08. септембар 2012.

ХАЈДУЧКА ВЕРНОСТ


Верност и поузданост међу хајдуцима високо је цењена и била је међу првим од интерних ставова вредности ових формалних дружина. У новије време хајдучије сами хајдуци били су неповерљиви међу собом из простог разлога што су се међу њих убацивали ловци на хајдучке главе, а све са циљем да приграбе расписану уцену.

Прича, вредна помена, на ову тему, десила се коме другом до хајдуку Милану Бркићу.

Нападајући 1895. године једну задружну кућу у ваљевској Колубари са друговима Илијом Павловићем и Митром Коларом из Средње Добриње, сам Бркић био је озбиљно рањен у кичму. Негде при повлачењу, а након убиства једног задругара, Бркићу падне на памет да искуша оданост другара и идући стазом кроз планину Маљен, он нагло падне симулирајући малаксалост, а пре тога је одлучио: ако се покаже као неверни да обојицу убије и нађе нове другове.

Онако у лежећем положају, блед од задобијене ране почне своју "самртну изјаву" (in articulo mortis):

"Знате шта браћо, доста смо провели и лепих и ружних дана, доста смо се цура наљубили, доста јагањаца појели, доста рујна вина напили, доста наших душмана заједно потаманили. Али ја сад не могу даље; ране су ме орвале! Но тако вам нашега братства и наше љубави хадучке, убијте ме овде, да не паднем псима у руке, да се они нада мном свете, да ме муче и можда мукама присиле да издајем и вас и наше верне јатаке".

Ту га Илија и Колар прекину. Оба падну поред њега, почну плакати, љубити и молити да о смрти више не прича, да ће га они даље носити, лечити и неговати, те да ће пре с њим као харамбашом погинути него што ће га душманима оставити. На то се Бркић насмеши, скочи, загрли их и пољуби и сва тројица наставе пут преко Маљена.

др. Остоја Костић