22. септембар 2012.

ВЕЛИКАНИ КОЈИ СЕ ПАМТЕ: ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ


Једна од највећих српских добротворки Диана Будисављевић до скора није била позната нашој јавности.
Традиционална српска незаинтересованост за своје добротворе и пријатеље овога пута у комбинацији са идеолошким забранама отерала је у историјски мрак ову веома значајну личност.
Диана Будисављевић је рођена у Инсбрику 1891. године где се и школовала. Удала се за Јулија Будисављевића шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу. Период између два светска рата проводи у Загребу где се са мужем креће у високим круговима.
Током Другог светског рата схвативши геноцидност усташког режима свим средствима заједно са својим мужем Јулијем покушава да спаси оно што се спасти може. У својим дневницима описала је огромне муке и проблеме са којима се сусретала. Посебно мучан је био сусрет са загребачким надбискупом Степинцем.
И поред свих мука она је успевала у својој мисији. У договору са заточеним мајкама у логорима Горња Ријека, Сисак, Стара Градишка и Јасеновац узимала је децу која су била на прагу смрти, лечила их и предавала на старање хрватским породицама. О свим малишанима које је спасила водила је тачну администрацију да би се после рата могли вратити својим породицама. У овој великој хуманитарној мисији спашено је 12 000 деце. По завршетку рата ОЗНА јој одузима картотеку спасене деце не дозволивши да ради на спајању деце са породицама. Увидевши да њен боравак у Југославији више нема сврхе враћа се у родни Инсбрик где и умире 1978.
Својом пожртвованошћу, храброшћу и љубављу Диана је постала највећи српски добротвор. О величини њене личности најбоље говори цитат из њеног дневника: „Од почетка сам сама била одговорна за акцију, све се радило под мојим именом и мојим ризиком. Није ми преостало ништа друго него да сама за све преузмем одговорност. Полазила сам од становишта да мој живот није вреднији од живота недужно прогањаних.

И. ГРБИЋ