21. децембар 2012.

ТРАГЕДИЈА СРПСТВА

Кад је реч о трагичној прошлости наших племена, не треба на дугачко и на широко
доказивати трагедију српства. Она је јасна, својом судбином још у средњовековној држави нашој која је кратко сјала и распала се после Душана.

Не треба трошити речи ни при доказивању патњи трагичне судбине српства за време
Турака.

Она је позната.

Лелек гусала, наша народна традиција која је допрла и до најнижих слојева, а жива до недавна, разнела је ту свест о трагедији српства до свих наших племена и свих наших крајева.

Онима који то сад не признају, или не знају, и најновијим, глувим генерацијама у залуд би се томе говорило. А у томе да би се узалуд говорило најстрашнија је иронија и најгора су понижења.

У ближој прошлости нашег народа, током 19. века нигде и ништа се не може упоредити са горким и трагичним радом српства. Не мора се бити Србин, довољно је бити честит, па да се то призна. Српство је радило на свом васкрсу истрајно, печалбарски, пуно идеализма и строгог морала, свих српских слојева који су се бавили или заносили народним пословима и који су се паштили да српство ослободе за српство, а не за бабино здравље, да га спасу, окупе и сједине.

Рад србијанске и црногорске кнежевине, рад цркава и манастира, попова и занатлија, у турским крајевима, српски човек босански и херцеговачки, и приморјем, у хрватским и војвођанским варошима и варошицама, је непрекидан напор и патња, појединаца, друштвених и виших и нижих слојева, војника, трговаца, ситног света, од калфе и шегрта, до најсиромашнијег стаћараша за српство. За боље дане српства.

Најзад зар до наших дана не иде затим непрекидна поворка крвавих лица и прилика, са сенкама тамница и вешала и страховима губитцима у три страшна рата.

Сетимо се само почетка нашег доба. На једној страни сиромашна Србија, на другој руља противника која се церека.

Нижу се зверства у Мачви, окупација, терање у лагер хиљаде хиљада и пљување на српство, пљувања.

Али зар у тој руљи франковачка руља није најодударнија?

У политичким догађајима често није ситуација у рукама оне странке која је најјача, него једне групе у чијем се духу, по чијем се знаку све догађа.

Петнаест година овамо од ослобођења, погледајмо већ једном истини у очи, из јазбине једног франковачког круга војна се наставља и само је та јагма стално, поземни рат против српства, све до убиства Краља Мученика.

Прво се чинило све да се омаловажи војска, да се све представи само као дипломатска игра, пљувало се и при самом спомену Кајмачкалана, певало 15 година срамну песму да је корупција српска, и само српска.

Кукавичлук за време туђина, безобразлуци против брата, то је главна црта тог потајног рата.

У њему, франковлук је радио пробаним методама европејца против српства. На једној је страни тобоже култура а на другој некултура, а на једној се страни тобоже плаћају огромни порези а на другој ништа, на једној страни су столетне правице, које треба поштовати, а на другој српство са својим светињама које, разуме се, треба збрисати, зашто, зато, да би се угладило франковцима.

Вешто је удешена вика о корупцији, али када би се објавила акта видело би се да је далеко мање корупционаша из српства, а да је корупција, и то на велико, производ баш тих франковачких чистуница.

Недавно у Београду десило се ово. Једна банка старих чарширлија која има правила још из патријахалног доба, положила је држави 3 милиона, јер има једну застарелу тачку у својим правилима, да се из добитка помаже пољопривреда. Шта мислите где је утошен тај новац? На помагање словеначких пољопривредника. Таквих примера има сто, само се не зна. Зар није крајње време да се против франковлука роди и снага српског егоизма??

Већ 15 година, когод није слеп у нас, мора да се у чуду пита, зар нису обрнуте улоге, зар српство сдана у дан није само зато ту да слуша како му франковачка дипломатија ставља услове,  прети, како од ране зоре до мрклог мрака има да одговара и да као бена прави љубазно лице клеветама, захтевима, безобразним изискивањима, извољевањима. Изгледа као да је судбина српска да пита: да ли ће то да се свиди господи франковцима. Као да је аксиом  постојања и бољитка српства љубав са дрољом франковлука. Далеко од тога. Напротив, само је ту његова трагедија.

Није тешко замислити да би српство било срећно и далеко напредније под другим условима. У очима света, и што је горе у очима својим, српство је пало, по мишљењу од оног тренутка када је наивно се нашло пред проблемом франковлука.

Оно се троши као стена, као кап по кап, с године у године франковлук ће да га излока.

Српство је дало све, улазећи у нас, светла чела, одрицањем свог имена, државног бића, застава и што је више победе своје, поноса и морала.

Шта је она франковачка банда дала? На данашњим изборима, ове истине, требало би да су основе размишљања политичког у сваком појединцу наше крви. Признати нам мора ту трагичност српства честит човек иако није из нашег света.

Са националистичког гледишта, у данашње доба, ми би нема сумње желели друге методе и други начин расправљања наших проблема али и ови избори показују јасно нашу тезу.

На једној страни Опленац Карађорђа, на другој страни, у крајњој анализи, полазна тачка политике коју народ назива Јанка Пуста.

На страну политички и партијски потези из ината. Србин је одлазио и у Турску из ината - на страну разне нијансе земљорадника и либерала, на страну уображена глупост српских пречана - они се шепуре у улози парламентара код Коријолана (они су увек волели да члове на глави у тешким ситуацијама) - ја видим само, у крањај анализи, велики тренутак франковаца.

Са каквом логиком и каквим осећањем може ко је Србин да гласа за Мачека, данас, неколико месеци после убиства Краља Мученика, ја не знам.

Али знам да је српство пошто је патило вековима, било на прагу једне ванредне Србије и да је застало наивно и неумешно пред проблемом франковлука.

Госп. Трумбић прекључе је, на обали Сплита нашироко развијао тезе једног Хрватског фанатизма и, скоро 30 година после Крфа, вратио се у једном кругу у коме тапка највишим идеалима франковлука.

Што се тиче госп. Мачека у нашој јавности слабо је примећена једна његова изјава у очи шестог Јануара. Она је међутим врло карактеристична. И ми је нисмо заборавили.

О тим тренуцима, излазећи из двора, госп. Мачек је дао новинарима изјаву да је био код Краља и да је сва држава укинута. Био тако један човек који је рђаво закопчао лајпик (прслук) причао је госп. Мачек новинарима, али се лајпик када се погрешно закопча једно дугме неможе да закопча. Морао је да одкопчава.

Ето господо, после ове моје аудијенције код Њ.В.Краља лајпик је одкопчан; рекао је госп. Мачек новинарима. То јест има изнова и из основа да се преговара.

У том тешком тренутку нашем, вођа опозиције, плагирао је једну Мађарску анегдоту и жалосно је да се то код нас не зна. Та се анегдота прича, као што је познато историчарима, о Фрањи Деаку, Мађарском министру који је 1867. године после Мађарске револуције преговарао са Фрањом Јосипом.

Ето из ког двора се госп. Мачек осећао да излази као да је изашао из двора Краља Мученика, ето шта је била сва мудрост тог великог политичара кад је била реч о томе да се народу прслук одкопчава. Једна анегдота, једна Мађарска, препричана анегдота.

И на ту мудрост има данас српство из ината да гласа?