21. октобар 2012.

РУМУНСКА ТРОБОЈКА НА НИКОЛИНА ЖЕЛЕЗНИЦИ


На изградњи железнице у близини града Николина, створен је најмоћнији комунистички центар. Тамо је радило преко 4,000 људи, од којих су готово сви били комунисти. Места у околини - Подул, Рос, Сокола и Николина, у великом броју су заузели Јевреји. Зато је вођа комунистичког покрета у Јашију, Др. Гхелертер, са својим помоћником Гхелером, линију отпора поставио баш овде.
Није прошло ни месец дана од њиховог пораза у З.Д.М.-у, а као знак за почетак генералног штрајка и коначне битке, подигнута је црвена застава. Проглашен је штрајк и пристизало је на хиљаде радника. Власти нису могле ништа да ураде.

Ми смо путем летака сазвали све Румуне на окупљање у дворани Принц Мирцеа. После бројних говора, изашли смо из зграде са својим заставама и мноштво нас се упутило ка Николини. На Тргу Уједињења зауставила нас је полиција, која нам је саветовала да не идемо даље, јер ће нас тамо дочекати преко 5,000 наоружаних комуниста, те би могло доћи до великог крвопролића.
Тако да смо са Трга Уједињења скренули ка железничкој станици и тамо ставили заставе на радионицу за поправку локомотива и на саму станицу. Затим смо присвојили воз, који је стајао на перону и отпутовали за Николину. Воз је стигао и ми смо изашли напоље. У радионицама никога. На једној од зграда - црвена застава. Попео сам се уз пожарне степенице носећи тробојку у зубима. Уз мање потешкоће, дошао сам до врха зграде, који је био на великој висини. Ишчупао сам црвену заставу, и уз силно одобравање, које је трајало неколико минута, на исто место поставио сам нашу тробојку. Затим сам са тог истог места одржао говор. Иза ограда, комунисти су у све већем броју претећи негодовали. Настала је страшна галама. С једне стране одобравање, а с друге псовке и негодовање. Онда сам се полако спустио доле. Панчу је наредио да идемо назад у Јаши. Али на капији, комунисти су нам стали на пут, узвикујући:'' Нека Панчу и Кодреану дођу, ако смеју!'' Изашли смо тридесетак метара испред својих људи и кренули ка капији. Панчу је ишао у средини, трговац Маргаринт био је са његове десне стране, а ја са леве. Сва тројица смо корачали напред без речи, држећи руке у џеповима на револверима. Они на капији су нас ћутке посматрали, не померајући се. Приближили смо им се на само неколико корака. Очекивао сам да ми метак прозуји поред увета. Али ишли смо даље, усправни и непоколебљиви. То је, свакако, био један изузетан тренутак, који се не заборавља. Сада нас је од њих делило само пар корака. А онда су они почели да се размичу правећи пролаз за нас! Неких десетак метара смо у смртној тишини корачали кроз масу комуниста. Нисмо скретали поглед ни лево ни десно. Владала је потпуна тишина, није се чуо ни уздах.

Наши људи су нас све време следили. Али када су они зашли међу комунисте, тишина је прекинута. Зачуле су се псовке и разне претње са обе стране. Али до туче није дошло. Корачали смо смело дуж пруге према станици, док се иза нас на ветру вијорила победоносна тробојка.
Овај догађај је неизмерно много допринео подизању морала код наших људи и код патриота уопште. Цео Јаши се узбуркао и сви су на улицама причали само о Гарди националне свести. У ваздуху се могло осетити буђење румунског народа, а возови су на све стране наше земље носили вест о том великом васкрсу Румуна.
Схватили смо да се комунисти могу поразити директним суочавањем као и постављањем баријере свести, која ће спречити њихов даљњи напредак. Сви путеви њиховог продора су овим догађајем затворени. Од тог момента они су морали све више да се повлаче.
Недуго затим, акција генерала Аверескуа, је довршила наша настојања, тако да су планови комуниста потпуно пропали."

КОРНЕЛИЈЕ КОДРЕАНУ

Из књиге: "Мојим Легионарима"