11. август 2012.

MOЛИТВА


Несрећан си, Народе мој, биједна ли си, Отаџбино моја! Знам ја и осећам невоље твоје и црни чемер, што ти је стегао душу твоју. Знам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим. Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја!

Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешне утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашују се језивим јауком и лелеком, да душа у човјеку протрне и премрзне.

О, Боже мој, велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи, које душмани не разумију а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и Земље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне, као брда хималајска, силне и моћне као небески громови, оштре и језиве као свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве, као што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубити.

Петар Кочић