30. јануар 2013.

ИСТИНСКИ ПАТРИОТА

Сваки истински патриота говори (ћутке) свом народу: ''Ја сам – твој. Ја сам из наручја духа и плоти твоје. У мени гори исти дух, као и у мојим прецима. Мноме руководи твој нагон самоодржања, онај исти који те је провео кроз све несреће и незгоде твоје историје. Уздах из мојих груди – твој је уздах; када ти јецаш, јеца и он. Ја сам јак твојом снагом, и зато моја чврстима служи твом делу. Ја сам са тобом повезан нераздељивим ''ми''. Верујем у твоју моћ и у твоје стваралачке путеве. Твој језик – то је и мој језик; и када творим, ја творим по твом по твом подобију и лику. Ја – живим са тобом; ја сазрцавам и мислим као ти; ја бих био необично обрадован кад бих овладао свим твојим даровима и способностима; са скривеним болом у срцу мислим о твојим слабостима, твојим несавршенствима. Твој државани интерес – то је и мој интерес. Горд сам јер сам и ја, у извесној мери придружен твојој слави. Али, туга ми као огњем раздире срце кад тебе постигне невоља, или кад се ти разболиш. Твоји пријатељи – то су и моји пријатељи; твоји непријатељи – и моји су. Теби припада мој живот, а мени твоја земља. Твоја највернија армија и моја је, онај ко посегне на твоју част, посеже и на моју. Ја те нисам изабрао; ти си ме носила у својој утроби, сачувала и васпитала: зао што си ме родила и даровала, ја те, у смирењу и захвалности, признајем и остајем ти веран, слободно те изабирајући својим срцем. Ми смо једна целина, ми смо жива истоветност..''

ИВАН ИЉИН

27. јануар 2013.

ЧЕТВРТИ БРОЈ БИЛТЕНА ''ПРОГЛАС''


У четвртом броју "ПРОГЛАСА" уредништво се укратко осврнуло на делатности српских просветних радника и њихове националне (не)утемељености. Колико је наша просвета уништена, и да ли је наш образовни систем остао утемељен на Светосавским начелима, прочитајте у првом овогодишњем броју нашег билтена.

СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВ. САВЕ - Милош Црњански


Династијом Немањића започиње историја средњовековне Србије. У нашем народу постојала је древна свест као да пре њих ничега било није.

Сином Немање, Светим Савом, потиче извор што жубори вековима, он је извор српске културе. Као да је пре њега и није било.

Културна историја Словенаца је трагична у Средњем Веку. Већ у IX столећу они изгубише не само владаре своје крви, више сталеже него и услове своје средњовековне културе. У брдима, под снегом и чистотом небеском божанског врха Триглава само је припрост наш народ остао. У престоле бискупа и у црквене столове туђин заседа, Немац насељава градове и тржишта, у његовим су рукама латинске библиотеке и пергаменти. Као да ни трага нема, у то доба, словеначком писму и књижевном раду, словеначкој, средњовековној уметности.

И древни претци Хрвара понели су у то доба у Истри и Приморју на себи крст туђинске културе. Хрватски кнезови, па затим и хрватски краљеви заборавили су на босанске крајеве и посавске, народне крајеве и сву своју жудњу пренели су на раскошне туђинске градове дуж мора, који су припадали Венецији. Словенски језик умукну, чак и у народној цркви. Латинска култура и талијанска просвета, из раскошних приморских градова и њиних богатих цркава била је као морска пена која није допирала дубоко у наш народ.

Примање културе, византиске, ни код Срба није било весеље. У таквим тренутцима, и данас, народи се налазе у већој опасности него сред најгорег рата.

Оно, међутим што се најбоље може рећи о српској средњовековној култури, то је да је потекла из срца Балкана, из заборављене, охридске просвећености, и да је у немањићској држави, и у српству, постала више унутрашња, морална, него блистава по спољашности, а туђинска, више духовна, него материјална, а туђинска и површна, више словенска и иста са оном која је допрла до Кијева, док је просвећеност Словенаца, Хрвата, Чеха и Пољака добила народне и словенске црте тек доцније у дугим и тешким народним борбама.

За време Немањића, средњовековна Србија и по просвећености својој може да се пореди са другим срећнијим, државама европским. Али у тој просвети, има рана унутарња, морална, непролазна легенда какву други немају и која вреди више од свих спољашних и накалемљених знакова туђинских култура то је еманција Савина.

Данашњи полуинтелигенат, данашња незналица, који се диви трамвају јер иде сам од себе, а не са штапом као његова баба, мисли да у средњовековној држави, у једном животу који је завршен пре седамсто година нема ничега сем мрака, не може бити ничег ванредног и дубоког, достојног размишљања и људског ума.

Тај човек, тај светитељ, међутим још за живота, најузвишенији Немањић, Свети Сава, који је изнемогао и остарео умирао у дворцу Асена II бугарског цара, после једног дугог пута и живота, пре седамсто година, није ми мало мањи човек, ни по делу, ни по духовном, интелектуалном животу, а нарочито не по значају свог утицаја, и то моралног утицаја, за нас Србе, од ма којег, и најмодернијег и најкултурнијег данашњег великог ума.

Када је Сава умирао у Трнову држава српска, у њему је губила најснажнијег заштитника и просвећеног династа. Социјална тенденција цркве и свештенства, архитектура, сликарство, манастирска књижевност све је то остало за њим као његова сенка. Али оно што је било значајније још и духовни облик српства.

Почињала је једна епоха просветилачка исто колико и ратничка, која је за собом остављала не само цркву него и моралну стегу, која се никад није стицала спољашном културом. Истински наш, народан, био је његов траг, доказује то о Сави безброј безброј народних прича, траг духовни који је у српству сачуван не само као издржљивост, способност за патњу, него и као морал и вера у душу коју не убише у нама ни Турци, ни они који беху гори него Турци.

На самрти, док је згаслим оком посматрао како одлази и задњи караван у Србију са његовим даровима и пратњом коју беше оптустио, Сава је очекивао смрт у самоћи, велики и интелектом.

Пошто је обавио последњу церемонију даривања бугарске цркве, у којој су се иза доба његових биографа чувале још скупоцене одежде, златом оковане књиге, драгим камењем украшене ствари, Сава је умро сам са својом душом, док су и држава, слава и сила његове породице, страшни ратови и немилосрдне победе, краљеви, царства, свет, разливали се за увек као таласи у неку бескрајну тишину.

''Отиди у своју ћелију говорио је бугарском патријарху Јоакиму који беше једини крај њега и не сметај ми да у тишини дух свој предам Господу''. У тој узвишеној горчини завршавао се један српски живот којем у нашем Средњем веку равна нема.

Оно што син Немање на самрти није био одредио, да је то било питање: где да му тело почива?

О спаљивању његових моштију, међутим при крају XVI века, постоји не само предање, него и неколико несумњивих података.

Сава је, одмах после преноса његових моштију у манастир Милешеву, у мају године 1237, велики и легендаран. Што је сасвим необично иначе одмах после његове смрти у средњовековној Србији изричито постоји свест да је он поднео ''безбројне труде ради српске земље''. Тако рано у Средњем веку српство већ није имао географски појам, него замисао и осећај који малакше, али се изнова рађа. ''Светилник отачаствију си, земљи српсцеј, кличе му Данило, Стефану Дечанском он је ''укрепљење''. Демонски лепи краљ Милутин све своје победе приписује мистичној заштити Саве, Душан своју сили види у томе да је из Савине крви. Када је на Босни био ред да покуша окупити све наше српске земље краљ Твртко је одредио да му се краљевски венац обавије око чела у Милешеви, над Савиним гробом. Познато је да је при крају Средњег века сва Херцеговина названа земљом Св. Саве и да су се херцезима од Св. Саве називали и Стефан Вукчић и његов син Влатко и Влатков син Баоша.

Замисао о српству какву је имао Сава, продужавали су после не само владари на врхунцу него и црква, и кад је под Турцима она остала једини кров над главом и масе народа до дна. О Краљевићу Марку, запазио је један наш писац право, највише народ пева, о Св. Сави има највише поука и прича.

Да је српство, и кад није имао своју државу, и кад му се под Турцима рушила и црква, ипак сачувало, духовно, све атрибуте једне нације, то је једна од најдубљих и најзначајнијих у нашој прошлости појава. Сличних нема.

У XVI веку, који се завршава спаљивањем моштију Св. Саве, српство, у лелеку народа, у заносу калуђера који одлазе у Русију нема скоро ничег више материјалног и земаљског у себи, оно је постало чиста патња, и замисао и идеја која може да малакша, али се опет рађа.

Ахмет бег Оћуз, па и Синан паша, када 10 марта 1595 односе мошти Светог Саве из Милешеве имају тачан нагон Источњака да се спаљивањем моштију, бар привремено, може стишати море тог мистицизма.

Европа је тада у знаку лика против Турака, турско царство, као унутрашње грознице, по замисли католичких дворова, Папа и шпанских адмирала, венецијанских дипломата и аустријских генерала, треба ослабити устанцима раје, Срба.

Непосредни разлог за спаљивање моштију Светог Саве, на данашњи дан, на Врачару, данашњем Таш Мајдану, на месту отприлике где се данас налазе игралишта тенис клуба Б.Т.К., може бити да су били устанци који су били буквално тада, у корист католичких војски против Турака, нарочито у равницама Баната, под вођством патријарха Јована и свештенства. На бес Синана, суровог војника, можда је утицало донекле и то што су Савин гроб и Милешева били постали временом права светиња муслимана у оним крајевима.

Али је главни разлог свакако био нека изненадна паника од тог мистицизма коме није било краја и који је Турску почео да поткопава. На заставама устаника у Банату био се појавио Свети Сава.

По запису Ромбертија Бенедикта Савино тело било је још и године 1533 у Милешеви сачувано, и лепо.

Када је Турска ордија у марту 1595 понела ковчег из Милешеве траг њен је засут сузама и крвљу најнижих слојева народа који једини беху још преостали са свештенством у Турској.

Синан и његови војници убијали су успут, приређивали покоље, робили и палили, носећи ковчег у Београд ''кроз Дренову, Бистрицу, па преко Вранеша на Увац и даље''. Пред ковчегом су везане калуђере терали Турци, а за ковчегом сав народ, и старо и младо, из околине. ''Кроз крв свуда свеца пронесоше'' каже десетерац.

Пошто су мошти спаљене на Врачару, вођ устаничких чета у Банату, вршачки владика Теодор, одран је и од коже његове начињен је мех. У Цариграду издахнуо је и патријарх Јован, али је остало предање да су неки делови моштију октупљени, спасени из жара и враћени Милешеви.

Сцене и симболи око спаљивања моштију Светог Саве затворене су у оном кругу вечном који означава тајну снагу српства која је могла малаксати, али није ишчезла и која се обнавља.

Материјалист данашњи и данашња незналица који мисли да ничег није било пре њега, и да свет почива на материјалним основама, не може да замисли ни то да у том пепелу српства може бити једна ирационална снага, јача од свих других, која је допрла и до наших дана, која је била присутна у свему што се збило већ седам стотина година која ће бити ту; и у оном што нас чека.

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ


26. јануар 2013.

НИКОЛА ТЕСЛА О ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА


„Једва да је на свету било народа жалосније и теже судбине од српскога.

Са врхунца његове славе, у којој је српска држава обухватала највећи део Балканског Полуострва и извесне покрајине, које данас припадају Аустрији, српски је народ уронуо после судбоносне косовске битке у тешко ропство азијатских хорди, које су га тада прекриле. Европа не може никада исплатити велики дуг који Србима дугује за тешке жртве, што су их они поднели борећи се против варварске најезде. Пољаци су под Бечом довршили оно што нису могли Срби да учине, а готово исто као и ови били су награђени за своје услуге цивилизацији.

На Косову пољу пао је, пошто је усред војске распорио султана Мурата II, Милош Обилић најплеменитији српски јунак. Кад ово не би била историјска истина онда би човек подлегао искушењу да овај догађај сматра за мит, израстао из додира са грчком и римском културом. У Милошу гледамо ми и Муција Сцеволу и Леониду, па још и нешто више од обојице, ми у њему видимо мученика; јер он не умире лаком смрћу на бојноме пољу као грчки јунак, већ плаћа за своје смело дело животом на страшном мучилишту. Није с тога чудо што песништво народа подобног да да такве џинове веје духом племенитости, јунаштва и великодушности. И сам челик-јунак Марко Краљевић у коме се доцније оличава српско јунаштво, јадикује побеђујући Мусу турског поглавицу:

„Авај мени до Бога милога
Гдје погубих од себе бољега!“

Од те судбонсне битке па све до најскоријег времена Срби су знали само за мрачну ноћ с једном звездом на обзорју, Црном Гором. У тој тами није могло бити ни помисли нити икакве наде о науци, трговини, вештинама или привреди. Шта је друго у таквом стању могао чинити овај храбри народ до да се непрестано бори са својим угњетачем? И његови су синови то доиста и чинили, и иако је сваки од њих имао да се бори са двадесеторицом. Али борба није задовољавала једино њихове грубе нагоне. Ту је било још нешто више што су они могли учинити и што су они заиста и учинили: они су у бесмртне песме обукли племенита дела своји предака, јунаштво и самопрегоревање, оних који су пали у борби за слободу. Ове околности и урођене особине начиниле су од Срба мислилачки и песнички народ, и тако су се постепено развиле њихове величанствене народне песме, што их је први сабрао најплоднији српски писац Вук Стефановић Караџић, који је у исто време саставио и речник српског језика, у коме има више од 60000 речи. Ове народне песме могу се, по мишљењу самог Гетеа, ставити упоредо са најлепшим производима Грка и Римљана. А шта би тек он о њима рекао и мислио да је Србин?“

НИКОЛА ТЕСЛА
Одломак из часописа: „The century magazine”
1894.

23. јануар 2013.

"СТОЈТЕ, ГАЛИЈЕ ЦАРСКЕ! НА ГРОБУ БРАЋЕ МОЈЕ!"




ПЛАВА ГРОБНИЦА - Милутин Бојић


Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна.
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна питомина?
То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје
Завите црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к'о пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом.
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

МИЛУТИН БОЈИЋ

ПЛАВА ГРОБНИЦА (СЛИКЕ)


Плава гробница је назив који се користи за море око острвцета Вида, у граду Крфу, у које су током Првог светског рата сахрањивани преминули српски војници када на самом Виду више није било места. Ово потресно место инспирисало је Милутина Бојића да напише своју чувену песму ''Плава гробница''. Када су се српски војници повукли из Албаније отишли су на острво Видо. Због разних болести и глади много људи је умрло. Како на острву није било довољно места да се достојно сахране, њихова тела пуштена су у Јонско море. На острво Видо прве су дошле 21. јануарa 1916. моравска, пиротска и чачанска војна болница. Ускоро је стигло још неколико хиљада на смрт исцрпљених и болесних младића, регрута. Првих дана умирало је дневно и до 300 војника. У прво време сахрањивани су на каменој обали острва , a касније када то више није било могуће, чамцима су превожени и потапани у воде Јонског мора. Сматра се да је на острву Виду и у Плавој гробници, као и на 27 војничких гробаља на Крфу сахрањено око десет хиљада српских војника и регрута. Видо је острвце крај града Крфа, познато из Првог светског рата, када се на њему налазила болница за српске војнике који су дошли на Крф после преласка преко Албаније. Велики број српских ратника је сахрањен у мору крај острва, у "плавој гробници".Током `30 година XX века на острву је довршена изградња маузолеја у коме су записана имена оних који су ту издахнули,а чија су имена била знана. Острво је удаљено свега километар од градске луке у Крфу и да би се стигло до њега потребно је десетак минута вожње бродићем. Маузолеј, костурница на острву Виду рађена је по пројекту архитекте Николе Краснова, а завршена је 1938.године. На мермерним зидинама налазе се 1232 касете са костима ратника који су били сахрањени на 27 крфских гробаља, a чија су имена била позната. Кости 1532 непозната ратника сахрањена су у два спољашња бочна камена бункера изнад којих се налази лице и наличје. Изнад улаза у маузолеј се налази велика репродукција албанске споменице на којој се налази грб краљевине Југославије.


















18. јануар 2013.

ДЕКЛАРАЦИЈА ВЛАДЕ НАРОДНОГ СПАСА


Драга браћо и сестре.

Говори вам ваш брат армиски генерал Милан Недић, претседник српске владе. Говорим вам из дубине српске душе и срца, честито и поштено, тако ми Бог помогао!

Данас српски народ преживљује најтеже дане откако се доселио у ове балканске земље.

Априла месеца ове године изгубили смо слободу и државу, а сада нам прети опасност да изгубимо народ. Нашом лепом земљом чује се лелек, јаук и плач. Устао је брат на брата. Пале се жита, тешка замука радног света. Руше се јавна добра, убијају се сеоски домаћини по равној Мачви, Шумадији, Поморављу. Пролијева се нештедимице српска крв. Питам вас: зар није било доста проливања српске крви? Зар није било доста мука и патњи, болова и суза, рушења згаришта, него су чак браћа ударила једно на друго. Хоће у грађански рат. Нешто што је најстрашније. Као да хоће да се испуне речи наших непријатеља: „Да ће друмови пожелети Срба... " Али у име ваше ја им узвикујем: да ће се преварити; догод тече јуначка крв у српским срцима и догод је чистог српског народног разума, неће то бити. Наћи ће српски народ свој прави пут.

Дошао сам на владу да спасавам народ, да се међусобно не истреби; да завлада ред и мир, рад и братство; да сачекамо свршетак рата здружени под српским барјаком. Само слога Србина спасава. Шта ми можемо сада да учинимо! Ништа. Само себи зло. Ми смо зрно песка у узбурканаом светском мору. Данас се врше обрачуни највећих сила света. Ту ми нити можемо помоћи, нити одмоћи. Немој да се мешамо у туђе ствари, јер ко се меша у туђе ствари извуче обично дебљи крај. Решио сам се да народ поведем правим народним путем: да гледа своје интересе и да се сачува од истребљења. Образовао сам Владу народног спаса. Она вам даје данас овакву изјаву:

ДЕКЛАРАЦИЈА

После непуних пет месеци од једног несрећно започетог и још несрећније завршеног рата, у којем је наш народ изгубио слободу и независност и све тековине своје столетне мучне борбе, Србија и српски народ добили су своју владу, која ће самостално, под надзором немачког војног заповедника у Србији, руководити пословима своје земље.

Влада долази на управу у тренутку, кад у земљи понова праште пушке и вије се дим на згариштима наших домова, а српске мајке и сестре завијају се у црно.

И овога пута то су они, који служе туђинским интересима или су заведени туђинским агентима, који су узрок новог страдања српске земље, страдања које се - ако се одмах не прекрати - може претворити у потпуну пропаст.

Да властитом снагом српског народа спречи ту пропаст, дошла је нова влада. Она је добила право да слободно организује живу народну снагу национално и ради оружане одбране, и да је употреби за спас своје земље и свога народа. То је њен први и најважнији задатак.

Ако у томе успе, а она у томе мора успети, она ће своме народу за зиму која претстоји обезбедити хлеб и огрев. У нашој земљи има и жита и угља и дрва. Победник у рату и окупатор наше земље није их уништио и не жели да нам их узме. Али их уништавају они који, служећи туђим интересима, позивају народ на буну, они пале жита, руше саобраћај, затварају руднике, спречавају рад у пољу, у шуми, у вароши као и на селу. Под изговором да све што се ствара у нашој земљи служи туђину, и да стога не треба радити већ рушити, они ће оставити наш народ без средстава за живот. И узалуд ће он чекати помоћ са стране, она ни откуда неће доћи, као што није дошла ни шестог априла.

Влада, која је израз воље српског народа за живот и концентрација његове националне снаге, неће допустити да рушилачки елементи, ма како се они звали добијају превагу и доведу земљу до анархије и пропасти. Она позива српски народ да јој у томе помогне, да из своје средине избаци све оне који му сметају, да се свом снагом посвети раду за обнову своје земље.

Само предани рад може да уклони рушевине које је на свим пољима оставио несрећни рат за собом, и да поврати вредности. Наше национално богатство: земља и шума, руде и вода, мртав су капитал и нико их неће оживети до једино наш смишљен и истрајан рад.

Да врати земљу дисциплинованом националном раду, влада ће увести обавезну службу рада, под руковођењем посебног министарства рада. Ова служба има у исто време да буде велика школа националне дисциплине и рада за заједницу.

Када поврати мир и обезбеди ред, влада ће се посветити даљем привредном и социјалном изграђивању Србије, и на тај начин спасти језгро српског народа за његово јединствено и слободно учешће у будућем мирном изграђивању Нове Европе, заједничке домовине, која има да пружи сваком народу широке могућности за слободан развој његових снага на добро целине.

Српски је народ свестан даје судбински повезан за народ Европе и он је у овом рату умео да оцени витешко држање немачког војника. На његово пријатељство он ће одговорити својим пријатељством. Само то одговара витешком карактеру српског народа. И уколико пре он буде властитим снагама савладао рушилачке елементе у својој средини, утолико ће се пре немачка војска посветити својим властитим задатцима.

Велики Немачки Рајх, иако победник у рату неће да буде непријатељ српског народа. Он нам је данас повратио право на употребу народних знамења: Грба и Заставе; верујемо дубоко да ће сутра имати пуно разумевање за животне потребе српског народа.

Влада неће ни једног тренутка заборавити на те потребе. У томе погледу, као и у погледу заробљеника, избеглица и у погледу унутрашње управе, влада је самим преузимањем своје дужности, обезбедила побољшање услова које ће постепено доћи до изражаја.

Она стога мора захвалити, у име своје и нашег народа, Великом Немачком Рајху и његовим претставницима у Србији на великој политичкој увиђавности којом правилно оцењују дух и потребе српског народа.

Одајемо јавно признање и хвала досадашњој управи комесара, који су се заложили, несебично и патриотски, у најтежим часовима нашега народа после катастрофе од шестог априла, те ублажили преголеме невоље, јад и чемер обезглављеног српског народа. Стварање српске владе је видан напредак у постепеном повраћању српског народа самом себи. Она је добила шира овлашћења. За њу и цео српски народ то значи не само већа права, већ и веће дужности према самом себи. Да их до краја испунимо, то је наш свети задатак и наш спас.

То вам је, браћо и сестре, изјава српске владе.

Од вас тражимо поверење, помоћ и времена за дела. Све ово само за срећу и опстанак нашег много намученог народа.

МИЛАН НЕДИЋ
2. септембар 1941.


РАДНИЧКА ОМЛАДИНА: КОСОВО ЈЕ СРБИЈА

КОСОВО ЈЕ СРБИЈА

ЗА СРПСКО КОСОВО И У 2013. ГОДИНИ

17. фебруара 2013. Радничка омладина у центру Остраве организује демонстрацију подршке Србима који живе на Косову. Дођите да манифестујете своје противљење лицемерног става чешке владе која, уместо да заступа чешке интересе, ради све по команди Вашингтона, Брисела и Тел Авива.


17. фебруара ће се напунити тачно 5 година откако су косовски Албанци једнострано прогласили назависност на Србији. Косово је колевка српског народа, Словени насељавају ову област од шестог века, а управо на територији Косова је почела да се развија српска држава. Косово је било седиште српског патријарха, зато на његовој територији стоје најстарији српски православни манастири. На Косову пољу су Срби водили битку са Турцима (1389.) после које су на много векова постали окупиран народ. Управо за време турске окупације, Косово су почели да насељавају Шиптари који су за разлику од Срба примили ислам. Косовским Србима није пуно помогло ни ослобађање од турског утицаја укратко пред Први светски рат. Шиптарску имиграцију је подржавао у бившој Југославији и комунистички режим који је у српским сељацима видео опасне кулаке и њихову земљу делио међу придошле Шиптаре.

После распада Југославије деведесетих година, никла је шиптарска терористичка организација ОВК која је уз подршку САД спроводила етничко чишћење над неалбанском становништву и нападала полицијске станице. Због шиптарских терориста, у Србију је побегло неколико хиљада избеглица. ОВК није била финансирана само из САД, него и продајом дроге и проституцијом широм Европе. Запад је био принуђен да означи ОВК као терористичку организацију. Српска власт је тако могла да против терориста поведе војну акцију која је прерасла у грађански рат који је САД послужио као повод за „хуманитарно“ бомбардовање Југославије, након чега су се српске снаге повукле са Косова, а ова територија је пала под управу НАТО-а. Под присмотром тзв. КФОР-а, Шиптари су покренули још један круг етничког чишћења против косовских Срба и спалили многе православне храмове. Косовски парламент, у којем седи много бивших припадника ОВК, прогласио је једнострану независност и много представника независног Косова заступа идеју успостављања такозване Велике Албаније, дакле припајање (не само) Косова к Албанији.

Пре пет година, од Србије је била одузета историјски најважнија територија под патронатом туђих сила. Разочарење Срба је још увећало признање независности Косова од стране чешке владе која није извела поуку из сопственог искуства – Минхенског споразума 1938. Иако су нам Срби давали подршку не само у време ове кризе, већ и током окупације 1968. када су спонтано ницале масовне демонстрације, чешка влада се опет показала као поуздани вазал САД и признала независност Косова. Парадоксално је да када независност траже Палестинци у својој сопственој земљи, подршку чешке владе никад не добију. Такве лицемерне одлуке доводе наше представнике у улогу марионета у рукама САД, Европске уније и Израела.


Зато дођите, да са нама испољите своје противљење овој издаји српског народа, манифестујемо своју подршку Србима који живе на Косову и који стално доживљавају терор од стране својих шиптарских комшија. Кажимо заједно да влада није народ. Косово је Србија! Окуп учесника је 17.2.2013 у 16 сати на Масариковом тргу у центру Остраве, одакле ћемо се после неколико говора упутити на кратку шетњу центром града.

РАДНИЧКА ОМЛАДИНА (Dělnická mládež)

ХЕРОЈИ СРБИЈЕ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ



У бој, крените јунаци сви
Крен'те и не жал'те живот свој
Цер да чује твој, Цер нек види бој
А река Дрина славу храбрости
И јуначку руку оца, сина.

Пој, пој Дрино, водо хладна ти
Памти, причај кад су падали
Памти храбри строј
Који је пун огња, силне снаге
Протерао туђина са реке наше драге.

Пој, пој Дрино, причај роду ми
Како смо се храбро борили
Певао је строј, војев'o се бој
Крај хладне воде
Крв је текла
Крв је лила
Дрином због слободе.

17. јануар 2013.

СУВОБОРСКА БИТКА, ГОВОР КРАЉА ПЕТРА I У РОВОВИМА, НА ПРВОЈ ВАТРЕНОЈ ЛИНИЈИ


''Децо моја!

Ви сте се заклели да браните отаџбину и свога Краља, али ја вас разрешавам заклетве дате мени, јер животи, и ваши и мој, припадају само Србији за коју морамо сада победити или умрети! Ја сам дошао међу вас да је, са онима који хоће да се боре за њену слободу, одбранимо или погинемо!

Сад је дошло време да ми бранимо своју земљу, њиве, огњишта. Међу вама има и оних који су посустали и зато сваки онај који не може, нека слободно одложи оружје и нека се врати кући, ја му праштам. Остали, напред!''

16. јануар 2013.

FUCK!

ГОДИШЊИЦА ЗЛОЧИНА У СКЕЛАНИМА


У Скеланима код Сребренице данас је обележено 20. година страдања 69 српских цивила, мештана овог и неколико оближњих села, које су муслиманске снаге из Сребренице мучки убиле 16. јануара 1993. године.

Нема заборава, нема праштања!

15. јануар 2013.

ВРОЦЛАВ: II КОНГРЕС НАЦИОНАЛИСТА


Вроцлавске националистичке групе су у окружењу познате по разним занимљивим и често веома оригиналним патриотским иницијативама. Једна од њих је Вроцлавски конгрес националних група, организован преко особа повезаних са порталом FuckPC.com. 12. јануара ове године је овај догађај одржан по други пут.


Главни циљ организатора је било обједињење разних организација које су активне у покрету, дефинисање циљева и начина како их остварити, као и размена искустава.


 „Појединачно можемо бити активни на локалном нивоу или на уском подручју нашег деловања. Али када се уздигнемо изнад подела, можемо урадити много више. Једна је реалност у Доњој Шлезији, а друга у Померанији. А ако се нешто ради у Сталовој Воли, зашто то не пробати и у Познању?“ – написали су организатори у летку за учеснике окупљања.

Већина учесника се окупила на тргу, како би се заједно преместили до локала. Тамо је у 11 сати званично отворен конгрес и дочекани су гости. После је наступило прво предавање које је припремио представник Пољског националног препорода под називом: „Национализам и католичка друштвена наука“. Покушао је да одговори на питање које су основне доктрине католицизма и национализма и да ли је могуће њихово помирење, представљајући их у широком историјском контексту.


Следио је сусрет са специјалним гостом, господином Корнелом Моравецким, суоснивачем Борбене солидарности. Господин Корнел је говорио о реалности комунистичке Пољске, о свом опозиционом раду и о репресији која је над њим вршена. Након тога је одговарао на многа питања постављана од стране учесника. По завршетку предавања господина Моравецког је дошло време за кратку паузу за ручак и разговор са пријатељима.


Последња тачка састанка је било предавање на тему: „Опозиција у двадесетом веку - мотиви, ставови и перцепција савремене политичке борбе у Пољској“. Предавање је било у интерактивној форми, зато је практично свако од гостију могао да се укључи и изнесе своје ставове. Све у свему, разговори су вођени на високом нивоу, и упркос разним виђењима ствари, учесници су могли да постигну консензус. Последње предавање је пратио и господин Моравецки, који је по званичном завршетку сусрета поделио и потписивао своју књигу „Солидарни Вроцлав“. 


Следио је неформални део скупа, који је био одличан начин да се учесници окупе уз чашу сока или пива. Вреди напоменути да су се на конгресу окупили представници разних организација и националних покрета. Често се радило о навијачима непријатељских спортских клубова, што није био повод за неспоразуме или несагласност учесника скупа.

Укратко, други Вроцлавски конгрес националних група се показао као веома занимљив састанак и испунио је циљеве које су организатори себи поставили. Могло се чути више занимљивих коментара и међусобно поделити искуства. Једина мана је што је било знатно мање учесника него што је најављено. Штета што се декларације на интернету нису претвориле у стварно присуство.