31. октобар 2012.

РУСКИ НАЦИОНАЛ-СОЦИЈАЛИСТИЧКИ МАРШ


Марш независних руских национал-социјалиста.

ГОДИШЊИЦА ВЛАДЕ НАРОДНОГ СПАСА


ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ, 

На данашњи дан, пре годину дана, 1 септембра 1941 године, упутио сам свој први апел српском народу.


Да ли се сећате тог мог првог говора са београдског Радиа? Мој је глас тада дрхтао од узбуђења и стрепње; да ли ћу моћи избавити српски народ из преголеме несреће, у коју га увукоше избезумљени његови синови, који га оставише потом обезглавњеног и побегоше у туђе земље. Ја нисам хтео да бежим и да вас оставим у најцрњој невољи. Остао сам да са вама испијем чашу чемера до дна.


Онда сам вам се претставио, - сећате ли се? — овако:


„Говори вам брат, армиски ђенерал Милан Ђ. Недић, претседник српске владе. Говори вам из дубине српске душе и срца, честито и поштено. Тако ми Бог помогао"!


Време ми је дало за право. Догађаји су доказали да је све, што сам вам онда говорио, било и поштено и честито и истинито.
Онда сам вам говорио гласом који је дрхтао од узбуђења. Данашњи мој глас, чујете га, снажан је и сигуран, јер захвалног срца гледам пред собом дело ове протекле године. Српски народ и Србија дигли су се готово из мртвих.
Знам да има извесних међу вама, драга браћо и сестре, који ми то не признају. Али нека они метну руку на срце и нека ми одговоре: да ли је судбина српског народа и њихова судбина данас трагичнија од оне пре годину дана?


Зар се не сећате више колика и каква је била онда несрећа у Србији-земљи јадовитој: кад су комунисте на све стране сејале смрт; када нико од нас није смео рећи да ће осванути жив; када је грађански рат беснео у Београду, око њега и у целој Србији; кад су праштале пушке, а вио се дим из згаришта наших домова, док се све више српских мајки завијало у црно? Зар сте заборавили на кобне дане кад су руље наших безумника, заведене туђинским агентима, на туђ рачун, нашу земљу довеле на сам руб пропасти.


Ето вам слике ондашњице, коју сте ви тако лако избрисали из свога сећања.
А данас? Данас сте ви слободни на своме огњишту. Истина нису вам се вратила деца, мужеви и очеви из заробљеништва. Многе жене боре се саме да очувају огњишта и децу. Исхрана у градовима није онаква каква би требала да буде, ваша деца не добијају довољно свакога дана насушни хлеб, али Србија живи и живеће. Међутим на све стране креће снажан живот. Све што још није доведено у ред, повратиће се.


Треба ли да вам кажем да су се наши вредни, честити и родољубиви сељаци залагали ове године више него икад до сада - обрадивши сваку стопу земље Србинове? Све је било против њих, оскудица у радној снази, у стоци, у алату, тешке временске прилике, поља опустошена од бесних комуниста. Па ипак у тој судбоносној битци за хлеб они су победили.
Око вас, браћо, лутају као шакали још многи сејачи најбесмисленијих лажних вести, те вам трују душу и убијају веру. Окрените се од њих и погледајте нашу омладину, нашу узданицу, данас оздрављену, погледајте је како насмејана лица, ведра чела, ојачава своје мишице и своју душу у служби народне обнове. Њена душа је данас пуна честитости, идеала, духа, пожртвовања, срећна што је нашла свој пут, српски пут, пут њених славних предака и српских просветара.


Треба ли још да вам укажем и на наше родољубиве вредне раднике, који су нам и онда у тешким данима и сада служили и служе као узор србизма? Видите ли шта стварају њихове жуљевите руке на све стране? Стварају нов живот, нову, лепшу Србију.
Све су то наше вредне руке створиле. А све то што је створено, све што су наше вредне, радне руке изградиле, све што је Влада народног спаса учинила да би се за ово кратко време повратио живот Србије, све су то омогућили окупатори (немачка војна сила и немачка управа). Омогућили су нам да се вратимо у живот баш они за које су наши непријатељи говорили да ће нас збрисати са лица земље, да ће нас раселити, да ће нас учинити неплодним да би се затрло српско семе и племе.


Годину дана, која је протекла, показала је сву бесмисленост ових бесомучних лажи. Окрените се око себе. Погледајте лево и десно. Наш нови живот, који је почео да се снажи, омогућен је баш од тих људи који су нам били противници само зато што су наши управљачи то хтели.


Од нас зависи да ли ће нам у будућности бити пријатељи. До нас само лежи да осигурамо њихову помоћ да Србија стане потпуно на своје ноге.
Зато ми дугујемо благодарност Великом Немачком Рајху што нам је омогућио живот, онда када нам је грозила смрт, што нам је иако, по несрећи изазивачима, иако побеђеним, пружио часно место сарадника у изградњи новога света.
Ми изјављујемо да ћемо грешке прошлости исправити, да ћемо бити свесрдни сарадници и Великог Немачког Рајха у изградњи Нове Европе.

Драга браћо и сестре, 


Није више време, уверавам вас, да неки међу вама вире из рупа, у којима су се учаурили, и очајавају пуни самоубилачког расположења. Дошло је доба несебичног рада којим се много може поправити, много спасти.


Хајте к мени. Хајте новом животу бољем, српскијем. Дођите да изградимо тај нови живот заједно. Помозите ми, тако вам млека српског, не ради мене - ја ћу то свршити и без вас - него због оног злурадог света, који очекује пропаст Србије и српског народа.
Покажите се да сте већи и бољи у несрећи него у срећи.


Ја знам шта би ви хтели да ми кажете. Немојте ми говорити. Знам да вам је тешко. Ми ћемо још патити због туђих грехова. Али будите Срби. Носите достојанствено, мушки и јуначки свој крст страдања. Погледајте око себе. Видите ли нашу браћу сељаке, нашу браћу раднике, нашу омладину, како пожртвовано раде, како су велики и достојанствени у несрећи? Та омладина ми је прва прискочила у помоћ као добровољци и четници. Знате ли, слутите ли колико је тих дивних младића, цвета нашег народа, дао јуначки своје животе да би Србија могла живети? И данас они ме помажу својски да велико народно бреме носим и радим за спас српског народа и Србије.


Али да бих до краја успешно завршио народно дело, треба ми и ваша вера и ваше срце и ваш разум. Потребни су ми и ваша мудрост и ваше стрпљење. Верујте ми. Учините ме још јачим вашом сарадњом. Не јачате тиме мене, јачате Србију и српски народ. Само у слози и гвозденој дисциплини свесрдним радом и узајамном помоћи моћи ћемо видети зору бољих дана. Не заборављајте нашу историју. Читајте је. Поучите се њоме. Много имамо непријатеља који нам желе пропаст и верују у њу. Чујте: не помажите их својом заслепљеношћу и инатом. Реците ми право: да ли је у нашој новијој историји било тежих момената од данашњих и да ли је икада било потребније да сви Срби буду сложни и једнодушни него данас? Ја вас не зовем ни у какву политичку партију него у јединствени фронт српскога народа.


Увек се сећајте, свуда и на сваком месту, у сваком тренутку, да сте ви деца једног славног, честитог и јуначког народа, српскога народа. Одагнајте од себе црне мисли и туђе пропаганде. Поклоните ми своје поверење. Хајте к мени и ви, који још стојите по страни, хајте са мном и са српским народом. Сви сложно моћи ћемо сигурније сачувати ову свету српску земљу и наш много напаћени народ. Само здружени, збијени под једну заставу, српску заставу, изаћи ћемо на светлост дана из овог тешког мрака у који нас је бацила авантура наших безумних људи.

Драга браћо и сестре, 


Ово вам је мој кратак извештај о најважнијим догађајима у прошлој години и раду српске владе. То вам је моја реч на почетку њеног рада у другој години. Запамтите:
Сваки је народ ковач сам своје среће. Пазите добро. Ова је друга година судбоносна по нас. Дочекајмо је удруженим снагама, загрљени и сложени, са узвиком:


Живела мајка Србија!
Живео српски народ!

МИЛАН НЕДИЋ
1. септембар 1942.

Овде можете прочитати још неке текстове генерала Милана Недића.








30. октобар 2012.

КАКО САМ ПОСТАО РАТНИ ЗЛОЧИНАЦ

ВАЦЛАВ ДВОРЖАК,
режисер филма ''
Отето Косово''
Постати ратни злочинац је у данашњем свету релативно лако. Довољно је да вас тако означи америчка администрација и тај сте. Најближа станица Хаг са својим судовима. Описаћу вам укратко како сам се у тој ситуацији нашао ја.

Моје ратно злочинаштво је почело сасвим ненападно и невино. Ишчекао сам дуги ред са интересентима за потпис госпође Олбрајт. Аутограмијада се одржавала на првом спрату палате књига Луксор, а ја сам за бившу госпођу државну секретарку владе САД спремио поклон.

Документарни филм Отето Косово са енглеским титлом, као и пар плаката. Обезбеђење ме је додуше упозорило да госпођа Олбрајт потписује само своју књигу, а не неке плакате или фотографије, али са поклоном су ме пустили даље. Заједно са мном су били и моји пријатељи. Са њима сам се управо вратио са путовања по Косову, које је имало за циљ упознавање те српске покрајине.

„Госпођо Олбрајт, донео сам вам на поклон свој филм који сам снимио на Косову“. Испрва осмех бивше министарке спољних послова, почео је полако да се криви у тренутку када сам извадио плакате. На њима су се налазили само фотографски мотиви из последњих ратова на Балкану. Поред стола где су се књиге потписивале нисам био сам. Било нас је петоро, а плаката такође пет. Замолио сам госпођу Олбрајт да нам уместо књига потпише остала своја дела којима се прославила на Балкану.


На првом плакату су били мотиви из рата у Босни. Подсетили су нас на то како је америчка администрација у Босну довела џихад, и са Ираном координирала наоружавање и снабдевање 4000 муџахедина, којима се у то време био управо завршио „посао“ у Авганистану. Преко 98000 мртвих, мржња, као и етнички и верски очишћени простори средње Босне су коначан рачун овог рата. Следећи мотив су биле фотографије посечених српских глава, са којима су људи команданта Орића играли по Сребреници фудбал, пре него што је град од муслиманских злочинаца ослободила Војска Републике Српске. То што су САД тада стале на страну исламских фундаменталиста, дело је пре свега госпође Олбрајт, господина Клинтона и његове супруге. Тадашњи амерички амбасадор у Београду, на почетку босанског грађанског рата, вршио је притисак на вођу босанских муслимана Изетбеговића да откаже тек потписани Лисабонски споразум (Кутиљеров план), и тако упропасти мир у Босни на неколико дугих крвавих година. То је било дело тадашње америчке диполоматије.


На другом плакату је била приказана операција Олуја. Том приликом је из Хрватске, са својих вековних огњишта било протерано 220000 Срба. Етничко чишћење огромних размера. Њени организатори до данас нису кажњени, а Срби на своју имовину не могу да се врате. Госпођа Олбрајт је тада, на тлу Организације УН, одвраћала пажњу тврдњама о масовним убиствима у Сребреници, махала сателитским снимцима на којима су наводно забележене свеже масовне гробнице. Фотогафије су до данас наводно тајне. Можда зато, да се госпођа Олбрајт не би додатно бламирала. На означеним местима наиме никакве гробнице нису биле пронађене. Само је у ствари госпођи Олбрајт било потребно да на позорници ОУН, пред светом и америчким бирачима оправда припремано бомбардовање положаја војске босанских Срба, за које су босанске потурице и међународни муслимански авантуристи били кратки. На заборавимо да је тада Осама бин Ладен био амерички савезник, и по свету путовао са пасошем муслиманске државе која се управо рађала у Босни и Херцеговини. Антисрпска пропаганда, измишљене масовне егзекуције цивила у Сребреници итд. требало је да одвуку пажњу од припреманог етничког чишћења у Хрватској односно Крајини и Славонији. Оно је почело месец дана након ослобађања Сребренице под називом Олуја. Операцију је тада стручно припремило и рукводило неколико десетина америчких официра, који су од стране владе САД били привремено пенизионисани како би могли да ступе у службу приватне ратне фирме. Испланирали су и са хрватском војском извршили геноцидни напад на хрватске Србе. По завршетка овог „посла“, војска Сједињених држава их је опет примила назад на њихове раније функције, у исту платну категорију. На овај начин су режисери тог гнусног чина избегли непријатна питања новинара у Конгресу.


Трећим плакатом смо желели да госпођу Медлин, рођену Корбел подсетимо на њену срамну улогу у агресији против оснивачког члана Организације Уједињених нација – Југославије. Бомбардовање, које је њен пријатељ Хавел назвао „хуманитарним“, значило је не само кршење Повеље ОУН већ и Вашингтонског уговора (Повеље НАТО). Олбрајтова је у функцији министарке спољних послова САД грубо погазила међународно право, што представља тежак међународни злочин. Мртва српска деца, људи погинули у возовима, аутобусима и избегличким колонама за госпођу Олбрајт су представљали „колатералну штету“ њене „хуманитарне“ агресије.


На четвртом плакату је приказано отимање две јужне српске области – Косова и Метохије – и поклањање ове територије албанској наркомафији. Једна од фотографија бележи заљубљени поглед госпође Олбрајт упућен Хашиму Тачију, данашњем „косовском премијеру“. Шмекер је, свака част, госпођи Олбрајт се не чудим, али такође је у питању и тражени терориста у међународним размерама, који је основано осумњичен за трговину људским органима отетих и поубијаних становника Косова и Метохије. Тако барем стоји у извештају Дика Мартија који је изнесен у Савету Европе. Госпођа Олбрајт је и тада, 1999. године водила америчку дипломатију а њене дипломате су трагале за било каквим изговором за напад на Југославију. На крају је то био инцидент у Рачаку, догађај инсцениран уз помоћ терористичке организације ОВК. Њу су додуше НАТО окупатори, након заузимања Косова и Метохије, одмах забранили, али њени чланови укључујући командни кадар, заузели су места у влади, парламенту, политичким странкама, војсци, полицији. И тако, у складу са тиме, данас изгледа Косово. Пре недељу дана сам се са пријатељима вратио са Космета те можемо да реферишемо. Отцепљење Косова, насилно прецртавање европских граница без сагласности држава којих се то тиче, без сагласности ОУН је следећи међународни злочин који би верни читаоци сабраних дела Олбрајтове требало да имају у виду. Уосталом, реците, неће ли се цена њеног потписа повећати сазнањем да потписана, није само славна дипломаткиња, мила земљакиња и вешта списатељица, већ исто тако и познати ратни злочинац који своје злочине лукаво скрива иза „борбе за људска права и слободу“.

И још пети плакат – трешња на торти.


Госпођа Олбрајт је заједно са братом првог именованог протектора окупираног Косова др. Кушнера, основала компанију IPCO. Нечасним методама, уз помоћ бивших чланова ОВК, елеиминисали су са тендера конкуренцију, формирали мрежу мобилне телефоније на Косову, а пре него што су фирму продали, косовској полицији су наложили да уништи другу конкурентску фирму мобилне телефоније како би подигли цену своје фирме. Добит за Albright Group је према албанским новинама Koha ditore износила 200 милиона долара, за госпођу Олбрајт добит 5 % од те цене. Сасвим лепа награда за ноторно кршење међународног права и ратно хушкање.

Реакција госпође Олбрајт на наше плакате сама по себи довољно говори. Уместо дипломаткиње, у њој је победила друга Олбрајтова. Наше плакате је почела да кида и цепа. Хистерични крик „get out, get out…“ одјекивао је у занемелој сали књижаре Луксор. Даље се само сећам грубог напада обезбеђења палате књига, гурање, током кога су млади људи који су стајали поред добацивали „крвава бабо“; увреде на адресу мог скоро слепог пријатеља који ме је пратио; фотографкињу је обезбеђење оборило на земљу ... Вика „Без фотографисања! Без снимања!“ У том тренутку су ми попустили нерви, извињавам се, али нисам дипломата, и почастио сам бившу госпођу државну секретарку владе САД титулом, коју сам о њој много пута чуо у Србији, на Косову, Македонији, Републици Српској, Црној Гори: „Балканска касапкиња“.

Госпођа Корбел Олбрајт, некада наводно узор дипломатског шарма, опет је повисила глас. Викала је на мене и моје пријатеље. „Ви сте ратни злочинци! Ви сте ратни злочинци!“ Тако се то десило. Онај на кога би некада госпођа Олбрајт показала прстом, био је крив. Одвезли би га у Хаг (ICTY), у смешно вођеним процесима би био осуђен, и готова ствар. Тако је прошло већ неколико десетина српских официра и генерала. Драги читаоци, молим вас немојте се чудити што сада заједно са мојим колегама из нашег удружења Пријатељи Срба са Косова, са стрепњом очекујем да из Хага дођу по нас – ратне злочинце.

ВАЦЛАВ ДВОРЖАК, п
отпредседник грађанског удружења „Пријатељи Срба са Косова“, режисер и документариста

29. октобар 2012.

ЖИВКО КОРАЋ - ПОСЛЕДЊИ СРПСКИ ХАЈДУК


Последњи српски хајдук Живко Кораћ је пре рата био народски човек, живео је нормалним сеоским животом и кад је његов народ био нападнут од стране усташког агресора 1991 одазвао се позиву и стао у прве редове одбране Српства. Током рата Живко се показао достојним и часним војником и Србином, презирно гледајући на све ратне профитере, дезертере и забушанте због којих је (између осталог) Крајина пропала.

Августа 1995. трагичном издајом и неслогом српског народа усташе заузимају Републику Српску Крајину. Већина становништва знајући трагичну судбину предака који су завршили у Јасеновцу, Градишки, Глини и осталим стратиштима бежи тражећи спас од усташког ножа. Живко као прави херој одбија да се преда и скине униформу Српске Војске Крајине. На самом почетку "Олује", породици је рекао "Ви идите а ја не дам своју кућу и своју земљу".

Живко Кораћ се крио по шумама Шамарице у својој родној Банији, пуних 5 година успешно одолевајући потерама усташке војске и специјалних полицијских јединица. Током хајдуковања Живко је усмртио мањи број усташа како би избегао откривање. Био је у униформи коју је обукао на почетку рата - униформи несретне Српске Војске Крајине. Пошто је знао Банију као свој џеп имао је много прилика да пређе у РС преко Уне али он на то једноставно није ни помишљао.
2000. године Кораћа откривају, после чега је организована велика хајка. Живко нашавши се у окружењу и безизлазној ситуацији активирао је бомбу одбивши да се преда усташама. Умро је у униформи Српске Војске Крајине бранећи земљу за коју је живео и коју је волео.
Пет пуних година су читаве армаде усташке војске и МУП-а јуриле ЈЕДНОГ човека који није хтео да се преда. Ретки су примери оваквих великана у скоријој српској историји и зато браћо и сестре ред је да учинимо све што је у нашој моћи да се Живко не заборави као редак пример достојанства и јунаштва.

Србину Србиново - догодине у Книну!

28. октобар 2012.

ОРАО


Један је човек нашао орловско јаје и ставио га под кокош. Орлић се излегао кад и пилићи и одрастао је са њима. Орао је читавог живота радио исто што и кокошке у дворишту, мислећи да је једна од њих. Кљуцао је наоколо у потрази за бубама и глистама, кокодакао и лепршао крилима, уздижући се тек који педаљ од тла. Прошле су године и орао је остарио. Једног дана угледао је у висини, на ведром небу, чудесну птицу моћних раширених крила.
Стари је орао запањено гледао увис.
- ''Шта је то? - питао је.
- ''То је орао, краљ птица'', рекла му је једна кокошка.
- ''Он припада небу, док ми кокоши, припадамо земљи.''
И тако је он умро међу кокошима, не знајући ко је. Деси се понекад, да Бог створи орла, а он живи и умре као кокошка.

Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 7/2006.

27. октобар 2012.

ШТЕТНОСТ АЛКОХОЛА


Због све већег и већег присуства алкохолизма и наркоманије међу српском омладином, активисти пројекта БОРБА14, позивају све српске националисте, али пре свега омладину као носиоца нових идеја, за бољу, лепшу и срећнију будућност нашу, да се склони са пута странпутице и сопственог уништења.

Спорт, здравље и национализам је оно што треба нашој омладини.

Умри за Србију, а не од алкохола!

МАЈКА


Српска мајка која је приказана на фотографији Жоржа Скригина највећи је симбол страдања и историје нашега народа. Иза ове фотографије крије се тешка и трагична прича. Мајка Милица Тепић са својим сином Бранком на леђима и кћерком Милицом бежи од разјарене усташке силе. Њен муж Бранко је убијен. Кућа и имање спаљени. Остала је само она и двоје нејаке деце. Три године после рата умрла је од туге. Та прича о српској мајци поновљена је још стотину и стотину пута. Није било тог рата у којем српска мајка највећи симбол чистоте, пожртвовања и љубави није страдала. Смерна, љубазна и никада осветољубива она је обасјавала светло новога пута и боље будућности. Изузев највеће љубави своје деце она никада није била похваљена, награђена, стављена на пиједестал славе. То су били неки други. Не би она то ни хтела.
И дан-данас српска мајка страда борећи се за сваки залогај свог детета, бива отпуштена са посла ако се случајно усуди да затрудни и шиканирана ако покушава да се бори. У земљи у којој су престали да важе сви морални закони ако је мушкарац малтретира или силује она је крива а не он. Најстрашније од свега тога је то што се оправдање за овакав поступак проналази у некаквој традицији нашега народа.
Најсветлија личност наше историје српска мајка мора добити сва признања и похвале за све је учинила јер доста је чамила у мраку незнања, незахвалности и глупости.

25. октобар 2012.

АРЧИБАЛД РАЈС


Арчибалд Рајс, рођен 1875. године, био је швајцарски форензичар, хемичар и професор на Универзитету у Лозани.
Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.
На позив српске владе дошао је у Србију 1914. године како би забележио  злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске.
Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу.
Заволео је српског војника и српски народ и до краја живота остао у Србији.
Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године.
После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу.
Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили “Добро поље” у Београду.
Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Те године је такође југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.
У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је:
“Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан.” Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта:
“Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа?” Умро је 8. августа 1929. године у Београду. Сахрањен је на Топчидерском гробљу, док је његово срце, по тестаментарној жељи, сахрањено у капели на Кајмакчалану.

УДРУЖЕЊА ПРИЈАТЕЉА СРБА НА КОСОВУ


Удружење пријатеља Срба на Косову

Све информације о њима, њиховом деловању и активностима можете пронаћи на њиховој интернет страници:

ПРЕКИНУТА ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ КОЈУ ЈЕ НАПИСАЛА МЕДЛИН ОЛБРАЈТ


Јуче је у Прагу накратко прекинута промоција књиге "Прашка зима", коју је написала MADELEINE ALBRIGHT. Медлин Олбрајт је потписивала своју књигу на чију је промоцију дошла група из Удружења пријатеља Срба на Косову са плакатима на којима су биле слике са мотивима из грађанског рата 1992-1995, и слике одсечених глава српских војника. Удружење пријатеља Срба са Косова је овим хтело да укаже на чињеницу да су САД, на челу са Бил Клинтоном, његовом супругом Хилари Клинтон, Медлин Олбрајт и многобројим другим ционистима, стале са страну муслиманских фундаменталиста и уз помоћ Алије Изетбеговића и његових муџахедина изазвале рат у Босни. Измишљање масовних стрељања цивила у Сребреници је приказано као антисрпска пропаганда и разлог мешања САД у рат. Удружење пријатеља Срба са Косова је свету хтело да укаже да је рат у Босни дело америчке дипломатије. Плакати су садржали мотиве операције ''Олуја'', када је из Хрватске протерано преко 200.000 Срба. Архитекти овог етничког чишћења ни данас нису кажњени, а Срби се не могу вратити својим кућама. На једном од плаката пријатељи Срба на Косову су подсетили јавност на улогу Медлин Олбрајт за време бомбардовања Југославије. ''Хуманитарно'' бомбардовање није само кршење Повеље УН, него и гажење међународног права. Гажење међународног права које је на такав начин Медлин Олбрајт урадила, као државни секретар САД представља тежак међународни криминал. Мртва тела српске деце, масакрирани људи у возовима и аутобусима, колоне избеглица, чине Медлин Олбрајт саучесником у тој ''хуманитарној'' агресији. На једном од плаката су приказана дешавања на Космету, и трговина људским органима. На једној од фотографија види се Медлин Олбрајт са Хашимом Тачијем, премијером Косова данас. На петом плакату, колико их је укупно било, Удружење пријатеља Срба са Косова је приказало везу Медлин Олбрајт са Бернаром Кушнером и компанијом IPCO. Бернар Кушнер, шеф цивилне мисије Уједињених нација за Косово  је основао телекомуникациону компанију IPCO на Косову. Његова добит, те добит за Медлин Олбрајт мери се у милионима. Сасвим лепа награда за кршење међународног права и ратна хушкања.






Активисти Удружења пријатеља Срба на Косову су тражили од Медлин Олбрајт да потпише и ове плакате, јер је све приказано на њима њено дело. Када је видела све ове плакате, и истину приказани на њима, Медлин Олбрајт је почела да се дере и цепа плакате. Њено хистерично и неконтролисано понашање, испољавање беса и непрекидно понављање речи ''напоље'' нарушило је мирну и пријатну атмосферу у књижари Luxor.


Дошло је до инцидента са обезбеђењем, Медлин Олбрајт је напустила простор и наставила са потписивањем тек после 15 минута. Јеврејка, MADELEINE ALBRIGHT, некадашњи државни секретар САД, јесте свакако једна од оних који су умешани у рат против Србије и одговорни за злочине почињене над српским народом.

Видео снимак погледајте ОВДЕ.

24. октобар 2012.

ЗАОКРУЖИВАЊЕ И ОЧУВАЊЕ ТЕРИТОРИЈЕ


Своје земље стекли смо насељем и борбом. За њих су се жртвовали безбројни наши нараштаји.

Земље које смо освојили, и задржали – што није успело Грцима, Римљанима, Млечанима, Турцима, ни Тевтонцима – јесу, положајем, природним богатствима и лепотом, без премца у Европи. Њиховим поседом постали смо једна од најуспешнијих нација света.

Због тога њима не сме нико трговати, нити их отуђивати.

Њихови делови могу бити окупирани, али нација и држава такво стање не смеју признати. Сви Срби дужни су да се боре против било какве окупације до ослобођења.

Националну територију заокружили смо, коначно, победом у Првом светском рату.

Она се састоји од Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Далмације, Славоније, Српске Крајине, и српске Македоније, и зове се, сва, Србија.

Њена северозападна граница иде од Карлобага, преко Госпића, Плашког, Оштарија, Мрежницом до Карловца, Купом до Сиска, Савом до Јасеновца, на Новску, Пакрац, Дарувар, и Брежницом до мађарске границе.

Северозападна наша граница омеђиће се јасно рекама, планинским гребенима, и стратешким градовима, на основу наших геостратешких потреба.

Границе према Мађарској, Румунији, и Бугарској остају исте као за СФРЈ.

Југоисточне границе иду од Криве Паланке, Кривом реком до Пчиње испод Куманова, јужном ивицом Скопске Црне Горе до Радуше, Вардаром до Гостивара, јужном обалом Мавровског језера, до албанске границе.

При успостављању југоисточне границе стоје иста начела као за северозападну.

Граница према Албанији остаје иста као за време СФРЈ.

МОМЧИЛО СЕЛИћ
Преузето из: ''СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ''

ПОСЛЕДЊА ПОЧАСТ СА БОЈНОГ ПОЉА НА КУМАНОВУ

23. октобар 2012.

МРТВИ ЋЕ ТИ ИСТИНУ КАЗАТИ


"Запамти, чедо моје, наша гробља су најсвјетлији биљези нашег народа и најсветији граничници наше домовине.
Ако ти нико жив не може казати докле допире твоја земља и твоја баштина, потражи кости и гробове, и мртви ће ти истину казати."

ЈЕКА СА ЗЕБРЊАКА


Да ли су Срби заборавили жртву кумановских хероја? Колико знамо о спомен обележју на Зебрњаку и његовој трагичној судбини? Колико је тешко било сачувати чак и српско презиме од бугарских окупатора у 1. и 2. светском рату као и од послератних "македонских" власти?

СПОР ОКО СПОМЕНИКА

Освећивање монументалне Спомен – костурнице, поводом 25. годишњице од Кумановске битке, октобра 1937. на брду Зебрњак.


У битку код Куманова српска војска ушла је с наизглед надмоћнијим снагама. Прва армија бројала је око 132.000 војника, са 148 артиљеријских оруђа и 100 митраљеза. Турска је имала 65.000 војника, 164 артиљеријска оруђа и 104 митраљеза. Међутим, због лошег извиђања, необавештености и изненађења, првог дана битке у борби је учествовао само мали део српских снага. Извиђање је толико затајило да је Арсен Карађорђевић, брат краља Петра и командант коњичке дивизије, био један од ретких официра који након битке није одликован. Српски губици у Кумановској бици били су 687 мртвих, 3280 рањених и 597 несталих. Турци су изгубили око 1200 војника, 3000 је било рањено а 327 заробљено. Важан плен било је 98 заплењених артиљеријских оруђа.

Положај спомен обележја Зебрњак поред Куманова у Македонији

Спомен обележје данас

На брду Зебрњак крај Куманова 1937. године подигнута је велика спомен костурница у коју су положени посмртни остаци 678 српских војника. Споменик је био висок 48,5 метара и био је највиши на читавом Балканском полуострву. У приземљу су се налазиле просторије које су служила као костурница. Бугарски окупатор тешко га је оштетио на почетку окупације у Другом светском рату. Неуспешни преговори српске и македонске владе око обнове споменика трају већ годинама.

ПЕТАР РИСТАНОВИЋ

ВИТЕЗОВИ КУМАНОВА


ВИТЕЗОВИ

Када се магла мало подигла почела је крвава битка.
Положаји Прве армије засути су изненадном јаком
артиљеријском ватром… Српским војницима
преостало једа крену прса у прса…


Први балкански рат почео је 30. септембра 1912. године. Краљ Петар I Карађорђевић наредио је мобилизацију I, II и III позива народне војске и последње одбране. Добошари су се размилели сеоским путевима, пуцале су прангије, ватре су гореле на узвишењима изнад села. Дугим месецима ишчекивања дошао је крај. Почињао је рат са Турцима о коме је штампа месецима брујала. Народ се у колонама сливао ка центрима за мобилизацију и, најчешће пешке, одлазио у своје јединице. Море људи, коња и стоке закрчило је малобројне путеве. Изгледало је као да се цела Србија креће.

Новине су из недеље у недељу подгревале ратну атмосферу. Народ је читао текстове о страдању Срба под Турцима и са сетом се сећао дана Душановог царства. Свима је на уснама била „освета Косова”. Млади су у рат одлази са песмом, насмејани, заветујући се друговима на јуначке подвиге. Старији, ветерани из ратова 1876–1878, били су много тиши, озбиљнији. Они су добро знали какву погибију носи рат, да јунаштво не зауставља куршум ни артиљеријску гранату. У рат су одлазили као на тежак, озбиљан посао који мора да се обави. За њих је рат са Турцима био дуг прецима и отаџбини који је коначно дошао на наплату.

Србија, површине мало преко 48.000 квадратних километара, са 2.900.000 становника, за само неколико дана мобилисала је 402.000 војника. Статистика је забележила да се тек сваки стоти није одазвао позиву. Српска јавност је пуну деценију припремана за рат против Османског царства. У рат су желели и они ретки чије се име није нашло на списковима војних обвезника. Песник Милан Ракић као добровољац пријавио се у четнички одред војводе Вука. Осмог октобра Црна Гора је објавила рат Османској царевини. Ускоро су то учиниле и остале савезнице, Србија, Бугарска и Грчка. Почео је велики рат за слободу Балкана.

Иностранство водника Пантића

Врховни командант српске војске био је краљ Петар а начелник штаба Врховне команде ђенерал Радомир Путник, са помоћником Живојином Мишићем. Детаљан план усаглашених операција са војскама држава савезница није постојао. Сви су своје операције усмерили ка територијама које су требало да им припадну након окончања рата.  Српски ратни циљ било је ослобођење Косова и Метохије, простора данашње Албаније и Вардарске Македоније. Генералштаб је предвидео да ће турска Вардарска армија пружити одсудан отпор на стратешки важном Овчем пољу изнад Скопља. Да би се то спречило, наређен је покрет на југ. Прва српска армија, под командом престолонаследника Александра, избила је на положаје око Куманова током вечери 22. октобра. Ту су застали чекајући долазак Треће армије ђенерала Боже Јанковића, која је напредовала преко Косова. На левом крилу налазила се Друга армија ђенерала Степе Степановића.

Војници Прве армије ноћ су дочекали у добром расположењу. Од старешина су чули да се битка очекује тек надомак Скопља. Извиђачи су јављали да нема ни трага од Турака. Водник Бранислав Пантић у својим сећањима бележи атмосферу која је владала на положајима.  Један митраљезац је у шали захваљивао „добром краљу Петру јер да није било рата он не би видео иностранство”. Водник Пантић даље бележи:

„То вече 22. октобра у нашем биваку проведено је у пуном задовољству, са смехом, који су изазивале разне шале на рачун Турака. Једном речју, вече које ничим није ни издалека наговештавало нити предсказивало сутрашњи хаос и лом, у којима умало нису биле дохваћене, завитлане и бачене у вечност наше младалачке илузије и маштања о победоносном уласку у Душаново Скопље, а и да не говорим о могућности пораза који је био тако близу, а који нам се чинио немогућим.”

Једно митраљеско одељење српске војске распоређује се пред  Кумановску битку

Након лепе и ведре вечери свануло је мрачно, облачно јутро. Густа магла отежавала је извиђање. Српске трупе нису биле свесне да се на само неколико стотина метара од њих, у долинама Пчиње и Кумановке, окупљају и размештају бројне турске јединице. Командант Вардарске армије Зеки-паша сазнао је од немачких и аустроугарских обавештајаца за српски ратни план и одлучио да први нападне. Уместо да сачека напад на Овчем пољу, кренуо је напред са намером да потуче Прву српску армију надомак Куманова.

Напред, браћо, изгибосмо!

Када се магла мало подигла, почела је крвава битка. Положаји Прве армије засути су јаком артиљеријском ватром. Шрапнели су летели око глава изненађених војника. Кроз дим су се видели турски војници на само неколико десетина корака. На српском левом крилу, вишеструко слабијем од турских трупа, одлучивала се судбина битке, иако у том тренутку нико од учесника није био свестан важности боја.

У борби за положај на стратешки важном узвишењу Сртевцу битка је добила прве хероје, потпуковника Александра Глишића и мајора Војислава Николајевића. У борби прса у прса, потпуковник Александар Глишић, командант 18. пука Дунавске дивизије, исукао је сабљу и јурнуо у легенду речима: „Напред, браћо, изгибосмо!” Турски метак погодио га је у чело. Француски дописник Анри Барби, који је са српском војском прошао кроз читав рат, овако је у својој књизи описао ове критичне тренутке:
„Мајор Николајевић виде када је потпуковник пао. Он полете, извади своју сабљу: петнаест официра, то је све што је било остало, учинише то исто. Један крик одјекну: Јуриш! Тада, у једној врсти заноса, остаци 7. пука полетеше напред и чудо се догоди. Ред по ред, корпус турске војске био је збрисан, одбијен.”
Мајор Николајевић је у јуришу добио пет рана. Војници су га нашли без свести у ноћи после битке. Његово херојство помогло је да турски напад буде одбијен. Зеки-паша одлучио је да прекине напад и сачека појачање. Колико је ова одлука била погрешна Турци су сазнали тек касније, када је рат био решен. На преговорима у Албанији један турски генералштабни официр, парламентарац, дошавши у везу с нашим официрима, питао је колико је српских јединица у том тренутку било распоређено на левом крилу битке. Када је сазнао да је наспрам тринаест турских батаљона стајао само један српски, лупио се шаком по колену и дуго од запрепашћења није могао да проговори.

Сутрадан, 24. октобра, нови турски напад је почео у 5.30. Српски војници дочекали су га спремни. Током битке у помоћ су стигле заостале јединице из позадине. Турско лево крило почело је да се осипа. Међу војнике су стигле вести да су Срби ушли у Приштину. Настало је опште расуло. Повлачење се претворило у неконтролисано бежање. Зеки-паша покушавао је да заведе ред али војска му је отказала послушност. Била је то прилика за српску војску да брзим нападима дејством потпуно разбије турске јединице у Македонији. Прилика је пропуштена јер српски војни врх још није био свестан да је ово била битка са главнином турских снага. У Генералштабу су и даље очекивали отпор на Овчем пољу. Права величина победе постала је јасна тек наредних дана.

Радост туга

Победом на Куманову сломљена је ударна снага турске војске у Македонији. Зеки-паша је свом начелнику генералштаба послао кратку поруку: „Наша велика битка је изгубљена!” Битке код Прилепа и Битоља само су потврдиле српску победу и ослобођење Вардарске Македоније. Наши су без отпора ушли у Скопље. Војници су с одушевљењем поздравили улазак у град у коме је пре скоро пет векова Душан Силни крунисан за цара. За то време Трећа армија ослободила је Косово и Метохију. Литургије су служене у свим манастирима поред којих би прошла војска ослободилаца. У Приштину је први ушао Милан Ракић, у оделу српских четника, са реденицима преко груди и бомбама за појасом. О осећању које га је обузело говоре речи из писма Милану Ћуричину:
„Јуче, уторак, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено.”
Крај Муратовог турбета, на Косову пољу, пред одушевљеном војском рецитована је његова песма „На Газиместану”. У писму пријатељу песник је рекао и да је био толико узбуђен да је заплакао.

Наши су без отпора ушли у Скопље. Војници су с одушевљењем поздравили улазак у град у коме је пре скоро пет векова Душан Силни крунисан за цара. За то време Трећа армија ослободила је Косово и Метохију.
Београд, Кнез Михаилова 1913. године: "За Косово – Куманово. За Сливницу – Брегалницу".

Вести о победи с одушевљењем су дочекане и у Београду. Људи су изашли на улице, свима су у рукама биле новине, препричавале су се вести са фронта, славило јунаштво официра и војника. Наравно, било је и оних који су вести из рата дочекали ћутке и у сузама. С првим гласовима о победи, почеле су да пристижу и тужне вести о палима за слободу. Смрт није бирала. Гинули су сељаци, синови занатлија и угледних грађана. Док се на трговима славило, њихови најближи у тишини су у црквама палили свеће. Сахране палих младића биле су друга, тужна страна приче о победоносном рату за слободу. Један од неутешних родитеља био је и секретар Српске краљевске академије Љуба Ковачевић, чувени историчар и професор Велике школе. Његов јединац Владета погинуо је у првом налету Турака у Кумановској бици. Крај његовог ковчега је, може се рећи, исписана последња страница ове херојске епопеје.

Ујутро, 1. новембра, на београдско Ново гробље у тишини се слила непрегледна маса. Тихе прилике у црним оделима сакупиле су се око свеже ископане раке. У првим редовима стајали су најугледнији људи Краљевине Србије. Први до ископаног гроба стајао је од туге занемели отац. Иза њега се окупила Владетина најближа породица: мајка и сестре Станка, Милица, Јелена, Видосава и Оливера. Ту је био и кум Стојан Новаковић, академик, бивши министар просвете и председник владе. Милан Ракић стајао је поред жене Милице, Владетине сестре. Недалеко од њега, у групи, стајали су остали породични пријатељи: Божа Марковић, Станоје Станојевић, Коста Кумануди, Војислав Маринковић, Јован Вучковић... Све сами прваци странака, академици, професори, политички и интелектуални крем Србије.

Жамор је утихнуо кад је пред окупљени народ, уздигнуте главе, испред отвореног гроба, ступио отац Љуба. Сабласну тишину прекинуо је звонки одјек његових речи. Кратак говор пренела је „Политика”:

„Сине,
Иди мирно, јер си ти свој
дуг отаџбини испунио.
Сине,
Ја не плачем, ја се поносим
тобом јер ти си био са витезима
који су после векова страдања
дошли да својом смрћу спасу
животе милионима других.
Иди спокојно пред престо
Вечнога и кажи радосно
Душану и Лазару, кажи свима
косовским мученицима:
да је Косово освећено!”

Милан Јовановић Стоимировић је у својој збирци успомена записао да су многи „деценијама памтили тај сублимни тренутак и са дивљењем говорили да је то био најузбудљивији тренутак који су имали у животу”.

Петар Ристановић