13. октобар 2012.

ДНЕВНИК НЕРОЂЕНЕ ДЕВОЈЧИЦЕ


Из љубави су ми родитељи дали живот. Тако ја мислим.
Настају моје прве жиле. Тело почиње да ми се обликује.
Већ имам уста... Срце је почело да ми куца.
Ко још може да посумња да ја живим?!
Не схватам зашто је моја мати забринута...
Ручице и ножице су почеле да ми расту.
На рукама су изникли прстићи. Ускоро ћу њима почети да хватам.
Кад изађем из утробе додириваћу образе своје мајке...
Тек данас је мајка сазнала да ме носи у утроби... Пресрећна сам због тога...
Једва чекам да видим лице својих родитеља...
Сад је већ сигурно да сам девојчица.
Имам све органе, боље осећам околину.
Коса и обрве су почели да ми расту... То ме краси...
Очи, уши, нос... Гледам, чујем, миришем.
Чујем како моји родитељи разговарају... Некако су узнемирени.
Отац вели:"Кад ћеш већ једном да абортираш?"
Шта ли то значи? Можда се спремају да ми купе колевку...
Мама, чујеш ли како ми куца срце?
Оно куца и за тебе, вољена мајчице...
У твојој утроби се осећа безбедно и срећно...
Мајко! Мајко! Где смо то?
Шта је то? Шта то раде са мном? Мајко, помози ми!
Неко хоће да ме ишчупа из тебе.. То су ножеви...
Мајко... Не дозволи да ме убију.. Боли! Боли ме!!!
Молим те... Помози ми!

Госпођице, изволите. Обавили смо операцију... Заметак је одстрањен...

СТОП АБОРТУСУ!