14. септембар 2012.

КАПИТАЛИЗАМ


Капитализам није предмет, него однос према предмету. Узрок наше социјалне беде нису радници, фабрике, домаћинства и имања, железница, новац и деонице, него злоупотреба тих народних добара. Капитализам је, значи, ништа друго него злоупотреба народног капитала, и то не само у чисто економском смислу. Она се односи на сва подручја јавног живота. Она представља принцип. Особа која се бави том злоупотребом је капиталиста. Радници постоје да би народу дали угаљ, како би имали светлост и топлоту. Фабрике, куће, земљиште, новац и деонице су одређени да служе народу, а не да га учине робом. Поседовање те имовине намеће више обавеза него права. Власништво значи одговорност, и то не према новчанику, него према народу и његовом општем добру. Најпре су рудници служили производњи, а производња је ту да служи народу. Није новац измислио људе, већ су људи измислили новац, и то да би им служио, а не да их покори.

Ако злоупотребљавам економска добра да бих мучио и искоришћавао свој народ, онда нисам вредан поседовања тих средстава. Онда смисао живота окрећем на супротну страну, ја сам економски капиталиста. Бавим ли се злоупотребом културних добара, на пример користим ли религију за економске или политичке циљеве, онда сам лош господар добара која су ми поверена, ја сам култрурни капитлиста. Моментално, капитализам заузима такве неподношљиве облике у којима лични циљеви (којима капитализам служи) иду у сукоб са интересима целокупног народа. Он произилази из средстава, а не из људи. Новац је тада тај око кога се све врти.

Код социјализма је обрнуто. Социјалистички поглед на свет почиње од народа и тек онда прелази на имовину. Добра су робови народа и за социјалисте је народ најважнији, а добра су само средства за достизање неког циља.

Применимо ли те основе на економски живот, настаје следећа слика: у капиталистичком систему народ служи производњи, која зависи од моћи новца. Сабласт новца подложна је заједници од крви и меса – народу. У социјалистичком систему новац служи производњи, а производња народу. Држава у томе може да има само задатак регулације. Она разоткрива вечне сукобе између капитала и његовог резултата: разарања народа. Она је судија између њих двоје, који интервенише тек када је народ угрожен. И тада за државу постоји врло лака одлука: или – или. Стане ли у тој економској борби на страну непријатеља народа, онда је та држава – колико год се звала „националном“ – капиталистичка. Напротив, служи ли правди и, што је једнако важно, потребама народа, онда је она социјалистичка.

Колико год једноставна и провидна та начела у теорији била, толико су тешка и компликована у политичкој пракси. Та начела зависе од хиљаде подпитања, од техничких и пословних разматрања, од услова светске привреде и препрека светске политике. Међутим, ти проблеми су нерешиви код народа који је без карактера изнутра, а споља робује. Такав је случај сада у Немачкој. Код нас се чак ни не расправља о питању „социјализам или капитализам“. Ми морамо да се мучимо и робујемо под нашим угњетавачима и немамо времена ни да помислимо на социјализам, а камоли да га покушамо остварити.

То је била кобна заблуда немачког пролетеријата оног несрећног 9. новембра 1918. године: смемо да изгубимо рат, могу нас лагати о револуцији, али ипак можемо да срушимо капиталистичку државу и уместо ње створимо социјалистичку. То је било могуће само помоћу оружја. Никада у историји се није могао пробити неки нови поглед на свет – као што је социјализам – помоћу капитулирања, него само помоћу отпора и напада. 1918. године једини задатак немачких социјалиста је био да задрже оружје и бране социјализам. То није учињено. Причало се и правиле су се револуције, а немачки радник није ни приметио да при томе помаже свом најгорем непријатељу – светском капитализму.

Резултат те будалаштине је оваква данашња „ држава“. Фраза социјал-демократије је у пракси само плантажа светског капитала. Од тога се бранимо. Зато што смо социјалисти који желе да новац служи народу, зато се бунимо против ове ситуације, припремамо се да срушимо овај неподношљиви систем, из чијих ће демократских рушевина једног дана изникнути социјалистичка немачка национална држава!

др Јозеф Гебелс