачем. Никада не смеш одустајати у битци или на раду. И ако паднеш хиљаду пута, мораш начинити хиљаду и први покушај. На крају ћеш успети и бити победник, иако скоро искрварио, скоро се онесвестио, али испуњен тријумфом знајући да си ти надвладао. Ти си победник у борби и победник над самим собом. Свако се мора припремити за своју битку. Свако се мора припремати као да ће једног дана изборити одлучујућу битку за Немачку. Свако мора бити способан да маршира, отрпи глад и жеђ, спавање на голој земљи, бити борац, војник од тренутка у којем почиње схватати шта је на цени. Требају нам мушкарци жилави и чврсти попут челика, тврђи од ичега на овоме свету. Само ће они завладати великом будућношћу Немачке. Желиш ли бити један од њих, или стајати са стране као слабић? Немачка ће бити земља храбрих и јаких. Или припадаш њима или више нећеш бити Немац!



ВОЉА

Воља је оно што те покреће. Можеш да оклеваш због умора, бриге, слабости. Воља те уздиже изнад сваке баријере и наређује ти да радиш оно што ти говоре твоји осећаји и разум. Човек без воље је као оружје без муниције. Бескористан је. Али “где има воље, има и пута”, и где воља наређује, биће послушана, било да особа следи своју сопствену вољу или ону свога вође. Где постоји вера која долази из снаге, воља ће је покренути. Тренирај своју вољу тако да је напета и спремна, спремна да се опусти у тренуцима у којима би то требала, ни секунде прекасно, ни секунде прерано. Тренирај своју вољу на малим стварима док не буде довољно јака да донесе оно што од тебе очекује Немачка.

Helmut Stellrecht, Glauben und Handeln.
Ein Bekenntnis der jungen Nation
Berlin, Zentralverlag der NSDAP,
Franz Eher Nachf. 1943.

СВРХА У ЖИВОТУ


Живот без сврхе је пука егзистенција. Нема никаквог значаја или вредности. То је безвредност, не консеквенца. Не рачуна се. Данас већина људи живе као пуки протоплазмички мехури. Духовно они су нуле, ништарије. Они нису заправо прави људи, него зомбији. Ови шетајући мртваци имају само једну бригу: да се осећају добро, буду "срећни", и да иду са празноглавим стадом. Али то није сврха, то је само изговор за месечарење и себичност. Нема никакву трајну вредност за будућност. Заиста, аспирације таквог месечарења могу бити поређене са пужем или комарцем. У сваком случају ништа више него празна потрага за створ комфора и его-графикацијом. Једина разлика је што хуманоиди раде у ћорсокаку, производно/потрошачко друштво.

Данас вештачки, материјалистички, политички исправни, нео-бољшевички, у ствари, не нуди никакву вишу сврху. То може служити само декаденцији, дегенерацији, дезинтеграцији, страној нацији, и тренутној смрти.

Постоји ипак алтернатива. Постоји сврха која може трансформисати пуку егзистенцију у стварност, живети креативно и дати право значење животу јединки. Таква сврха повлачи приврженост нечему већем него жалити себе. Тако нешто лежи у трансцедентној стварности која је манифестована у раси и крви. У природној заједници сопствене врсте и у више од тежњи Аријевској раси према бољем свету, ми препознајемо сврху правих вредности наших највећих аспирација и привржености.

Тај концепт је расни идеализам, и то је камен темељац нашег погледа на свет. То почиње са поштеним распознавањем нашег сопственог идентитета и наслеђа као део веће групе ствараоца почетка. Само тада индивидуалне стране нације нестају. Само тада живот признаје вредност и значење. Само тада појединац постаје личност. Само тада је могуће право испуњење и задовољство као поздрављање продукта највише сврхе.

Постоји циљ који све чини могућим. Ако верујеш да постоји више од живота него што је само-задовољавање, пацовска раса, и велико месечарење; ако хоћеш да се твој живот рачуна, ако хоћеш да даш право значење и вредност, онда би требало да нађеш један једини циљ:

ЦИЉ КОЈИ СЕ ЗОВЕ НАЦИОНАЛСОЦИЈАЛИЗАМ

Џорџ Линколн Роквел