01. новембар 2012.

ЈЕДНОМ ВУКУ


Кован од злата, клесан од камена,
на капи црвеној очњаци бели,
у строју момци, раме до рамена,
одлучни , важни, храбри и смели.

У ватру и воду и увек су први.
С поносом иду уз неми мук,
само се сенке мичу у ноћи,
једино сија на капи вук.

Тресе се земља од силе неке,
јаук се чује у крви и блату,
и газе сенке у црној ноћи,
хоће да кују вука у злату.

Освану зора, тежа од ноћи,
сенка је сенци пружала руку,
од блата и гарежи отварају очи,
скупљају делове рањеном вуку.

И опет неми без једног гласа,
носе на смену рањеног друга,
не беше наде, не беше спаса,
колону нему савлада туга.

И стиже колона на улаз града,
зачу се само неки тежак звук,
неплачу вукови, то киша пада,
без гласа и јаука издахну вук.

Из силне кише однекуд се јави,
сунчеве светлости један танак зрак,
одједном небо поче да се плави,
засија црвене беретке знак.

Прошло је време суза и рата,
и нека нова времена постала,
неко нема оца, а неко брата,
само је беретка са вуком остала.

Нови су клинци постали људи,
Србија постаје нека мирна лука,
али још само неки од многих,
на небу виде беретку и вука.

Беретка капа и даље постоји,
црвену боју мењати немогу,
вукова има, ко их још броји,
знају то одани земљи и Богу.

Пљују по њима бедне душе, мале,
и што без поноса по свету просе,
остаје бедницима само да жале,
што нису могли ту беретку да носе.

Не гази Србијо те рањене душе,
кад беше тешко за њих си знала,
злобницима не дај да им име руше,
јер остат ћеш заувек бедна и мала.

Гинуше за те и живот су дали,
недај да те изргизе пакости црв,
јер проклет ће остати и увек мали,
онај што пљуне на своју крв.

Немој на колена Србине брате,
остани усправан и само свој,
издајнике увек несреће прате,
поштуј ту беретку и вука на њој.

И вук и беретка су времена део,
обележен део историје с њом,
носио је само онај ко је смео,
бранио Српство и српски дом.

Не падај Србијо у добивеном боју,
мучи се устај, у беди пати,
умрет ће мајка за децу своју,
ал своје дете никад неће дати.

Обележи прошлост ма каква била,
изгради негде црвени лук,
можда и немаш о чему си снила,
ал' симбол слободе беше ти вук.

Поштуј их Србијо, то им само треба,
сахрани прошлост у кутији дрвеној,
јер Бог те негде са неба гледа,
одај почаст вуку и Беретки црвеној.

Аутор непознат.