26. септембар 2012.

БИТКА НА МАРИЦИ - МУТНА И КРВАВА


Након олује, кад нико не очекује напад, турска војска се неопажено привукла и српски логор окружила са свих страна

Хаос у мраку

У ноћи 26. септембра 1371. године, након олује „када нико не очекује напад”, турска војска коју је водио Евренос-паша неопажено се прикрала и са свих страна окружила српски логор. Пред јутро почео је општи напад који је изазвао панику међу неприпремљеним и унезвереним српским војницима. Иако је Турака било много мање него Срба, изгледало је као да су многобројнији јер су нападали са свих страна. Турски летописац бележи како „у забуни и у неприлици нико није знао шта да ради у ноћном мраку... и коњи су се поплашили и пооткидали те општу забуну увеличавали... када је почело свитати Срби су жалосно грунули у бекство, мада их нико није гонио...” Старац Исаија пише да „веома велико мноштво – једни од оштрице мача умреше, други у ропство одведени беше, а неки од њих спасоше се и бегством дођоше”.

Према позном писцу, патријарху Пајсију који је своју причу забележио два и по века након битке, деспот Угљеша био је тешко рањен у боју. „Како му је крв текла, а како није имао чим привезати ране, нити се где склонити, узађе на неке висове, паде с коња и ту му дође крај живота, те дух Богу преда. Његови га млађи ту погребу и гроб му се и до данас зна...” Други српски патријарх, Арсеније Чарнојевић, записао је да је 1682. године код места званог Хараманлија посетио „гроб храброга Угљеше, брата Вукашина краља”.
За разлику од Угљеше, за Вукашинов гроб се не зна. По једној легенди, убио га је неверни слуга након битке. По народној песми „Марко Краљевић познаје очину сабљу”, Вукашина рањеног са седамнаест рана носила је „мутна и крвава Марица”, све док га није погубио неки Турчин, желећи да се домогне његовог оружја и „дивног одијела”. Према народном певачу, Марко Краљевић осветио се Турчину за смрт свога оца („ману сабљом од Прилепа Марко, скиде главу Турчин-Мустаф-аги”). Стварност је, нажалост, изгледала другачије.

Цар Стефан Урош Нејаки на фресци манастира Псача, недалеко од Криве Паланке, данас Република Македонија.

Два месеца након битке на Марици у тридесет петој години умро је цар Урош. Само деценију и по након смрти Душана више није било ни цара, нити српског царства. Вукашинов најстарији син Марко крунисао се за српског краља, али владао је само над сопственом, све мањом облашћу око града Прилепа. Добар део Душанових некадашњих земаља на југу потпао је под вазални однос према Османлијама. Вазали емира Мурата су постали краљ Марко, браћа деспот Драгаш и господин Константин Дејановићи у Македонији, као и војвода Богдан. Према речима војводе Милоша из народне песме: „настало је пошљедње вријеме, хоће Турци царство преузети, хоће Турци брзо царовати...” (Зидање Раванице). Ипак, ма колико силни, Турци су још били далеко од заузимања целокупне Србије и Балкана. Огорчена борба непрестана трајаће још више од века.