01. новембар 2012.

СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ ЧИСТЕ СРБИЈУ


ПАРТИЗАНИ ИЗГУБИЛИ СВОЈУ ПРВУ „СОВЈЕТСКУ РЕПУБЛИКУ“  СА ПРЕКО 150 МРТВИХ И 80 РАЊЕНИХ

Као последица једне кобне заблуде пали су милиони руског народа па и данас као последица исте заблуде падају животи Срба. Пропагатори те мрачне црвене интернационале и данас не мирују него бесомучно терају наш народ у пропаст. Чак провозе кроз села и један неисправан топ да би народ уверили у своју моћ. У неким местима наивни су им поверовали и помагали их, несвесни опасности којој излажу себе и околину у којој живе. Далеко од путева и железница тешко приступачна крагујевачка Рача била им је погодна као база. Сконцентрисали су своје снаге, напали и разоружали 10 жандарма колико их је у Рачи било и прогласили је Совјетском Републиком. Требало је разбити фаму о њиховој моћи и спасити народ овог краја. Тај задатак прихватили су и испунили га омладинци српски добровољци.

НОЋ ПРЕД БОРБУ

У касарни у Наталинцима, Среза опленачког, весело је било као и увек код омладинаца. После вечере полегали омладинци по слами и причају. На једном у собу уђе друг Раде. Радостан протрља руке и рече: „Биће сутра весело. Чуо сам да рано крећемо!“ „Где ћемо?“ Са свих страна стижу питања. Нижу се разне претпоставке и помињу имена места. Улази командир. „Другови, одмарајте се, ујутру је покрет у 5 сати!“ Општа радост. „Идемо на Совјетску Републику у Рачу“, чује се глас из угла. Весело се прихваћа: „У Рачу!“ Одушевљење обузима младост и песми нема краја. Командир умирује и позива на спавање, али узалуд. Касно увече све се ипак смири. Прикупља се снага за нове борбе.

Четири сата ујутру. Дежурни буди. Сви се спремају на брзину. Дуга колона дефилује испред казана у дворишту. Вредни интендант спремио је топао чај. Дели се и сува храна за пут. Све то иде уредно и брзо. Дужности су схваћене исправно. У одређено време све је спремно и крећемо. Још је ноћ. Киша пада а под ногама пршти блато. Преко њива живо колона напредује. Ту је и речица. Моста нема. Младост и одлучност не зна за страх и хладноћу. Лако се гази. Три скока и већ смо на другој страни. Орво село, а оно свиће. Сазнавши и прикупивши податке крећемо даље. Тако се прелазе њиве, села и шумадиски брежуљци. На једном командант Трећег добровољачког одреда зауставља одред. Дели га на три дела и упућује у три правца. Лаки топови и радио станица иду са командантом. Успут их обавештавају сељаци да се партизани повлаче пред нама. Напредујемо опрезно да нам не промакну. Наједном чусмо пуцњаву на више страна. То наши терају партизане. Покоји покуша да умакне и на нашу страну али га метак предухитри. Три километара пред Рачом заустављамо се. Два сата после подне. У два и по треба кренути на Рачу. Мала пауза.

БОРБА

Чује се пуцањ, а испред засветли ракета. Друга, трећа, четврта и тако даље. Са свих страна следе. То је знак да сви одреди који су као и наш раздељени и опколили са свих страна Рачу, крећу у правцу Раче. Стрељачки строј ствара обруч око Раче са пречником од 6 километара. Обруч се полако стеже. Пушкарање са свих страна. Наши топови туку Рачу и околину. Испаливши неколико метака топови престају, јер је непријатељ разбијен и бежи у паничном страху. Ретко прихваћа борбу. Раштркани налећу на добровољце који их живе хватају или убијају. Добровољци не познају страх. За њих вреди само једно: „Напред!“ Већ прве куће предграђа. Опрезно напредујемо очекујући уличну борбу. Али непријатеља нигде, побегао главом без обзира. Касније смо сазнали да су бацали пушке, бежали и скривали се по кукурузима као да су ту на послу. Престоницу своје „совјетске републике“ оставили су у паничном бекству. Број мртвих немогуће је за сада тачно утврдити, јер је више одреда водило борбу са више страна, на великом простору. Према исказима појединих одреда непријатељ је оставио око 150 мртвих, док је до сада приведено око 80 заробљених. Стога можемо рећи да је ова банда потпуно уништена. Од наших само је један подофицир из Свилајначког одреда лако рањен у ногу.

ПРОЛАЗ КРОЗ РАЧУ

Пошто смо претресли све улице Раче, трећи добровољачки одред под вођством поручника Никића промарширао је градом. Улице су биле празне. Нигде живе душе. Националне песме омладинаца растерале су страх грађана и прво се прозори почеше отварати, а затим и грађани на улицу изађоше. Недалеко од цркве зауставио се одред. Мало по мало улице се напунише светом. Мелодични звуци наше лепе химне „Боже правде“ озарише преплашена лица жена и деце. Преко њихових усана прелеће осмех. Крај песама пропраћен је спонтаним поклицима добровољцима и генералу Недићу. Тако грађани „престонице“ прве „совјетске републике“ дочекаше српски добровољачки одред.

''Ново време''
(бр. 152, 29. октобар 1941.)

Владан Бијелић