20. септембар 2012.

ЦИГАНИ КАО СОЦИЈАЛНО ЗЛО


Цигани су засебна и страна раса, коју наш народ нити асимилује, нити жели и воли да асимилује.

Цигане народ презире, сматра их за нешто недостојно људског достојанства. А цигани, иако то знају, не труде се много да народ увере да и они могу бити корисни и часни људи, него примају ово народно уверење о себи и искоришћују га чинећи у својој лукавости и дрскости разна зла дела.

Цигани су пореклом из Индије, одакле су из непознатих разлога пре много векова кренули и у групама се населили по Азији и Европи.

У нашој држави има их у свим бановинама, расутих по селима и градовима у мање и веће групе, које једна за другу нити мари, нити знају. Немамо статистичке податке о њиховом броју, али се држи да их има око 30000 душа у целој држави.

Све те особине чине да цигана има различитих. У Југославији има их неколико врста: турски цигани (црни - ковачи, свирачи); влашки цигани (мешовити – коритари, мечкари); мађарски цигани (црни – чергари, котлари, џамбаси, свирачи); и тако даље... У последње време јавила се и једна група руских цигана (чергара).

Они се одликују паразитизмом, скитачким животом, инфериорношћу у позитивном, лукавством, дрскошћу и претераном понизношћу у негативном, и прљавштином.

Све те особине их издвајају и држе по страни од средине у којој живе.


Паразитизам се њихов огледа у тежњи да дођу до животних потреба на туђ рачун и на лак начин, без напорног рада. Методи прибављања средстава за живот су: лаж и превара, просјачење, отмица и крађа, у крајњем случају разбојништво.

“У циганке црн образ али пуна торба” је израз који речито говори о томе да код цигана нема поштења, њихов црн образ све подноси, само да дођу до циља. Тај начин прибављања средстава за живот они сматрају за свој урођени начин живота и рада и мало је њих који се труде да поштеним радом користе и себи и друштву.

У колико раде, занимања су им лака, или таква у којима могу да чине разноврсне преваре. Они су свирачи, мечкари, просјаци, џамбаси, а уколико се баве занатима то су лакшег рода, примитивни, којима се нико други не би бавио, а нарочито су то занимања која им омогућавају скитање и торбарење, скопчано са варањем и могућим крађама.

Циганке су све од реда варалице и крадљивице. Оне најрадије просе, врачају и лече травама и другим нелекарским средстима, продају урочке, шире и одржавају празноверје у народу и на рачун кога прибављају средства за живот; торбарење, препродају старо; скупљају отпатке и старудије; итд; а у колико раде баве се најнижим и најпрљавијим пословима.

Скитачки живот им је урођен и њиме живе и данас у великој мери. Они цигани који су насељени у појединим местима, искоришћавају многе послове који им омогућавају скитачки живот ма у најмањим размерама: свирање, торбарење, просјачење, врачање, надрилекарство, вођење медведа, мајмуна, итд...

Цигани не показују ни много воље ни способности за позитивна знања за послове и занимања у која треба унети већу способност интелигенције. Они се сем музичке вештине и нешто примитивних заната и земљорадње, баве најбезначајнијим пословима који траже лаж, дрскост, лукавство и подлост; а у све своје радње и односе са другим људима уносе лажну понизност која им одузима човечанско достојанство.

Али цигани имају још једну, такође негативну особину, да су прљави. Прљави су што немају ни најпримитивније појмове о чистоћи. Код њих не постоји чистоћа ни као појам, ни као практично средство за живот. Они не знају за личну чистоћу, ни за чистоћу одела, ни стана, ни ближе и даље околине.

Цигани примају и носе одело, рубље, обућу не питајући ко је то пре њих носио, нити пазе да ли је то прано, дезинфиковано и уопште очишћено од прљавштине, могуће инфекције. Они равнодушно носе и свакојаке рите; иду полуголи, прљави, дроњави, не стидећи се ни пред ким за то. Њихов образ чува од црвенила факат да су цигани.

Њихова насеља (мале) најпрљавија су места, без обзира да ли су у селу или у граду. Отуда и постоји изрека: “као циганска мала”, кад хоће да се окарактерише неко насеље по прљавштини и нереду.

Због те особине, прљавштине, цигани су штетан елеменат са хигијенско-здравственог гледишта. Они су стална опасност као извор и разносачи најтежих зараза. Они су то и због своје прљавштине, а и због скитачког и просјачког живота. Идући из села у село, из куће у кућу, цигани су преносиоци свих зараза јер они не пазе у које куће улазе. Њима је главно да уђу у што већи број кућа и да добију што више намирница и других потреба.

Цигани су овакви уопште узевши. Има изузетака у појединим особинама. Има поштених цигана који неће да краду, неће без велике нужде да слажу, хоће поштено да раде и зараде. Али и ови изузеци испољавају у извесним правцима своје циганске особине. То за њих ни у ком случају не представља грех.

Због ових њихових особина ни једно место не воли да има цигане у својој средини, а која их имају, трпе их по нужди.

Новине саопштавају да је престоница Чехословачке, Праг, забранила да цигани уђу у околину, а још мање у Праг.

Међутим, Београд обилује циганима свих могућих врста и има их у великом броју Чубура, Јатаган-мала, Маринкова бара, најпрљавија су места Београда, загађена циганском прљавштином. Из те прљавштине цигани свакодневно излазе и обилазе пијаце, купећи по њима отпатке, да се са њима кроз најживље улице враћају кућама. Прљаве, у ритама и са џакуљицама на леђима циганке свакодневно дефилују преко Теразија, купећи отпатке и пикавце, а прљави и полуголи циганчићи узнемиравају публику просећи.

И њима нико то не брани. Нико не спасава углед Београда бар пред странцима.

По својим особинама цигани представљају етничку групу, која се издваја и која сама собом тежи да буде издвојена, да живи изузетним животом. Цигани се нерадо подвргавају законима, обичајима и уредбама, које важе за друштво и државу у којој живе. Они на један врло лукав и само њима својствен начин успевају да се извуку из многих обавеза и да избегну испод многих прописа.


Ови су случајеви чести по извешајима новина; а колико таквих случајева остане не регистровано путем јавности. Редак је случај да је неки циганин одговарао за крађу детета и да је кажњен. Сви цигани просјаци, имају по неколико осакаћених лица у својој дружини, а сва та лица су махом бела, значи украдена и осакаћена. Цигани неће своје дете да унаказе, него то чине са туђим дететом.

Колико су у томе дрски показује последњи забележени случај крађе детета од 10 година; детета које зна своје име и презиме, зна име оца и мајке и целе родбине, зна име места и среза у коме је рођено. Али баш зато што све то зна, ако не буде избављено, имаће да претрпи најгрозније муке и најтежа осакаћења, да би било онеспособљено да изда крадљивце.

И ето, такав елеменат, који чини таква грозна зверства, креће се слободно кроз целу државу.

Овоме злу мора се потражити лек, јер иначе наша држава не би била организована и правна држава. Прогонити кривичним и другим законима становнике нашега порекла а оставити цигане да живе где хоће и да чине шта хоће, био би један социјални и државни апсурд.


Дим. Ј. Стојановић

Извор: Народна одбрана, 1934.год.