10. август 2012.

СРПСКА МАЈКА


Да о њој напишем ово неколико редака, побудио ме је и узбудио један напис упућен мени од наше велике и уважене Српкиње, госпође др Милице Богдановић, председнице секције Главног одбора Црвеног крста у Београду. У њему сам наишао на оправдану жалбу да се у данашњем добу, када је сва људска себичност избила на површину, када су најнижи инстинкти завладали не само у маси већ и код појединаца чак и на одговорним местима, потпуно заборавило шта то значи мајка, српска мајка. Не само да јој се не поклања довољно дужне и потребне пажње, већ јој се не указује ни најнужнија помоћ, коју би она са правом могла да очекује од сваког нашег човека.

Најсветлије и најсветије име, најдраже, до божанства уздигнуто кроз векове у српској историји, било је и остаће увек име српске мајке. Оно мора да остане тако и данас и у будућности ради среће и опстанка српскога рода и српскога народа.

Наша историја, наша народна песма и прича пуне су неисказаног поштовања и милоште према том слатком имену српске мајке. Ко од нас Срба не зна за наше светитељке, за наше великомученице: мајку Јевросиму, мајку Југовића, мајку Лазара Кујунџића. Као спартанске мајке тако су и српске одгајивале нараштаје јунака и кроз њих уздигле српску нацију у историји у ред оних пред којима и противници имају поштовања. Све те поворке витезова, и оне из древне прошлости о којима нам само народна песма пева и историја прича и оне друге из не тако далеких дана када се стварала Србија, дале су нам, одгајиле и очеличиле српске мајке.

У доба Краљевића Марка, у доба ускока и хајдука, исто као и у доба Карађорђа и Милоша није била то школа, нити је било то друштво, већ српска мајка која је своме детету улила у душу огањ родољубља и начинила од њега херојског борца и витеза. Није му она дала само јунаштво, већ и високу етику: осећање за правду и правичност, за поштење, за пожртвовање, за самилост, за ватрену љубав према својој земљи и према своме народу. Зато се њега, тога слатком имена сећа сваки Србин са дивљењем и дужном поштом на свакоме кораку, па то тако мора и да остане.

Мајка је стуб породице, темељ друштва, продужетак наше расе, опстанак српског рода.

У тешким часовима Србин се сећа увек ње и само ње. Уздахне и каже: јаој мајко моја! Ово нарочито када је у рату, у смртној опасности или каквој другој невољи. Српска мајка заслужује то поштовање и то сећање. Зато, капу доле сви ми Срби пред њом, пред њеним светлим ликом.

Треба да буде какав чудовишни изузетак, какав одрођени саможивац, какво окорело, изопачено срце, па да се нађе у нашем друштву неко који не би имао ни призрења ни поштовања према мајци, тој великој мученици која са малим средствима а великим тешкоћама подиже Србчиће, даје друштву честите чланове, а Отаџбини јунаке познате широм целога света.

Мајка је оличење светиње, продужење нашег живота.

И данашња српска жена заслужује пуно наше поштовање и уважење. Она је мајка, родољуб, узорна хришћанка, неуморна радница, усталац, пуна снаге и борбености, окретности и иницијативе. Она духовно држи и помаже Србина. Она подиже нов свет, нове Србчиће, младу Србадију. Она се равноправно са човеком упушта у тешку борбу садашњице да часно и поштено заслужи насушни хлеб за себе и своју породицу. Остављена често сама себи, без мушке помоћи, она је старешина породице и њен хранилац, стуб дома и верни чувар који бдије да се домаће огњиште не угаси, да се кућа не растури.

Као год што су историјске наше жене и мајке створиле велики и недостижни мит огромне моралне величине и снаге српскога народа, тако и данашња српска жена, узорна као мајка, радница и мученица, уздиже се својим најлепшим особинама које су се на муци тек у пуном обиму испољиле, и ни у чему не заостаје од највеличанственијих фигура жена и мајки из витешке наше прошлости, опеване у песми и ношене у души народној. Баш зато српска жена мора бити од Србина поштована, јер је као девојка и као кћи скромна, као жена верни пратилац свога друга, његова достојна замена и потпора, а као мајка узвишена: светитељка и великомученица.

У свакој тој нашој усамљеној, самохраној жени, била она са села или из града, лежи она јуначка снага и одлучност какву је показала кнегиња Љубица на Љубићу, какву су испољавале српске жене и мајке у најтежим временима наше минуле прошлости. Зато нека буде слава и хвала и свака част и признање узорној српској жени и великој српској мајци.

Признајем да ме је јако изненадила жалба наше врле Српкиње, уважене јавне раднице, госпође др Богдановић, да се сме и може наћи ма ко од наших људи који не би свугде и на сваком месту указао достојну пажњу нашој жени, а нарочито мајци. Зар да нема уважења и обзира према свакој мајци, најслађем имену Србиновом, имену оне Српкиње која крвљу и патњом својом проноси и овековечава расу српску, расу пуну чојства и јунаштва?

Зато данас позивам све Србе да свугде и на сваком месту, у свакој прилици одликују својом дужном пажњом српску жену, а нарочито мајку, да јој учине све олакшице, да јој даду сву помоћ било на путу: у железници или броду, било у трамвају или јавном месту, а нарочито у свима државним установама у које дође својим потребама, потребама своје деце или одсутног мужа. У сваком нашем поступку морамо јој дати да осети колико је поштујемо и шта за нас значи српска мајка.

Особиту пажњу и заштиту свију нас заслужује она када је трудна, јер под својим српским грудима носи новог члана наше нације, носи Србче које треба да достојно попуни у будућности наше тако проређене редове. Исто тако ако је мати са нејаком децом помозите јој, олакшајте јој у свему њену тешку борбу не само за свој го живот већ и за оне невине црвиће око ње.

Срби, покажимо и себи и свакоме да смо велики и као људи и као хришћани и као народ. Укажимо дужну пажњу српској жени, српској мајци, јер је то питање наше, српске части и нашег будућег опстанка и величине.

МИЛАН Ђ. НЕДИЋ