08. септембар 2012.

НЕРАЗВИЈЕНОСТ ОСЕЋАЊА ДУЖНОСТИ


У нас није довољно развијена свест о нашим дужностима, и није дубоко укорењено оно морално осећање које савесне људе покреће на вршење њихових дужности. То се највише опажа код наших чиновника. Они већином раде озбиљно онда, кад се боје својих старешина. Њих, дакле, не нагоне на рад унутрашње побуде, него страх од казне. Такви службеници немају уверења о потреби рада за друштвени и државни живот; него они сматрају рад самокао средство за своје материјално обезбеђење.
Стога има и таквих чиновника, који не поштују закон као светињу, него га при својем раду погрешно тумаче и изопачавају, или га никако и не врше. А у најновије време има и таквиих службеника, који чине злоупотребе с државним имањем, те и материјално штете државу. При том више власти поступају неједнако: једне чиновнике заклањају, а друге осуђују. То се чини нарочито из партијских обзира. На тај се начин кваре чиновници, и то даје још и рђав пример народу.
Кад народ види, да власти не заштићавају његова права, да чиновници не поштују закон, и да судови не врше неумитну правду, он губи веру у законитост и у правичност, у моћ државе и у доброту људску. У таквим приликама све више овлађују себични интереси: сваки граби себи, што више може, нарочито општинско и државно имање. Јер поштен се рад тада не цени, него само богатство, које даје могућност за разна уживања, и висок положај у државној служби, с којим су спојени велики приходи и велика власт.
И кад у једној држави овладају себични интереси, кад међу њеним грађанима нестане родољубља и отачаствољубља, и кад народ изгуби оне врлине, које су га уздизале на моралну висину, онда се таква држава не може дуго одржати, и такав народ не може сачувати своју самосталност. То доказује морална наука, и то се већ потврдило у историјском развитку човечанства.
Пошто су наши чиновници махом сиромашни, и пошто многи школовани људи траже државну службу, то се они служе разним средствима (па и недопуштеним), да би добили службу, и да би се одржали у њој. Једно је од тих средстава прелажење из једне политичке странке у другу. Жалосно је, да је баш најинтелигентнији ред српских грађана тако превртљив, и да се не стиди давати у новине оне опште познате, одвратне изјаве о разуверењу у једној странци и о новом уверењу у другој странци. Али ''нужда закон мења'', и онда оде ''стид под ноге''.
Сиромашним чиновницима може се то донекле и опростити, нарочито кад их њихове старешине нагоне на то. Тако исто се може опростити млађим службеницима, кад по нашој наредби гласају за владине кандидате при избору народних посланика. Али се не може опростити имућним људима и чиновницима вишег положаја, који тако раде без невоље и без правог уверења; па тим дају другима рђав пример непоузданости и бесхарактерности.
Човек, који изневери једну странку, тешко да ће бити вредан и послушан у другој странци. То су већ доказали неки наши чиновници, који су променили готово све наше странке; па ипак су тако дрски, да се и даље истичу у јавности. У нашем народу сматра се као велик грех, кад неки човек остави своју веру (религију), па пређе у другу веру. А наши образовани људи не осуђују оне, који мењају своју политичку веру. И то је један доказ, да у нас није довољно развијено осећање дужности, које се показује у друштвеном раду.
Има и таквих чиновника, који остављају службу, за коју су се стручно спремили, па, због веће плате, и због вишег положаја, прелазе у другу струку, за коју немају никакве спреме. То се могло допустити у оно време, кад у нас није било довољно стручних људи за разне врсте државне службе. Али, сад се то мора осудити: јер је мењање струке штетно за државну службу, и тим се потпомажу себичност и бесхарактерност. Тако нпр. наставник  не може вршити полицијску службу, као што то може стручан правник, и обрнуто, полицијски чиновник не може бити ваљан просветни радник.
Сваки грађанин може највише користи учинити својој држави, кад у њој врши своје стручне послове, за које има и дара и спреме. У противном случају, он заузима туђе место, на којем не може ништа створити: а његово право место остаје празно, или и њега заузима неспособан човек, те се тако две штете праве.
Ну, највише штете чине својему народу они чиновници, који према њему неправедно поступају. Осећање неправде и љубави према слободи највише су покретали српски народ на устанке за ослобођење у прошлим вековима. У том погледу, као да се он разликује од осталих Словена, за које се каже, да су уопште питоме, голубје нарави. Други народи као да лакше подносе неправду и притисак него српски народ, који се против тога увек бунио. Он се због тога бунио и у својој држави, и услед тога је дошло и до грађанског рата у којем су се Срби сами међу собом сатирали. Стога, они Срби, који рђаво поступају према својему народу, као и они, који га подстрекавају  на побуну, чине неопростив грех према својој отаџбини.
Пређе су наши чиновници били више везани за државну службу него сад, и били су сталнији у својим положајима. Сад су они више везани за политичке странке, којима они припадају, и којима често више служе него држави, те зато заједно с њима стоје и падају. На тај начин, свесно вршење службених дужности бива све ређе, и још се губи непрекидност у државним пословима: јер нови чиновници почињу све изнова. То долази отуда, што се чиновници не постављају и неунапређују само по стручној способности и по ревносном вршењу службе, него и по препоруци њихових сродника и њихових пријатеља, и по ''заслугама'' које су они стекли, радећи за интересе појединих странака.
Код нас се често дешава, да се једни чиновници награђују више него други, и то без оправданих, државних разлога. Поред тога, има много спремних људи, који се не примају у државну службу, и других, који су пре времена стављени у стање мира, и то поглавито из партијских обзира. На тај начин, један део умне радне снаге, која би се могла корисно употребити у државној служби, остаје без посла: а други се део употребљава често на послове, који немају непосредне везе с државном службом.
Из свега се овог види, да у нас још није у довољној мери развијено оно дужносно осећање, које човека уздиже изнад самољубља и саможивости, и које стоји у вези с осећањима родољубља и отачаствољубља.

Др Војислав Бакић
(Из ''Српско родољубље и отачаствољубље'', Београд 1910. стр. 64 - 67)