25. септембар 2012.

УМРИМО ДА УВЕК ЖИВИМО ЗАЈЕДНО

Са чим ћемо изаћ' пред Милоша


Косовска битка ући ће у легенду по највећем од свих српских витезова, Милошу Обилићу, чији подвиг ће генерацијама бити недостижан национални идеал исказан Његошевим прекором савременицима:

"А са чим ћеш изаћ' пред Милоша."

Али, она неће значити само наговештај краја једног света, једне државе и једне државотворне филозофије, ни краја српског феудализма, већ и наговештај краја витешких времена.

"Оклопници силни без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка

Заљуљано царство сурвало се с вама...
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна"

Тачније, витез, српски, који је у себи сједињавао стварност и мит, отишао је у "царство небеско" - у народну поезију.

Остаће још витез над витезовима, Деспот Стефан Високи, први витез европског "Реда Змаја", на челу својих, у црно обучених оклопника (у знак жалости за палим кнезом Лазаром) - који је стекао такву витешку славу какву неће имати нико наш ни пре ни после њега, што борењем, што командовањем, а што својим сребрњацима - да оформи "српску витешку школу", где ће похрлити стотине европских витезова, жељних да их Деспот додирне мачем по рамену и додели им право да змаја ставе у свој грб.

Оно што следи биће - певање уз гусле.

Српска војска, састављена по принципу "витешког вођства", показаће се слабије вођеном од турске, којом се командовало из једне главе. А тешки оклопници изгубиће, први пут у историји, битку са турским јаничарима - пешадијом, обичним "прашинарима". Витешки мач за две руке, дефинитивно ће се показати као слабије оружје од турске "сабље димискије". Силовит продор оклопника Вука Бранковића, поразиће Јакубово крило турских коњаника, али ће се запетљати и заглавити у турској комори, лукаво постављеној на њиховом путу. Влатковићеви Босанци ће се повући "са врло мало губитака". Пашће и Лазарева света глава... Оклопници ће полако одлазити у историју ратовања, али ће отићи као витезови - као сила којој се нико и ништа не може супротставити у чеоном судару, који се - по савету турског стратега Ефросин бега - могу победити само "бежањем" и маневрисањем да им се пешадијом и лаком коњицом приђе с бока или с леђа.

А ратовање "с леђа" није био стил витезова.
Остаће још речи Лазарове, пред битку:

"Јер, боља нам је смрт у подвигу, неголи живот у срамоти, боље нам је у борби смрт од мача примити, него плећа непријатељима нашим подати!"
Које се завршавају ускликом:

"Умрећемо, да увек живи будемо!"

Лазар Бојанић
(Преузето из текста ''
УМРИМО ДА УВЕК ЖИВИМО ЗАЈЕДНО'')