19. септембар 2012.

ДРАЖА МИХАИЛОВИЋ И КОМУНИСТИ

19. септембар 1941. – Одржан први састанак пуковника Драже Михаиловића и Јосипа Броза Тита у Струганику код Ваљева.

"Очи и разум служе људима да им унапред открију препреке и опасности које им се на путу налазе. Они људи који те препреке својим очима не виде или својим разумом не открију - показују се слепим, иако очи имају, иако нису без разума. Како пак то бива да човек може гледати, а не видети - и мислети, а лудовати - потражите најстарију, а најсветију књигу света, па ће вам она многобројним примерима из историје разних народа показати да су то врло честе појаве, а речима кристално јасним објаснити откуда ове долазе. Моје није да то овде износим. Ово само стављам као увод кратки, да бих данас могао рећи да је наша нејуначка пропаст открила многе наше недостатке. Али сигурно и право правцато чудо од слепила које је ударило водеће наше људе, па ни очи ништа не видеше, а разум ништа не откриваше од страховитих опасности којима смо трчали као луди у сусрет. Доћи ће време да ће и о томе историја говорити својим, као у камену уклесаним истинама, а опет видовити слепац раствореним истинама у лепоти као млеко напајати дух народни новим поукама како је и само небо говорило Србима жеље своје - али кнезови народни, овог пута, слушајући друге жеље, вођени другим приликама, нити видеше нити разумеше. Сад овде хоћу само да изнесем низ чињеница које ће показати слепило једног вишег генералштабног официра наше војске, слепило којим је он успео заразити знатан број нижих официра - а које је за последицу имало и Мачву, и Краљево, и Крагујевац и многа друга места чије је мучеништво још у тами. Ради се о генералштабном пуковнику Дражи Михаиловићу.

Није мој обичај да пређем у грдње. Говорићу језиком јасних чињеница. Ту ће се најбоље показати опет оно исто чудно слепило, које нас је довело до 27. марта и 6. и 18. априла. Кад је наш војнички слом одзвонио нашој држави пропаст, генералштабни пуковник Дража Михаиловић није хтео да оде ни својој кући, ни у заробљенички логор. Он се повукао на Равну Гору, обронак Сувобора и ту са неколико официра и војника образовао језгро једне официрске организације која је себе представљала као језгро некапитулиране војске. Разуме се да правно ова претензија не може стајати на ногама, јер је јасно да је југословенска војска капитулирала, наложивши свима својим члановима да имају положити оружје пред непријатељем и да се више не смеју борити против њега. Правно је, дакле, и пуковник Михаиловић ратни заробљеник баш као и они у заробљеничком логору - и то по вољи Југословенске Врховне Команде. Ако пак он то не признаје, онда је правно он обични одметник. Прва слабост овог официра јесте у томе што ту јасну ситуацију није хтео да види или није имао смелости да прими. Није хтео да се призна заробљеником, али није хтео ни да буде одметник. Он је просто изнео једну немогућу правну теорију, да је он представник једне још недемобилисане војске која је у рату с Немачком, мада му је било познато да је та недемобилисан војска, у ствари, и у праву, предата од стране Врх. Команде у ропство окупатору. Међутим, до 22. јуна, до објаве рата Немачке Совјетији, ова организација пуковника Михаиловића представљала је једну платонску опасност за наш мир. Ничим није испољила своје непријатељство према немачкој војсци, ничим није вређала сигурност саобраћаја. Њени чланови су слободно силазили с Равне Горе у низину, путовали железницом, долазили у градове, па и у сам Београд, налазили се са својом родбином, врло многи од њих примали своје принадлежности, многи обилазили имућније грађане и од њих купили прилоге за јуначке непокорене војнике, причали о свом романтичном животу, изазивали лаокумно дивљење, увлачили нове чланове у те мреже. Од 22. јуна та организација почиње да игра своју судбински негативну улогу. Тада им прилазе комунисти. До 22. јуна ови - комунисти - су били људи које су с једне стране покушали да ухвате везе (јер им је прљава савест налагала да се на сваки начин обезбеде од могућих изненађења), а с друге стране то су били изванредно вешти ствараоци јавног мњења, они који су шапатом од уха до уха преносили разне вести. Од 22. јуна уплашивши се за своју слободу и свој живот, они су одбегли у шуме и одмах покушали да ухвате везу са разним четничким, тамо већ налазећим се, организацијама. Спој је био лак и могућ, јер у главама многих наших људи, благодарећи погрешкама режима Цветковићевог, који је признао Совјете, дозволио страховиту пропаганду, његових агената, у лаковерног народа створило се уверење да је Совјетија - Русија, да она води руску и словенску политику, да је она заштитник малих, а нарочито словенских народа, да је то социјални и економски рај правде и благостања, и војнички непобедива сила. Противно тврђење, доказивање истине о духу, природи, циљу, методама и стању Совјета било је забрањено. Изванредна књига инж. Васиљевића „Истина о СССР” готова 1940. године била је забрањена и није се смела растурати све док није пропала Југославија, док су књиге совјетског агента Махина, као и комунисте Драговића, биле једина храна нашег народа. Тако се и могло десити да Милан Гавриловић, иако сам паметна глава, оде у Совјетију пун уверења да ће тамо наићи на словенску мајку, пресилну и пребогату, а кад је дошао тамо, он сагледа истину и пише о томе извештаје који су пуни истинитих чињеница о правом стању ствари. Али те истине нису трезниле ни нашу спољну политику па ни самог Гавриловића (јер није био слободан да дође до потпуне истине и у својим закључцима) - а још мање су могле отрезнити нашу интелигенцију, која је својим поступцима показала да то име заслужује само изузетно. Међу оне који су делили то мишљење спада и пуковник Михаиловић са својим присталицама. Како би после тога оним одбеглим комунистима могли сагледати право лице - како према њима имати одређени став? Па ипак није дошло до спајања. И то због комуниста. Ови су покушали покренути четнике на акцију против Немаца. Ови то нису хтели. А комунисти став данашњих романтичара нису разумели. Ко хоће да седи скрштених руку и не напада окупатора, тај то може и у градовима. А ко већ седи у шуми, тај мора у акцију револуције. Тако је дошло до разилажења, али не и до непријатељства. Комунисти су предложили да се не напдају, да се не пролива братска крв. Комунисти су предложили, а одметник Михаиловић прихватио. Овде да отворимо малу заграду. Био је у шуми још један сличан одметник, генерал Љуба Новаковић. Његова памет била је радикалнија. Он је чак примио сарадњу са комунистима, називао је своје сараднике умереним комунистима и то му је било довољно. Али неподесан за вођу, он је брзо изгубио сваку вредност, па се склонио с Букуље, и ишчезао негде ка југу. Пуковник Михаиловић је радио другчије. Он није хтео отворене комунисте примити у своје редове, и тако су они образовали засебне редове, али је примио тезу њихову да се не туче против комуниста. И зато смо присуствовали одиста чуду: да се одреди пуковника Михаиловића и одреди комуниста не туку међу собом, иако они не врше саботаже, а ови други то врше увелико. Друга слабост пуковника Михаиловића била је у томе што он није видео, ни схватио, да његов смешни став неутралности, у ствари је био баш оно што треба комунистима, и то са два разлога: Први разлог је у чињеници да комунисти покрећу револуцију. Њен точак је сувише тежак да би комунисти могли да га покрену, ако би се други одупрли, јер је комуниста сасвим мало, а других огроман број. Зато је потребно и довољно да последњи седе неутрални, да не сметају ничим комунистима. Кад се точак револуције пак покрене, кад добије замајну снагу, онда ће и сви остали, који седе скрштених руку сад, имати или да играју како им се свира, или ако покушају точак револуције зауставити, онда ће их револуција смрвити. Други разлог је у чињеници, да се код народних маса комунисти нису могли ни смели показати у почетку у правој светлости и с правим својим лицем. Они су зато себе назвали „партизанима"" и објаснили народу да су „све српске партије уједињене”. Њима је било потребно да се у својој акцији могу да огрну националним плаштом. Без тога им не би било успеха. Није им било потребно да их пуковник Михаиловић огрће тим плаштом. Било је довољно да им тај огртач не скине. И он је на то пристао. Комунистима је то било довољно. Негде с тробојком и Краљевом сликом, негде с петкораком звездом, они су успеавли да се народним масама представе као ослободиоци, јер су грдили оне које је грдио и пуковник Михаиловић. И људи пуковика Михаиловића и комунисти били су за народ „шумски људи”, и народ није видео неку страшну разлику међу њима. Разлика је била између генерала Недића и пуковника Михаиловића - али није било за народ у почетку разлике између партизана комунистичких и „Дражиних људи”. Покушавао сам од почетак јула па све до почетка септембра, и писмено и усмено, да пуковнику Михаиловићу и његовим људима укажем на грех који чине против свога народа, према Србији, чинећи ово што чине. Они су с презривим осмехом на уснама слушали све те опомене и молбе, и уколико су ове биле топлије и упорније, осећао сам, да њихова слепоћа постаје гушћа и тврђа. То је за њих био знак да су у праву, да су на добром путу. -„Шта вам ми сметамо тиме што седимо у планини?” питао ме је иронично један поручник - емисар пуковников, који је свратио случајно и до мене. - „ Мени не сметате ништа. Али сметате српском народу те не може видети разлику између вас и комуниста. Ви сте ти који тиме дозвољавате да се комунисти могу огрнути националним плаштом. Да вас нема, да су сви националисти у селима и градовима, онда би народ знао да су само комунисти у шумама, и онда би другaчије његово држање било. Овако народ не зна. А ви сте ти који га у заблуди држите.” -„Али ми нећемо да сарађујемо са комунистима", рекао је поручник. -„То је сад. А већ сутра мора бити другчје. Данас ви седите на Равној Гори, а на два километра од вас комунисти пале општину у Кадиној Луци. Општинска архива из Кадине Луке није својина ни потреба окупатора, већ потреба и својина српског народа. Ви пак мирно гледате то. За мене је то зло значајна ствар кроз коју видим ваше будуће односе. Зашто пале архиву комунисти? Да нашкоде Немцима? Сигурно не. Они то чине да би развили револуцију, јер нема револуције бољшевичке док се не уништи двоструки ред шипки на кавезу у коме је људска животиња затворена, два реда шипки: страх од Бога и страх од власти. Палећи несметано архиве они у ствари експериментално показују народу да власти нема, те да је страх од ње илузоран - а онај прави страх, од Бога, то је већ подмукла пропаганда поиздаље, годинама радећи несметано, довољно ослабила и тако њихов рад на ослобођењу људске животиње из кавеза ради њеног слободног изласка и разорног деловања, већ унапред помогла. Кад комунисти благодрећи вама и вашем ставу буду довољно револуционирали масе, кад буду довољну брзину дали точку револуције, ви, са својим друговима, имаћете да бирате: хоћете ли с њима или против њих. Управо нећете моћи да бирате. Бићете далеко слабији, јер вам ваш став нерада не може снаге дати. И ви ћете против своје воље бити увучени у револуцију од стрене комуниста. -„Не! То неће бити!”, рекао је поручник. -„То ће вам већ сутрашњица показати”. Сутрашњица је и показала. Заједничка акција комуниста и „Дражиних људи” почела је код Крупња, Лознице и Богатића, да пређе одатле на целу земљу. Ацију код Крупња повео је пуковник Мисита, против воље и без наређења Дражиног. То пуковник признaје у истом писму у коме због тога наређује општу мобилизацију свих војних обвезника. Показало се, дакле, да пуковника Михаиловића људи, из таштине пусте заостале по шумама, сад више нису неутрални, већ заједно с комунистима дижу устанак у Јадру, Поцерини и Мачви - против своје воље, просто зато што је точак револуције довољну замајну брзину добио, точак револуције који су националисти лудо дозволили својим „неутралним” ставом да комунисти покрену. У идућем чланку видећемо како је пуковник Михаиловић био и остао да краја играчка у туђим рукама, све због његове таште жеље да на јевтин начин игра улогу ослободилачког вође. "

"Трећа слабост овог „јунака наших дана“ била је у томе што је сматрао да потписивањем споразума с комунистима он може сачувати неокрњен став официра Краљевине Југославије. Ово је, разуме се, наивност првог реда. Кад су у руској револуцији поједини национални људи мислили да могу бити неутрални у сукобима између белих и црвених или чак и споразуме да праве, они су за ту наивност имали и неко оправдање: пре њих није било никог ко би их својим искуством поучио да је такав став само на сопствену штету. Али после искуства руске револуције слична наивност нема оправдања - осим у невероватном слепилу или у уображености онога ко је има. Онај ко је и данас способан за такву немогућност показује се неспособним да ма шта политички или паметно уради, а најмање способним да кога другог још и води - осим као слепац слепца у пропаст. Ова невероватна наивност је прво утврђена код поменутог генерала Љубе Новаковића. Он је споразумом од 4. септембра први потписао „пакт о узајамном ненападању” између својих јединица и комуниста. Ту је остављена слобода рада комуниста и националиста - забрањено врбовање и одвлачење путем врбовања чланова туђих одреда - дозвољено да свака страна неће вређати - уговорено помагање у борби против окупатора, а с циљем „ослобођења земље”. Кад пак земља буде ослобођена, онда ће „слободном вољом грађана, народ одредити форму владавине”.

Овај југословенски краљевски официр не види колико је морално пао кад дозвољава да се питање облика владавине ставља у зависност ма и од такозване „слободне воље грађана“. Да и не говоримо шта значи ова слободна воља у бољшевичком режиму, где је сам оснивач Лењин показао растурањем првог слободно изабраног парламента руског, у коме су бољшевици били у мањини, колико мало осећања има за тај „буржоаски политички изум“. Пуковник Михаиловић је следовао примеру овог генерала. Он је сличан споразум закључио крајем септембра, а поновио га је крајем октобра. И док су ова два вискоа официра југословенска закључивањем ових споразума с бољшевицима показали одиста невероватну „широкогрудост“, дотле међу собом споразум нису имали, већ су се међусобно оптуживали, па и на смрт осуђивали. Колико да покажу своју начелност. Не знамо шта је мислио пуковник Михаиловић. Можда је хтео сатану да веже уговором. У време кад уговори и међу четитијим људима губе своју вредност, сатана са својим духовним породом нема разлога да се стиди, већ напротив може гордо да укаже да је изигравње уговора управо његова традиција. Или је пак хтео сатану да надмудри. Али и ту је рђав пут изабрао. Јер „ко с ђаволом тикве сади о главу му се лупају“. Да видимо уосталом шта је добио српски народ, а шта пуковник Михаиловић из тог споразума. У „ослобођеној Србији“ национални људи су били, по овом споразуму, слободни. Разуме се, то не важи за „издајнике“. Њих тај споразум није штитио. А ко ће унапред бити убројан у „издајнике“, то се унапред споразумом не може предвидети. Отуда чујемо да је у самом Ужицу стрељано до 20. октобра око 400 људи. Управо зна се да су Цигани ископали толико рака, а колико је бачено тамо лешева, то се сад не може знати. Али, рецимо да су сви национални људи добро прошли. Замислимо да су они што су стрељани све сами „издајници“, које је оштро чуло „комунистичког родољубља“ пронашло. Није важно што се националисти слободно крећу, ако се крећу (за то није требало дизати устанке, пошто је до 22. јуна та слобода била потпунија и општија него ма која друга коју ови „ослободиоци“ доносе). Важно је да су комунисти добили право да могу да се слободно оружају, да се слободно крећу, да слободно окрећу точак револуције. То је главно. И то им споразум даје. А што неко време могу и националисти слободно да се крећу, то није важно. Кад то време прође, престаће и та слобода, па ће „у име радника и сељака“ комунисти узети све слободе и дати их људима таман толико колико могу да удахну и издахну ваздуха, да попију воде, да поједу колико да одрже снагу и да читају оно што комунисти буду писали. Дотле, док то не дође, могу слободно бити истицане и српске заставе, поред црвених. Ко како хоће. У Богатићу, кад се ушло, пола црвених а пола тробојних застава је било. Исто тако, као што су се носиле слике Краљеве, носиле су се и Стаљинове, и клицало се и Краљу и Стаљину. А да би то било маси разумљиво, објашњено је да је млади Краљ испросио Стаљинову кћер за жену! Пуковник Михаиловић је и то могао сматрати за успех. Успех је свакако био на другој страни. Комунисти су добили могућност да под заштитом уговора с пуковником Михаиловићем могу несметано агитовати за себе, све више уништавајући власт, све више ширећи анархију, све више захуктавајући замајну снагу револуције, све више изазивајући ниске инстинкте људске и вукући их себи. Ужице је од 21. септембра у рукама комуниста, и изгледа, да треба венац мучеништва међу свима градовима српским да понесе. Оно је постало седиште Срп. Сов. Социјалистичке Републике. Председник је др Душан Недељковић, проф. Универзитета из Скопља (онај који је у једној брошури о демократији доказивао да право већине долази од веће количине мозгова која се налази на њеној страни - на шта му је одговорио инж. Васиљевић да би по томе два служитеља Универзитета више вредела у погледу умном од једног професора Универзитета) али главни су фактори четири Јеврејина, без чијег се одобрења ништа не ради и који се из својих соба у Хотел Паласу много не показују, али им се од стране председника по двадесет пута дневно шаљу предмети на разгледање и сагласност.

Тамо је скинуо комунизам маску са свога лица. А како би могао да је и држи, кад је Ужице постлао међународно сметлиште где је комунизам сваке нације избацио из себе што је могао. Каквих ти све комуниста ту нема! Нема ваљда европске нације која ту нема свог представника. С њима је пуковник Михаиловић, по сугестијама свог политичког и правног саветника Драгише Васића, подпреседника Српског културног клуба из Београда, закључивао споразум! Тамо се организује српски космопол (ком. сов. омалдине). Да би се привукла деца испод родитељске власти, организује се у Ужицу народни дом, где мушка и женска омладина заједно станује. Ту им се говори о слободној љубави и ова се слободно испољава. Ту се говори деци против родитеља - каже им се да родитељи нису доводећи њих на свет мислили на њих, децу, већ само на себе и на своје задовољство; говори им се да никакву послушност не дугују они родитељима, јер су раздвојени као прошлост и будућност, као смрт и живот. Тако се већ примећују дечаци и девојчице пред којима старији људи не смеју ни двојица стати на улици да говоре, из страха да не буду достављени као „петоколонаши” и „издајице”. Забрањене су јавне верске манифестације: помени, пратње, славе. Још мало па би дошло до опште антирелигиозне пропаганде. Све то није видео пуковник Михаиловић. Све је то осетио народ Чачка, Пожеге, Ивањице, Ариља, Ужица, Чајетине, Косјерића. И сад долази она последња слабост пуковника Михаиловића - четврта по реду. Он је веровао да преко своје официрске организације може водити српски народ по налогу Лондона, чак и у спрези са сатанским комунизмом. А није видео да ће то моћи неко време, а да ће после тога његови одреди сами предузети што за добро нађу да раскину ту неприродну везу. Официри југословенске војске - сјајан људски материјал иначе - показали су у току ове несрећне 1941. године много негативних особина. Њих ће историја оптужити за пропаст Југославије. Они су - или бар неки од њих - извели несретни пуч од 27. марта - потпуно несвесни несреће у коју, за рачун туђина, гурају своју државу и свој народ. Српски официри - они који су пошли са пуковником Михаиловићем - показали су се исто тако слепи према несрећи у коју гурају српски народ. Они су остали неосетљиви на позиве које им је упућивао генерал Недић. Многи од њих су га звали издајником. Многи од њих су роварили на све стране (међу њим је био и несрећни генерал Путниковић, кога су баш за време трајања споразума пуковника Михаиловића с комунистима, комунисти убили) и утицали на официре и подофицире да не врше своју дужност. Нека, и глупа и слепа ревност, гонила је ове официре да не чују разлоге разума. Нека бар сад знају да комунизам у Србији не би нанео ни стоти део штете да они нису били у организацији пуковника Михаиловића - да овај није седео, под утицајем кобног Лондона и злочиначке црвене Москве, на Равној Гори и тиме покривао плаштом акцију комуниста - да с њима није заједно вршио мобилизацију ради устанка против окупатора - да није све то облачио у правне формуле закључујући споразум са комунистима - да с комунистима заједно није нападао окупаторску војску! Сав тај огромни вишак штете у крви, имовини и политичким односима нашег народа нека прими на себе њихова организација с њиховим пуковником Дражом на челу! На срамоту нашу то се није могло објаснити многим генералима и пуковницима, мајорима и капетанима Србима. Али народ је ипак сам видео то што нису могли видети они који су га требали водити. И реагирао је на свој начин. Пожешки крај са Ариљем и Ивањицом показао је најјвећу отпорност према комунистима. У Пожеги су комунисти били само шест дана у септембру, а одмах су били прогнати од стране националних четника и добровољаца. Ови нису имали куд, после тога него да се придруже пук. Михаиловићу, да би очували Пожегу и цео крај Моравице слободним од комуниста. И тако по споразуму у Чачку остану и комунисти и Михаиловићевци, у Пожеги само Михаиловићевци, у Ариљу и Ивањици једно време обоје, док четници не преотму маха и не остану сами тамо - у Ужицу пак сами комунисти. Тај крај -пожешки - није могао мирно подносити ту сарадњу. Воз између Чачка и Ужица пролази кроз Пожегу. Пожежани су прегледали возове. Скидали су муницију и оружје намењено комунистима. Они су отпочели у октобру да раде активно на свом плану да пресеку фактички везе пук. Михаиловића са комунстима. Зато су спремили напад на Ужице у договору за златиборцима и црногорским срезом, све без знања и против воље пуковникове. Напад је требало да почне 2. новембра. Напад је и почео. Око 2000 пожежана кренуло је тог дана на Ужице и допрло у три колоне до Трешњевице. Али златибораца и црногораца није било. Изгледа да су их комунисти зауставили и разоружали. Тада се комунисти с великим снагама појаве и одагнају Пожежане ка Пожеги, коју заузимју 3. новембра, после огорчене борбе, у којој су Пожежани били присиљени на повлачење због нестанка муниције. При прелазу Скрапежа пало је на неколико стотина комуниста: од Срба интелектуалци, иначе Цигани, Јевреји, Маџари, Бугари, Арнаути, Хрвати. -„Не уме да ми каже српски - баци пушку - него ми довикује нешто на неком неразумљивом језику”, причао ми је један пожешки сељак. За ова два дана, пуковник Михаиловић је чинио огромне напоре да обустави борбу. Слао је делегате у Ужице и Чачак. Слао је налоге Пожежанима да обуставе борбу, али ништа није помогло. Борба се није обустављала. Сам српски сељак је видео даље и боље од генералштабног пуковника Михаиловића и његових политичких саветника. Разговарајући с истим сељаком, упитах га: -„Добро, доћи ће српски одреди сигурно, кад нареди Генерал, да ослободе и твој крај и разбиће комунистичке банде, као што су их свуда разбили. Али остаће ту и тамо усамљене двојке и тројке. Реци ми: да их после не приме сељаци и не очувају преко зиме.” -„О господине! Само нека се разбију ове главне њихове снаге - а за те усамљене се не бој . Никог на свету није омрзнуо тако сељак наш као комунисте. Семе ће им затрти. И да знаш, не наше одреде, већ ће и Немце дочекати цвећем, као ослободиоце.” -„Па откуд таква мржња код вас на комунизам?” - упитах га. -„Упознао народ комунисте. Ништа не треба више да му се прича. Сад он може да прича о комунизму. Осетио га је. Видео је народ да су комунсти и против Бoга и против Краља. Како би онда могли бити за народ, кад народ не може без Бога и без Краља.” И комунисти су се приближили Равној Гори. Пуковник Михаиловић је покушао да задржи код себе трупе, али ове више неће да чују за његов став. Пожешки одред је дошао генералу Недићу и ступио одмах у борбу с комунустима на Руднику. А пуковник Михаиловић месец дана пре тога остављен од стране колубараца, сад бива остављен од ових других. Усамљен, он поручује да се повлачи с терена, баш оног дана кад га Лондон производи за генерала, колико да покажe да увек мора да задоцни.

Иако је пуковник Михаиловић тешко скривио српском народу због десетине хиљада мртвих, због многих милијарди имовинске штете, због анархије и пустоши којој су његови понајбољи делови били изложени пуна четири месеца, не бих његовој личности посветио оволико времена - да није било потребно у његовом случају испитати како од слепила не чува ни генералски, ни пуковнички чин, ни генералштабна струка, ни патентирани политички саветници, ни добра ни јака организација. Јер, ето, пуковник Михаиловић је све то имао, па је опет био слеп од чудног слепила - које му није дало да види ни прст пред оком. Слеп, он се на челу своје организације наметнуо да води знатан део западне Србије. Резултат је поразан: хиљаде порушених кућа, десетине хиљада упропашћених домаћинстава, милијарде штете - и огромна, нова, непроцењива и ненадокнадива политичка штета српског народа."

Димитрије Љотић