06. октобар 2012.

ТРОЈНА ИНВАЗИЈА НА СРБИЈУ

Српска пешадија одбија аустроугарски десант на Београд 1915. године.

Аустро-немачка и бугарска офанзива од 6. Октобра до 22. новембра 1915. године

Суштину ове офанзиве чинили су покушаји окружења и уништавања српске војске. Израђен је операцијски план заједничке офанзиве против Србије и Црне Горе. Главни реализатор и командант ових учесника у офанзиви био је генерал Аугуст Макензен. За употребу аустроугарских снага био је обавезан да консултује Врховну команду у Бечу. Планом је било предвиђено да се српска војска обухвати са севера (из Срема и Баната) и са истока (из Бугарске). Планирано је да се главни удар изведе са севера. Изводио се преко Саве и Дунава. Носилац главног удара била је 11. немачка армија која је дејствовала великоморавском долином и 3. аустроугарска армија која је имала задатак да дејствује преко Београда на југ. По овом плану са истока према Нишу и Крушевцу дејствова ла је 1. бугарска армија. У саставу Макензенове групе није била 2. бугарска армија, која је нападала на Македонију са задатком да прекине везу српске војске са Грчком. По овом плану аустроугарске снаге дејствовале су и преко Мачве ка Ваљеву и од Вишеграда ка Ужицу.

Реакција и поступци Србије

Србија се пажљиво припремала и реално ценила ситуацију. Била је у непрекидној вези са савезницима којима је подносила своје и предлоге Врховне команде српске војске. Опасности су биле више него очигледне. Полазећи од тога Србија је два пута (22.  и 25.  септембра) предлагала да сви савезници објаве рат Бугарској, затим да Грчка и Румунија изврше мобилизацију и да Русија пошаље део својих трупа Дунавом за Србију. Уз наведено, предложено је, да западни савезници упуте 150.000 војника преко Солуна у Србију, на одсек Делчево (Царево село) – Крива Паланка ради напада на Бугарску. Предлози Србије били су добро решење за стабилизацију ситуације на Балканском ратишту. Већина предлога српске стране могла се без већих проблема реализовати. Предлози Србије нису усвојени, па Српска Врховна команда доноси одлуку да на северном фронту њене снаге остану у дефанзиви, а да самоиницијативно изведе превентивну офанзиву према Бугарској. Савезници нису одобрили да се изведе превентивна офанзива. То је онемогућено енергичним захтевима који су упућени Влади и регенту Александру. То је приморало Врховну команду да изради нови операцијски план који је у целини био дефанзиван.

Ток офанзиве на Србију и Црну Гору и командовање у српској војсци

Макензенова офанзива почела је на Србију 6. октобра којој је претходила снажна и дуга артиљеријска припрема. На источном фронту Бугари су почели напад ноћу 13/14. октобра. Напади на Црногорском фронту почели су 22. октобра. Српска војска је на свим линијама фронта располагала са 247.257 људи и 685  топова. Црногорска војска је бројала 48.300 људи са 35 топова. Српска војска је у стратегијској резерви имала само Тимочку дивизију позива са 11. 386 људи и 20 топова. Непријатељ је имао велику бројну надмоћ. Посебно је била велика надмоћност у артиљерији која је имала неограничене количине муниције. Непријатељ је кренуо у напад са двоструке обухватне основице. Главне снаге српске војске биле су подељене у два приближно једнака дела. Распоред је био кордонски који је спутавао слободу покрета и нису постојали услови за извођење активне одбране. Врховна команда није имала могућности да врши стратегијско прилагођавање околностима који су постојале или се предвиђало да до њих може доћи. Војвода Путник уместо стратегијског дочека доноси одлуку да већ на прилазима граничних река, пружи непријатељу највећи отпор. Према Бугарској су концентрисане јаче снаге  (због предвиђања превентивног напада). За маневар по унутрашњим правцима и противофанзивна дејства није остављена ни једна оперативна јединица. Улогу оперативних снага за противофанзивна дејства требале су да одиграју обећане савезничке снаге. Превиђено је да те снаге броје око 50.000 људи. За њихово превожење у Србију био је израђен прорачун и достављен министру војном.

Ток инвазије на Србију

На Србију је извршена тројна инвазија која је почела 5. Окто бра 1915. године у подне. Инвазија је почела дејством артиљерије свих калибара од брдских топова до Мерзера 305 и 420 мм. Ураганска ватра остварена је на целом фронту од Оршаве до Вишеграда. Ватреном олујом „покривени“ су Београд, Обреновац, Шабац, Смедерево, Кладово и Рам. На Београд се 5. и 6. октобра сручило 30.000  граната свих калибара. Артиљеријска припрема је продужена у току ноћи 6/7. октобра. У зору 7. октобра почело је превожење првих ешалона. Главне снаге аустроугарске 3.  армије форсирале су Саву и Дунав код Београда.

Унутрашњост Краљевског Двора (данас Скупштина града Београда), оштећеног непријатељским гранатама, октобра 1915.

Српски положаји на Сави и Дунаву били су буквално преорани артиљеријском ватром. Снаге одбране Београда оглашавале су се пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром. Првог дана форсирања у Дунаву и Сави удавило се 600 војника и старешина. Надмоћност непријатеља давала је резултате. Браниоци су упорно покушавали да поврате положаје које је непријатељ заузео. Комбиновани одред и делови 7. пука II позива, 10 кадровског пука исписали су најславније странице у српској ратној историји. Узастопним противнападима и јуришима повраћен је део железничког насипа и 2.500 аустроугарских војника сатерани су уз саму обалу Дунава. Жандармеријски одред изгубио је половину људства. Сремски добровољачки одред претворен је у гробницу. Командант 2. батаљона 10.  кадровског пука је саможртвован. Мајор Драгутин Гавриловић постао је јунак за историју. Његову заповест чувају архиве и историчари широм света. Непријатељ је сваку стопу освојеног Београда платио крвљу. Врховна команда је 7.  октобра ставила на располагање команди одбране Београда своју стратегијску резерву (тимочку дивизију II позива). У деветодневним борбама за Београд, аустроугарска 3. армија изгубила је око 10.000 људи. Немачка 11. армија после дводневне артиљеријске припреме 7. октобра отпочела је форсирање Дунава код Рама, Базјаша, Костолца и Смедерева. Српска малобројна артиљерија брзо је ућуткана. Сав терет борби на целом фронту преузела је пешадија. Отпор је био огорчен. Преко Дунава западно од Смедерева кренула је 25. дивизија из 3. корпуса. Испред ових снага одбрану је изводио 10. комбиновани пук III позива. Од 53 чамца на десну обалу Дунава стигло је само 8. Непријатељ је заузео Смедерево 11. октобра. У току 10. октобра почео је противнапад претворен у огорчене борбе око села Брежана. У овим борбама 11. дабарска дивизија изгубила је 1.300 људи. Село Брешане бранио је 8. пук III позива уз помоћ мештана. Имао је губитке од 600 људи. До 14. октобра 3. српска армија изгубила је најважније положаје уз обалу Дунава. Командант ове армије наредио је Дринској дивизији I позива и Браничевском одреду да се повуку јужно од Пожаревца. Бугарска војска је 13/14. октобар почела напад на целом источном фронту и то без објаве рата. Српске снаге су се средином октобра нашле у смртној опасности. Болесни и изнемогли војвода Путник (Путник се разболео од грипа у јуну 1915. године, од којег се није никад опоравио) тражи одговор на питање:  каквом стратегијом спречити стезање српске војске у обруч који је већ био затворен. Стратегија српске Врховне команде сувише је зависила од политике савезника која је била контрадикторна и замршена. Војвода Путник је био онeмогућен у доношењу целисходних одлука. На званичним обећањима Путник је заснивао одлуку да се упорно брани свака стопа националне територије и по потреби да се брани сваки положај до пристизања савезничке помоћи. Због лажног обећања савезника Путник је већ 7. октобра упутио своју резерву одбрани Београда. Војвода Путник је 15. октобра издао припремну директиву о поступном повлачењу северног фронта на линију Београд – Лепеница. Схвативши да помоћ савезника неће стићи Путник се одлучио за стратегију „запушавања пукотина“. Другог излаза за српску војску није било.  Српска војска почетком Макензенове офанзиве бројала је 420.000 људи. По стизању на Косово, бројно стање спало је на око 300.000 (мање за око 120.000). Преко Албаније повукло се 220.000. У току повлачења преко Албаније српска војска је изгубила око 80.000 људи. Од почетка Макензенове офанзиве до завршетка повлачења кроз Албанију српска војска је изгубила око 200.000 људи.

Милисав Секулић
Преузето из: "ВОЈНОПОЛИТИЧКИ ПОЛОЖАЈ СРБИЈЕ У РАТУ 1914. И 1915. ГОДИНЕ И ОПЕРАЦИЈЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ"