23. октобар 2012.

ВИТЕЗОВИ КУМАНОВА


ВИТЕЗОВИ

Када се магла мало подигла почела је крвава битка.
Положаји Прве армије засути су изненадном јаком
артиљеријском ватром… Српским војницима
преостало једа крену прса у прса…


Први балкански рат почео је 30. септембра 1912. године. Краљ Петар I Карађорђевић наредио је мобилизацију I, II и III позива народне војске и последње одбране. Добошари су се размилели сеоским путевима, пуцале су прангије, ватре су гореле на узвишењима изнад села. Дугим месецима ишчекивања дошао је крај. Почињао је рат са Турцима о коме је штампа месецима брујала. Народ се у колонама сливао ка центрима за мобилизацију и, најчешће пешке, одлазио у своје јединице. Море људи, коња и стоке закрчило је малобројне путеве. Изгледало је као да се цела Србија креће.

Новине су из недеље у недељу подгревале ратну атмосферу. Народ је читао текстове о страдању Срба под Турцима и са сетом се сећао дана Душановог царства. Свима је на уснама била „освета Косова”. Млади су у рат одлази са песмом, насмејани, заветујући се друговима на јуначке подвиге. Старији, ветерани из ратова 1876–1878, били су много тиши, озбиљнији. Они су добро знали какву погибију носи рат, да јунаштво не зауставља куршум ни артиљеријску гранату. У рат су одлазили као на тежак, озбиљан посао који мора да се обави. За њих је рат са Турцима био дуг прецима и отаџбини који је коначно дошао на наплату.

Србија, површине мало преко 48.000 квадратних километара, са 2.900.000 становника, за само неколико дана мобилисала је 402.000 војника. Статистика је забележила да се тек сваки стоти није одазвао позиву. Српска јавност је пуну деценију припремана за рат против Османског царства. У рат су желели и они ретки чије се име није нашло на списковима војних обвезника. Песник Милан Ракић као добровољац пријавио се у четнички одред војводе Вука. Осмог октобра Црна Гора је објавила рат Османској царевини. Ускоро су то учиниле и остале савезнице, Србија, Бугарска и Грчка. Почео је велики рат за слободу Балкана.

Иностранство водника Пантића

Врховни командант српске војске био је краљ Петар а начелник штаба Врховне команде ђенерал Радомир Путник, са помоћником Живојином Мишићем. Детаљан план усаглашених операција са војскама држава савезница није постојао. Сви су своје операције усмерили ка територијама које су требало да им припадну након окончања рата.  Српски ратни циљ било је ослобођење Косова и Метохије, простора данашње Албаније и Вардарске Македоније. Генералштаб је предвидео да ће турска Вардарска армија пружити одсудан отпор на стратешки важном Овчем пољу изнад Скопља. Да би се то спречило, наређен је покрет на југ. Прва српска армија, под командом престолонаследника Александра, избила је на положаје око Куманова током вечери 22. октобра. Ту су застали чекајући долазак Треће армије ђенерала Боже Јанковића, која је напредовала преко Косова. На левом крилу налазила се Друга армија ђенерала Степе Степановића.

Војници Прве армије ноћ су дочекали у добром расположењу. Од старешина су чули да се битка очекује тек надомак Скопља. Извиђачи су јављали да нема ни трага од Турака. Водник Бранислав Пантић у својим сећањима бележи атмосферу која је владала на положајима.  Један митраљезац је у шали захваљивао „добром краљу Петру јер да није било рата он не би видео иностранство”. Водник Пантић даље бележи:

„То вече 22. октобра у нашем биваку проведено је у пуном задовољству, са смехом, који су изазивале разне шале на рачун Турака. Једном речју, вече које ничим није ни издалека наговештавало нити предсказивало сутрашњи хаос и лом, у којима умало нису биле дохваћене, завитлане и бачене у вечност наше младалачке илузије и маштања о победоносном уласку у Душаново Скопље, а и да не говорим о могућности пораза који је био тако близу, а који нам се чинио немогућим.”

Једно митраљеско одељење српске војске распоређује се пред  Кумановску битку

Након лепе и ведре вечери свануло је мрачно, облачно јутро. Густа магла отежавала је извиђање. Српске трупе нису биле свесне да се на само неколико стотина метара од њих, у долинама Пчиње и Кумановке, окупљају и размештају бројне турске јединице. Командант Вардарске армије Зеки-паша сазнао је од немачких и аустроугарских обавештајаца за српски ратни план и одлучио да први нападне. Уместо да сачека напад на Овчем пољу, кренуо је напред са намером да потуче Прву српску армију надомак Куманова.

Напред, браћо, изгибосмо!

Када се магла мало подигла, почела је крвава битка. Положаји Прве армије засути су јаком артиљеријском ватром. Шрапнели су летели око глава изненађених војника. Кроз дим су се видели турски војници на само неколико десетина корака. На српском левом крилу, вишеструко слабијем од турских трупа, одлучивала се судбина битке, иако у том тренутку нико од учесника није био свестан важности боја.

У борби за положај на стратешки важном узвишењу Сртевцу битка је добила прве хероје, потпуковника Александра Глишића и мајора Војислава Николајевића. У борби прса у прса, потпуковник Александар Глишић, командант 18. пука Дунавске дивизије, исукао је сабљу и јурнуо у легенду речима: „Напред, браћо, изгибосмо!” Турски метак погодио га је у чело. Француски дописник Анри Барби, који је са српском војском прошао кроз читав рат, овако је у својој књизи описао ове критичне тренутке:
„Мајор Николајевић виде када је потпуковник пао. Он полете, извади своју сабљу: петнаест официра, то је све што је било остало, учинише то исто. Један крик одјекну: Јуриш! Тада, у једној врсти заноса, остаци 7. пука полетеше напред и чудо се догоди. Ред по ред, корпус турске војске био је збрисан, одбијен.”
Мајор Николајевић је у јуришу добио пет рана. Војници су га нашли без свести у ноћи после битке. Његово херојство помогло је да турски напад буде одбијен. Зеки-паша одлучио је да прекине напад и сачека појачање. Колико је ова одлука била погрешна Турци су сазнали тек касније, када је рат био решен. На преговорима у Албанији један турски генералштабни официр, парламентарац, дошавши у везу с нашим официрима, питао је колико је српских јединица у том тренутку било распоређено на левом крилу битке. Када је сазнао да је наспрам тринаест турских батаљона стајао само један српски, лупио се шаком по колену и дуго од запрепашћења није могао да проговори.

Сутрадан, 24. октобра, нови турски напад је почео у 5.30. Српски војници дочекали су га спремни. Током битке у помоћ су стигле заостале јединице из позадине. Турско лево крило почело је да се осипа. Међу војнике су стигле вести да су Срби ушли у Приштину. Настало је опште расуло. Повлачење се претворило у неконтролисано бежање. Зеки-паша покушавао је да заведе ред али војска му је отказала послушност. Била је то прилика за српску војску да брзим нападима дејством потпуно разбије турске јединице у Македонији. Прилика је пропуштена јер српски војни врх још није био свестан да је ово била битка са главнином турских снага. У Генералштабу су и даље очекивали отпор на Овчем пољу. Права величина победе постала је јасна тек наредних дана.

Радост туга

Победом на Куманову сломљена је ударна снага турске војске у Македонији. Зеки-паша је свом начелнику генералштаба послао кратку поруку: „Наша велика битка је изгубљена!” Битке код Прилепа и Битоља само су потврдиле српску победу и ослобођење Вардарске Македоније. Наши су без отпора ушли у Скопље. Војници су с одушевљењем поздравили улазак у град у коме је пре скоро пет векова Душан Силни крунисан за цара. За то време Трећа армија ослободила је Косово и Метохију. Литургије су служене у свим манастирима поред којих би прошла војска ослободилаца. У Приштину је први ушао Милан Ракић, у оделу српских четника, са реденицима преко груди и бомбама за појасом. О осећању које га је обузело говоре речи из писма Милану Ћуричину:
„Јуче, уторак, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено.”
Крај Муратовог турбета, на Косову пољу, пред одушевљеном војском рецитована је његова песма „На Газиместану”. У писму пријатељу песник је рекао и да је био толико узбуђен да је заплакао.

Наши су без отпора ушли у Скопље. Војници су с одушевљењем поздравили улазак у град у коме је пре скоро пет векова Душан Силни крунисан за цара. За то време Трећа армија ослободила је Косово и Метохију.
Београд, Кнез Михаилова 1913. године: "За Косово – Куманово. За Сливницу – Брегалницу".

Вести о победи с одушевљењем су дочекане и у Београду. Људи су изашли на улице, свима су у рукама биле новине, препричавале су се вести са фронта, славило јунаштво официра и војника. Наравно, било је и оних који су вести из рата дочекали ћутке и у сузама. С првим гласовима о победи, почеле су да пристижу и тужне вести о палима за слободу. Смрт није бирала. Гинули су сељаци, синови занатлија и угледних грађана. Док се на трговима славило, њихови најближи у тишини су у црквама палили свеће. Сахране палих младића биле су друга, тужна страна приче о победоносном рату за слободу. Један од неутешних родитеља био је и секретар Српске краљевске академије Љуба Ковачевић, чувени историчар и професор Велике школе. Његов јединац Владета погинуо је у првом налету Турака у Кумановској бици. Крај његовог ковчега је, може се рећи, исписана последња страница ове херојске епопеје.

Ујутро, 1. новембра, на београдско Ново гробље у тишини се слила непрегледна маса. Тихе прилике у црним оделима сакупиле су се око свеже ископане раке. У првим редовима стајали су најугледнији људи Краљевине Србије. Први до ископаног гроба стајао је од туге занемели отац. Иза њега се окупила Владетина најближа породица: мајка и сестре Станка, Милица, Јелена, Видосава и Оливера. Ту је био и кум Стојан Новаковић, академик, бивши министар просвете и председник владе. Милан Ракић стајао је поред жене Милице, Владетине сестре. Недалеко од њега, у групи, стајали су остали породични пријатељи: Божа Марковић, Станоје Станојевић, Коста Кумануди, Војислав Маринковић, Јован Вучковић... Све сами прваци странака, академици, професори, политички и интелектуални крем Србије.

Жамор је утихнуо кад је пред окупљени народ, уздигнуте главе, испред отвореног гроба, ступио отац Љуба. Сабласну тишину прекинуо је звонки одјек његових речи. Кратак говор пренела је „Политика”:

„Сине,
Иди мирно, јер си ти свој
дуг отаџбини испунио.
Сине,
Ја не плачем, ја се поносим
тобом јер ти си био са витезима
који су после векова страдања
дошли да својом смрћу спасу
животе милионима других.
Иди спокојно пред престо
Вечнога и кажи радосно
Душану и Лазару, кажи свима
косовским мученицима:
да је Косово освећено!”

Милан Јовановић Стоимировић је у својој збирци успомена записао да су многи „деценијама памтили тај сублимни тренутак и са дивљењем говорили да је то био најузбудљивији тренутак који су имали у животу”.

Петар Ристановић