27. септембар 2012.

НАЦИЈА И САБОТАЖА

26.10.1893. – 30.11.1977.

Највећа грешка и несрећа наша, са националистичког гледишта, пре седамнаест година, није била у томе што смо се брзо нашли пред новим тешкоћама, него у томе што није јасно речено да има побеђених и победника.

У једном партијском схватању и главних црта које један свршени политички посао мора да има у нас се говорило, зна се, у главном сви смо за ову државу и не може се никоме порећи да је, у главном, за њу.
Истина, међутим, далеко је од тога. Једна мањина, и ако ефемерна мањина, нити је била, нити је сада за њу.

Парафразом, у нас се говорило, да се за време светског рата радило о томе ко је за једну нову отаџбину, унитаристичку и тријалистичку свих јужних Словена а заборављало се да је пре тога, много озбиљније, питало се и показало се ко је против а ко је за Србију.

Са националистичког гледишта у прошлости нашој, последњих деценија, била је дата једна основна линија политичког, јасног повлачења линије и њу није требало напуштати, а она је гласила, и те како громко, са пуно одјека, са проломом облака дуж високих планина и крвавих жртава, гласом који се, руку на срце, јасно могао чути, ко је за Србију?

На тој линији, са националистичког гледишта, могло је доћи до једног, и те како солидног, програма политичког, који не би био збрка, и за који би лако било, дати и административни и социјални програм, а за који би могло и да се мре.

Требало је уписати тако, да око тога не буде никаквих небулоза, ко је на тој јасној линији победио а ко се преварио.
За седамнаест година политичког натезања у нас, по нашем мишљењу, несрећа није била у томе што се саботажа државе јавила, него у томе што саботери нису никада били посматрани и захваћени једном идеологијом политичког погрома.

Седамнаест година, свакоме је јасно да нам се тле, лудачком издржљивошћу, подрива и да нам се срж подмукло исисава, али никада досад није изречена реч: доста, са крајњим консеквенцијама.
Никада досад, ни у диктатури, није била повучена једна неумитна идејна линија.

Државна идеологија која је супротстављена саботерима била је очевидно стара и застарела. Сва у шљокама и звонцима маторог либерализма, она је у пракси била не само партијски цинична и аморална, него и немоћна. Не у име идеје, судило се досада у нас политичким противницима, него у име шупљих форми.

Теоријски, није било ничега што у политичким борбама политички лидер, па и цела група и партија, нису смели учинити против државе, да се при том све то не схвати као играчка. А практично да се не сврши партијским теревенкама.

Последњих седамнаест година можда и није било примера око нас толике конфузности политичких идеја у владама и опозицијама као код нас. Што је везивало те људе и те партије кад је била реч о држави, којим идејама политичким беху одани, готови да у име њих мру, али и уништавају противнике? Никаквим идејама. Јер није била повучена озбиљно ни основна линија.

Пре седамнаест година, па и за седамнаест година, зло није било у томе што је једна размажена политичка мањина била против државе, са гледиштима која се ни међу њима нису слагала, него у томе што та мањина није признавала чак ни да постоји нација.

Седамнаест година горчина са националистичког гледишта, и срамота, требало је, па да се та реч каже најпосле као светиња.
Разни смо државни остаци, племена разнолика, немамо још потребних карактеристика итд. певала је губа у торини нашег политичког живота.
У својим планинама и забрежјима, у свом зноју и крвавим ликовима, у својим песмама, душама, у својим чежњама да не буде туђ слуга, већ давно је ту та нација, и то иста, једносушна али је нису хтели.

Не треба хитати, треба чекати време ће се лепо стишати, уосталом у име чега сме се људе малтретирати, пореским обвезницима узимати право да мисле како хоће, не треба претеривати. То је била сва мудрост политичка у нас, за седамнаест година. Према томе били су и резултати.
Сви велики политички послови међутим, свршени су пуном паром, а не са пола снаге.

Када су у последњи час XVIII века прокламована права човека у име те идеје није се само мрело него и уништавало. Када је редом букнула либерална револуција у XIX веку која је дала модерне државе у име либерализма није се оклевало. Све што је социјализам био постигао на почетку нашег столећа постигао је само гвозденом дисциплином и терором. При политичком послу, још од Домицијана, ма да се то каже са извесном грозом, али осећа са искреним задовољством, ни један цвет не мирише тако умилно као политички противник који је пао.

У једном народу који је разборит, коме нису потребне такве нервне језе, није било потреба за идеологијом политичког погрома, али има потребе једног јасног повлачења једне линије политичких линија, и као звезда у мраку, најпосле јасно изречених политичких идеја.

Мистерија смрти Онога који је са најбољима ову државу стварао, потпуно је довољна да у име њено са политичким противницима не говори више једна ефемерна партија, него животни нагон и освета читавог једног народа.
Сен, узвишена и неумитна, Блаженопочившег Краља, разумљива је сваком и у нашим најзабаченијим крајевима. Бесмртна она може окупљати и делити боље од ма ког политичког програма. На оне који су уз њу, и на оне који су били и који су и сад против ње.

Место партијских успеха, код нас ће имати снагу да реши сва питања она влада која се буде изједначила са националним идејама.
Није ни мало тешко, ни у нас, одредити јасно шта треба нација. Нити је тешко одредити јасно где и ко је против ње. Питање је најпосле да ли је и код нас дошло време да се не прашта.

Мистично зрачење које траје и које ће трајати из надземаљске главе највећег и најтрагичнијег Карађорђевића обасјава читав један политички тестамент. У историји нашој узвисиће се онај који буде неумитан да га изврши.
У тој политичкој концепцији све је гранитно, логично и непорециво. Сва земља наша лепша је када се замишља у замислима политичким покојника хероја.
Наш народ не би заслужио име народа када би напустио пут који води трагом Краља Витеза, великог као војника, али као политичког ствараоца још већега.

Из основа наше расе, из дубина наше земље, говори онај који сматра да има политичких теза у нас о којима се не може више да расправља, пред којима има само да се поклони или пропада. Нема у ономе што је у том политичком тестаменту, ничега што би могло да смета, да понижава и најситнијег човека из ма којих наших крајева, ако је наше крви нашег порекла, наше душе, али има у свакоме ко је против ове државе и ове нације, као пре што беху против Србије, не један поборник других партијских нијанса, него на крају крајева, један потајан политички противник који није, са националистичког гледишта, много бољи од оних чија је идеологија дала галерију типова у Перчеца и Павелића.

Политички проблем је данас у томе не дозвољавати полтронске нијансе, него на једној основној линији скинути маску онима који су против и дати веру онима који су за.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ