08. јул 2013.

ЈУРИШНИК РЕВОЛУЦИЈЕ

Кроз маглу и смог, и мирис непријатељског леша, са заставом јури војник револуције.

Чизме су му умазане непријатељском крвљу, док севају громови муниције под његовим ногама, он и даље јури, не посустаје. У подсвести се сећа свога дома, своје сестре и мајке што се на растанку помолише за њега, спремише му топлу погачу и домаћу храну, сестра га помилује и изљуби, док деца трчећи за њим да испрате нашег војника, и мајка, пустише сузу која паде на тло наше земље натопљене крвљу наших отаца и дедова. Сети се јуришник топлог дома, зелене траве свог дома и својих планина, реке своје, прве љубави, радости и кајања. Сећа се извора на ком је као пастир Србије пио воду, старе кафане и пријатеља, где је рујно вино пио до зоре уз музику наших старих песама. Он је одрастао овде, Србија мати га је прехранила, човеком направила и подарила му живот.

Док се присећа, све је ближе непријатељском рову, рањен је, али не клечи, наставља даље са заставом у руци, држи је чврсто и не посустаје. Већ види пале другове са којима је одрастао, у клупи седео, растао и о њима се бринуо. Сећа се пријатеља са којим је до зоре пио, са којима се тукао и волео, са којима је судбину делио.

Падају пријатељи од непријатељског зрна све више, Србија се храни крвљи својих синова. Помисли он, одлазе прецима, чекају их, док крвав запиње од тела своје браће. Гранате одјекују уздрмавајући тло под његовим ногама, окрену се на секунду и виде једног од својих другова, умире од бола, остаде без руке и ноге, такве мучке гласове испушта да само што му не пукну жиле на врату и лицу, скида капу и пада. Када виде то, јуришник тек не посустаје, још једном се сети свога места, и тешко му паде, али и даље иде јуришник, све теже, јер тешке српске ране кидају га целог. Јуришникова застава се и даље виори, на пола расцепана од непријатељске муниције, али и даље је на штапу, и даље се њене боје жарко виде, и даље непријатељ стрепи.

Црне вране окружише бојно поље, и зачу јуришник песму своје мајке, виде лице своје сестре, и сузу своје вољене, и пред маглом смога бојних отрова виде извор и своју гору, те још јаче удари на непријатеља, расним поносом беле Србије, те га стрефи душманско зрно међу груди јуначке. Држи јуришник заставу и на земљи, још се виори, капци му већ постадоше тешки, тек тад песму чује, зачу гласове који га зову, и тада се јуришникова душа сједини са старим прецима који га примише у свој дом.

Не зна му се тачно име, јуришник само беше. Али положи свој живот, за тебе.

Текст преузет из часописа: ''НАША БОРБА'', бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа ''НАША БОРБА'' можете погледати ОВДЕ.