23. септембар 2012.

УЛОГА ЖЕНЕ У СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ


Та чаробна реч – српска мајка! Лепша од најлепшег сунчевог сјаја, нежнија од поветарца у пролеће, топлија од даха у грудима… Мајка! Прву реч коју смо изговорили, тако кратка, једноставна а – велика. Прати нас као брижна сенка кроз цео живот. Неодвојива је од нашег живота јер га нам је она и подарила.
А та иста мајка, наша српска мајка са ових наших простора, кроз векове уназад, израсла је у нешто велико, херојско, неуништиво… Дуго је била на маргини друштвених збивања. Без права гласа, са главном и – једином улогом да рађа децу и брине се о њима, успела је својом упорношћу, трпељивошћу и невероватном снагом да равноправно учествује у свим сегментима живота.
Наше мајке у прошлости, иако нису биле писмене, оним својим истанчаним мајчинским инстиктом успевале су да подаре и подигну највеће људе – великане у нашој историји, науци и хероје у ратовима. Она је била та која је знала непогрешиво шта је добро а шта није за њену децу. Увек строга, а правична, неука али упорна да јој деца изуче високе школе и науке, захтевна али пожртвована до смрти, та мајка је знала да мази своју децу, али не и да их размази. Свакоме је непогрешиво одређивала место у родитељском дому и ту је била неприкосновена, неумољива…
Знам да је, нпр. тешко замислити свог најстрожијег професора математике, онако озбиљног, одсечног гласа, да је и он некада био дете, плавокосо уплакано дете у наручју своје мајке како га љуља, теши и певуши неку успаванку. Нема тог детета које не би убрзо заспало умирено топлином мајчиних груди, равномерног откуцаја њеног срца и тихог, пуног љубави гласа – успаванке. То се памти за цео живот.
Са одрастањем, неминовно дође и одвајање од мајке. Одлазак из родитељског дома на школовање у већи град. Из тог времена остају у најлепшем сећању летњи распусти и брижни поглед мајчиних очију да се њеном детету, тамо у белом свету, нешто страшно не догоди. Растанци са мајком су увек били тешки, пуни оне немоћи да се зауставе сузе и речи: „Чувај се сине!… Нека те Бог чува!….“ Још је тегобније било када је сина јединца пратила у рат. И тада је мајка знала да нађе неку надчовечанску снагу, стегне срце у грудима да око не пусти сузу и не покаже пред сином неизмерну тугу, бол и бригу за њим.
Тихо и ненаметљиво је знала и умела да и своју женску децу упути на прави пут. Непогрешиво је спремала своје кћери да се изборе у друштву за нешто више од рађања деце, тог најплеменитијег и највећег чуда на нашој планети. Рађање! Један живот, створи други нови живот и тако стално, непрекидно много, много миленијума. Није било лако ни једној жени лекару, архитекти, књижевници, научници, спортисткињи, а тек жени – ратници, борцу у првим редовима. Да би се ушло у тај неприкосновени свет мушкараца, требало је поседовати много знања, одлучности, одрицања и „мушке снаге“ у женском телу да би се избориле за своје место у таквом свету. Бити једна од њих, призната, па чак и способнија од неких… Био је то мукотрпан пут, али је уродио плодом.
Данас поносно изговарамо имена тих првих жена које су храбро кренуле и закорачиле у свет мушкараца а да при том никада нису заборавиле ону своју прву, од праискона улогу мајке, родитељке, жене која ће жртвовати и свој живот за своје дете. Та и таква мајка и данас равноправно обавља све послове који су некада били неприкосновено мушко царство. Као да је уз материнство њена стручност у послу још више оплеменила њено нежно срце пуно љубави за децу и породицу. И данас, као пре много времена мајке несебично и поносно подижу своју децу а онда ће та деца једног дана имати своју децу и тако, у тај вечно неизмерно велики циклус који се зове живот, а живот је неуништив! Зна се од памтивека да је најдрагоценији људски живот – то њено чедо одњихано на њеним рукама, храњено на њеним грудима, успављивано њеним милозвучним гласом, обасјавано светлошћу њених очију, грејано њеним топлим дахом – до последњег даха.
Најлепши стихови свих песника света посвећени су баш њој, жени – мајци. Она је као кула – светиља која бди над целим човечанством.
Ето, драги моји! Много тога смо претурили преко главе у својим животима, и лепо и ружно; све је то у некој измаглици прошлости. Али, српска мајка, њен повијен стас, њене благе очи, топле руке и неизмерна љубав – не заборавља се никада.
Српска мајка! Ту реч бих увек писала великим, златним словима да се сија нараштајима кроз будуће векове. Мајка.

СЛАВИЦА СТАНИСАВЉЕВИЋ