12. новембар 2012.

НАЦИОНАЛИСТИЧКА АПАТИЈА

Главне карактеристике нашег ошамућеног национализма су данас, повученост, самодопадљивост, разочараност, известан страх да нисмо довољно ,,напредни'' у идејама, нарочито када се упоредимо са противником који је посисао сву мудрост науке и економских доктрина и најпосле, што је најгоре, дубока увереност да су наши снови остварени.

Кад се у нас говори о потреби једног новог националистичког елана, извесна апатија неоспорна је, на све стране. Тој апатији, и то је најлепше, наши национални кругови, друштва, па и поједине ,,националисте'' страховито ишчуђавају.

Виде да њихова идеологија није више довољно у моди и место да погледају, без илузија, у огледало, растуже  се и јадикују како то заиста нису очекивали.

Међутим, према свему што се збило, то је било за очекивати.

Сваки ће мислим признати да су наша национална одушевљења као кола уз брдо, и као кола низ брдо, дизала се до громопуцателних тирада и да су после тога, као алкохолици, падали у повалије очајања.

Без неких нарочитих идеја, у нашој такозваној интелигенцији од вајкада се очекује да широка, национална маса има без много размишљања да подметне леђа и да гура, а да ће национални нагон и кад му памет легне да спава, излаз већ наћи, јер га Бог чува.

У ствари, могло се рачунати унапред са свим последњим таласом апатије, јер је пун многих и видних и разумљивих узрока.

На бившој више филолошкој страни нашег национализма, на територији аустријској, ватра победе сажегла је прошлост, нажалост само као бенгалска ватра која нити пече нити претвара у пепео. Националистичка теза добила је једну безбрижну, илузионистичку ноту, али ако се боље прегледа, нарочито у школованим слојевима националистичким, њени су подаци такви да у данашњицу националну треба помешати извесну дозу песимизма. Ако се тај терен премери без националистичког заноса, сем нешто масариковаца, акција земљорадничких задруга оног доба и организације привредника, до босанске, револуционарне акције у целој тој пречанској националистичкој работи много је декламација и скоро све је лук и вода.

Али и на другој страни очигледно се заборавља трагична закржљалост националистичког реализма и у радости победе нестаје зебња која је националисте с правом испуњавала при посматрању оне идеологије саботаже која је као узвишени принцип врлина грађанских не само код демагога и партија, него и код ширих маса у мозговима цветала.

Факт је, међутим, да је и тамо, све до балканских ратова било много горчина у чашама које су националисте у многоме испијали. А данас не само да не би било опасно, него би чак мислим било врло корисно да на националне тираде падне још једна сенка сећања на апатију у доба Ђуниса и грађанских врлина и демагогија из 1885.

Јер просечан наш националист никако да се ослободи разузданог оптимизма, а с друге стране извесног снебивања, и да погледа право у очи народног сфинкса из оних интервала када смо били беднији од свих других и када је само једна форсираност националистичког елана помогла.

Не види истину која је неоспорна да је и на тој страни дуго требало да је управо тек од прилике у доба доласка Краља Петра дошло до тога да се мирне душе могло пропагирати оно фамозно: dulce et decorum, pro patria mori, што се очигледно одмах не разуме, а што ће рећи: слатко је и почаст је за отаџбину мрети.

Ако је била националистичка идеја луда и лакомислена, она је то била онда када је на крају рата, уморна, легла да спава.

Да смо остварењем првог степена националистичке идеологије, уобличењем племена, добитком државних форама, остварили све, то ће се показати, и већ се показало, као велика и болна илузија.

Као и у другим верама и идејама, и у национализму снага и садржај не леже у првим степенима, него су дубље и далеко у даљим степенима. Далеко од тога да је свој задатак завршио и да је застарео, национализам још увек је потреба у нашем  народу, још увек услов реалног политичког гледања на територију коју смо чврсто обухватили границама,и још више једини пут којим се у те форме може удахнути душа. Да једна националистичка елита клоне баш онда кад помисли да је своје дело већ завршила, таквих је већ било примера.

Али и ова пролазна, национална апатија је схватљива и њене појаве могу се посматрати и у прошлости, па и код срећнијих и већих народа. Распадање националистичких снага у Немачкој, било је очигледно после 1871. Осећај да немачка држава самом формом још није потпунос творена појавио се тек много доцније. Интегрална идеја таквог једног потпуног стварања народне државе појавила се, штавише, прво у горкој и наизглед чудњачкој пруској, интегралној тези, тек после пропасти током светског рата,

Ни уједињење италичко, није прошло без апатије после тријумфа. У првом степену своје битности после 1871 Италија је далеко мање националистичка, него у епохи ровитој комбинацији Кавура.

Узгред буди речено, у политичком и друштвеном, па и идеолошкомм трвењу, после победе Наполитанаца и Пијемонтеза, не понавља се само слика националне досаде и клонућа, него и много што шта ситно и карактеристично што се сада у нашем збивању понавља.

И код нас, данас, није тешкоћа у томе што је национални осећај изнурен, него у томе на којим основама да се изразим речником новинарског чланка, на којим паролама да се националистичка акција реорганизира.

Противник је попио, као врана мозак, сву мидрост науке у економских доктрина, али у ствари искоришћује очигледно, само очај људи, потребу за вером, за надањем у ма шта, једну дијалектику која изражава пре свега блаженство да се обећава и ни у шта не сумња.

Факат је, међутим, да се национализму све може пребацити само не да има искуства и да на датој територији, на територији обухваћеној нашим границама не само што има безмерни низ података потребних да се створи политичка концепција, него се показало да има и више политичког такта.

Противник све више скида маску интернационалне обавештености и под њом се указује само наказа интернационалних самообмана и фраза, док национализам где год је кренуо ствара.

Нашем народу, још увек подељеном традицијама, остацима пропалих царстава, црквама, расцепканим економским везама, заосталом бар сто година, престигнутом привредним ванредним новотаријама, потребан је још један, и баш завршни, елан националистичког окупљања, као озебом сунца.

Тај елан чекају, да и не спомињемо авети на граници, наше планинске и херојске земља, архаични крајеви наши које само националистичка осетљивост може да разуме. Имамо крајева каквих сличних уопште нема и самим тим они би и под увеличавајућим стаклом наших идејних противника присилили оног који о њима брбља, да не брбља на основу статистике и пролетеризма обеју Индија.

Националистичкој акцији, ако до ње и у нас дође, потребни су пре свега нови људи, са њима ће доћи и нове идеје. Проблеми такве акције обухватају, пре свега, питања, крупна, али ни онај ко види ''реални'' начин политичког и националног рада не треба да се национализма туђи. Без њега, на територији нашег државног живота, у психолошким и етичким пдацима у нашим масама изласка ни успеха нема.

Безмерно много националистичке стрпљивости и осетљивости треба да се у нас са првог степена остварења националистичких снова допре до других, виших и наша земља као целина као зарада хлеба, као будућност, као заједничка кућа братства и племена, не може се помоћи никаквим потезима, ако немају у себи корен национализма.

Најбоље у нашим бившим марксистима била је теза да је структура нашег друштва специјална и да је у њој питање решења ''друштвеног проблема'' неактуелно.

По моме мишљењу, прва теза нашег национализма требало би да буде да линија његовог развитка у нас још није завршена, да наш народ неће постојати ако се из његовог ратничког дна не искристалише једна елита али да улога национализма ни мало не мора бити застарела, него да напротив само она може бити у нас логична па и социјална и економска.

По моме мишљењу ове нијансе антинационалистичког гледања на ствари и питања код нас завршиће крахом и од њих ће остати само дим и пара из мозгова наше тако зване интелигенције која воли туђинско и која се већ тако давно размеће својим левичарским паролама и о овим 80 од сто сељаштва које стално узима у уста јако вара.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ