10. септембар 2012.

ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ МРТВА


Југославију није измислио српски народ, који је у својим народним песмама певао само о српском имену и српском јунаштву. Југославију није хтео српски народ, који се вековима борио само за српски „крст часни и слободу златну“. Други су имали интереса да се Југославија створи. А сада ето дошао је дан да су се и њени творци одрекли свога дела. Она више није потребна ни њима ни Енглеској, чији је она била жандарм на Балкану. Сада се у енглеским империјалистичким рачунима појавила друга потреба за новом Централном Европом, која би њом имала да служи у будућности.

Југославију су измислили „мајстори са мора“, као што су некада били измислили Илирију. Али тада, када се вештачким илирским именом хтело да збрише српско, које се са чашћу било пронело кроз целу Европу, устали су највиши претставници Срба и ставили свој вето. Вук је бацио крилатицу „Срби сви и свуда“, Светозар Милетић је 1846. говорио: „Ми имамо своје народно име које никоме не натурамо, али кога се никоме за љубав не можемо одрећи. Хоћемо да останемо Срби“. Лукијан Мушицки је огорчен испевао тада оду, која је постала програмом свих Срба:

„О, име рода.
Неће те срећни син изневерити.
Светиња с’ Народу Ти Српском.
Свештеник је сваки Сербљин
при свештеном огњу твоме.“

Када су други због својих рачуна, а против Срба, почели да стварају Југославију, заморен дугим борбама српски народ је пао у замку и узалудно је само још стари државник Никола Пашић бранио српско име и српску државу. Једино су као носталгична опомена остале да звоне у сећањима његове речи: „Србија, наша Србија још увек постоји.“

Данас од Југославије беже и „мајстори са мора“, јер су постигли оно што су хтели: увукли су српски народ у њу, искористили га, издали га и упропастили. И зато би било смешно, да није то све жалосно и трагично, када се међу нама нађу и такве мудре главе, које о Југославији још и данас сањају. Сигурно да је смешно када ми, који нисмо хтели Југославију, који смо због ње смртно настрадали, једино ми је бранимо и богорадимо, да се опет нађемо на купу са „браћом“ која нас неће. (…)
Наши назови политичари лутају по магли стварајући опет државу без припита народа, ни свог ни оних других, које увлаче у тако луду комбинацију.
Ми Срби имали смо довољно од Југославије. Не само да нећемо, овако жртвовани од ортака у њу, него нећемо уопште да чујемо за њу, за ту перфидну комбинацију коју је време прегазило и које у Новој Европи неће ни бити.

Зашто српски народ неће више Југославију?
Зато што је српски народ имао своје часно и светло име, које му је у Југославији угушено и упрљано.
Зато што је српски народ имао своје стегове славе и победа, које је заменио другима, под којима је познао само срамоту, расуло, пораз и уништење.
Зато што је српски народ био народ чојства и јунаштва, док су у Југославији они који су је измислили, покушали да га претворе у народ никоговића.
Зато што је српски народ држао изнад свега своју задату реч, а њу су му у Југославији згазили и њега вероломником учинили.
Зато што је најзад српски народ имао своју велику народну кућу, вековном тешком борбом стечену, а која му је у Југославији раскућена.
Зато трошити узалудно народну снагу око непостојеће Југославије, значи не само млатити празну сламу, већ директно радити против интереса свога властитог народа. (…)
Југославија не може васкрснути, јер је неће ни њени творци, ни њени народи, па ни ново време ни Нова Европа.

И они преварени, верне слуге лоших господара, свршили су. Једино спасење и опроштај могу добити ако се врате Мајци Србији као покајници и заблудели њени синови, који су јој толико несрећа и јада задали својом службом туђину. Јер, доиста, једна тешка трагика лежи у кобној чињеници да су они, залуђени и заведени, који су мислили да служе својој земљи и своме народу у ствари били баш његови највећи крвници.
Само политички слепци не виде ново време и истину. Југославија је мртва и неће се више повратити. (…) Али зато ми можемо, као некада Доситеј Обрадовић, из пуног иако окрвављеног срца да узвикнемо: „Сербија је наша избављена“, јер њену судбину држимо ми у својим рукама.

ГЕНЕРАЛ МИЛАН Ђ. НЕДИЋ