21. јул 2012.

ДРОГА ИЛИ ЧАСТ?

Дрога или част?

Тврдити да у овој земљи постоји проблем са дрогом је исто као и тврдити да је небо плаво или трава зелена. Једино што човек треба да уради да би постао упознат са овом епидемијом, јесте да укључи телевизор. Велика хапшења на граници, честе пуцњаве и обрачуни у градовима па и хиљаде других ствари. Да ли треба да будемо потресени таквим догађајима, када живимо у заиста болесном друштву. Право питање је: Како то утиче на нас који се боримо за опстанак нашег народа и за будућност наше деце? Ово питање захтева опширнији одговор са образложењем и то све због многобројних перспектива које данас постављају људи са наше стране.

Они међу нама, из нашег покрета, који припадају млађим генерацијама, сведоче о овом проблему из прве руке, на начине који и не могу баш да се цене од наших старијих сабораца. Због овог разлога морамо то и да објаснимо не ослањајући се на конвенционалне ставове покрета, јер су њих саставили људи који мисле добро, али којима недостаје осећај за овај предмет разговора. Ово је веома важно, јер морамо да се пробијемо до омладине, до младића и девојака са неограниченим могућностима, зато што су они ти који су најчешће инфицирани дрогама.

Почећемо тако што ћемо одвојити марихуану од осталих наркотика. Знао сам многе људе који су дували и знам да су се они увек препирали како трава није гора од једног попијеног пива. Овакав поглед је заблуда што ћемо видети и касније, али признајем да је боље радити на скели са неким ко је надуван него са тешком пијандуром. Шта год да мислили о трави многи од нас су видели последице тежих дрога и сви треба да се сложимо да оваквом отрову нема места у нашим редовима.


Моје искуство се састоји у томе да сам видео како су се неки моји стари другови навукли на “хемију”. Одрастао сам са овим момцима и могу да кажем да заиста нису били лоши људи, али након шест месеци коришћења тог ђубрета, били су спремни да опљачкају и рођене мајке да би задовољили своју потребу. Гледање аријевске омладине како хода путем који води у сигурну пропаст је у најмању руку болесно. Како год било, свалимо кривицу на онога који је заиста крив: На систем који нашим људима не пружа да верују у нешто, док у исто време корумпирају сваки природни инстинкт и од многих стварају беднике пре него што напуне осамнаесту годину. Слоган корисника дрога је “бекство од стварност” и да ли је изненађујућа чињеница да многи то баш и желе? Сачувајмо наш бес за оне који су одговорни за услове који су довели до уништења многобројних живота.


Претпоставимо да је свакa моја реч истинита, ми не можемо себи приуштити да будемо мекани у овој области - чак ни према жртвама. Просто речено, не можете веровати наркоманима; чак када бисмо их и разумели и прихватили у наше редове то би било равно самоубиству. Човек или жена који нису способни да функционишу сами за себе и којима треба хемијска супстанца да би се покренули су слаби људи. Без обзира на то како сте љубазни са њима, они ће вас издати под првим знаком притиска или ако имају шансу за награду. Овде не проналазимо ниједан аргумент са перспективом од стране старије генерације – јер ова господа, опет због недостатка искуства, су нам дала утисак да је свако ко је икада пробао или користио дрогу безвредна пропалица.


Такво мишљење није само погрешно, оно је контрапродуктивно. У данашње време није толико чудно за једног средњошколца да је ушмркнуо линију коке једном или двапута. Као и вама ни мени се то не допада, али осудити све те људе било би крајње глупо и то би отуђило потенцијал вредан подршке. Ево једног примера: Један од најбољих људи кога знам у затворском систему Флориде је човек који ће признати да је био ђубре док је био слободан. Он се навукао на дрогу као веома млад и од тада му је све кренуло низбрдо.

Данас је он веран саборац каквог само можете тражити. Лично сам присуствовао када је стављао свој живот на коцку у циљу одбране беле омладине од организоване црначке агресије – за шта верујем да је више него што би неко, ко би га гледао са висине, икада могао да каже. Он је стални политички регрутатор и често прича о потреби да се живи у маниру који је вредан наших веровања. Ово су веома ретки људи у које имам поверења да ће ми чувати леђа у веома озбиљним ситуацијама. Па тако назвати овог саборца нижим човеком због његове прошлости је смртно погрешно.

Кад смо већ код тога, истина је да морате обраћати пажњу на свакога ко је био у вези са таквим активностима и то веома пажљиво, поготово на почетку, пре него што задобију ваше поверење – мада та мудрост треба да важи за свакога, не само за њих. Једна ствар је сигурна: Идеја да се пљује на некога ко је вођен погрешним путем као тинејџер је срамна и далеко испод нашег нивоа. Ништа од овога не важи за оне који су на дрогама – једино ако их познајете или их ухватите на време док још нису отишли предалеко, иначе за све остале примере помаже само искуство. У разматрање можемо узети неки случај тек пошто се кандидат скинуо са дроге и када се доказао као вредна особа. До тада све њих морамо избегавати по сваку цену.

Обратимо пажњу на марихуану. Постоје два основна разлога нашег противљења тој материји:

1) Чак и да сматрамо да трава није гора од једног пива, што је спорно, то је још увек илегално. Нећу да тврдим да су закони садашњег система синоними за правду, али са овом чињеницом расно свесна особа мора да се помири. Не можете да уђете у продавницу и купите неколико џоинта, што би значило да пре или касније можете бити ухапшени због тога. Суђење под оптужницама за купопродају или поседовање дроге је нешто на шта не можете бити поносни – и не треба да вам говорим како би такве ствари дале погрешну слику о нама у очима нормалних људи. Ми тврдимо да смо морално супериорнији од оних “моћника”, али једини начин да то и докажемо је путем наших поступака; оно што следи као закључак је: Да ли човек жели да га његова деца гледају као наркомана? (под претпоставком да уопште и може да има децу, јер је нека истраживања показују да од марихуане временом њени корисници постају стерилни - прим. прев.) Свако ко не схвата да је одговор не, никада не може бити један од нас.

2) Они који “варе” раде то, јер не могу да се носе са ствари онаквима какве јесу, а исти тај дефекат је и код пијандура. Свако ко не може да се суочи са његовим проблемима или невољама, несумњиво није довољно ментално јак да буде поборник револуције. Како год било, ми не осуђујемо оне који су “варили” због ових разлога. Данашња омладина је лишена избора и скоро да немају веру у нешто – и то готово сви пре него што су зашли у године када морају да доносе зреле одлуке. Онај ко зна прву ствар у збацивању постојеће структуре, схвата да овај сегмент популације игра веома важну улогу у постизању циља; зато уколико не желимо да се наша деца дрогирају, ми ћемо им припремити замену за ове смртоносне материје.


На сву срећу, ми већ имамо једну створену баш за ову ситуацију: наш племенити случај је способан да попуни ову празнину, и да пружи белој омладини сврху у њиховим животима.  Наша борба, под слоганом “14 речи”, такође ће им понудити наду – комфор који тешко да ће негде другде пронаћи. Нашој омладини поручујем: “За вас постоји прилика да дате свој допринос у борби за расни опстанак. Уколико искористите ту прилику, моћи ћете да живите животом на који само можете да будете поносни; и заједно, створићемо друштво у коме ниједан припадник нашег народа, неће осећати потребу да се надува не би ли побегао од стварности. Без обзира на жртве које су потребне или на препреке које ће нам се појавити током борбе, нико неће зажалити што је изабрао част и одбацио дроге.''

Steve Stain