26. новембар 2013.

СЛАВА ХЕРОЈУ - СЛАВА КОМАНДАНТУ!


Баш као и претходне, тако су и ове године активисти пројекта БОРБА14 одали помен хероју овог времену, див-јунаку - Бошку Перић Пеши. Као што то наши обичају налажу, запалили смо свеће, претходно положили венац, поклонили се његовом лику и јуначким делима. Овим чином, активисти нашег пројекта из Брчког су још једном указали на Пешину неизмерну улогу у отаџбинском рату, као и његов значај за целокупну српску историју.

Бошко Перић Пеша је одрастао у Ражљеву, под обронцима Мајевице, негде на средини пута између Брчког и Бијељине. Једини је син у породици Станимира Перића, поред четири сестре. Пред почетак рата вратио се из Словеније, где је живео последњих пет година. Момак који је своју крв немилице просуо за слободу брчанских улица, и иза чијих је леђа српска нејач мирно спавала, погинуо је јуришајући са идеалима, баш онако како је живео. А тог 14. новембра '94. године, у своју последњу битку, са намером да спасе животе седамдесет опкољених младића, кренуо је на сопствени захтев. Имао је само двадесет три када је погинуо.

Мајка Јела и отац Станимир остали су без сина јединца, сестре без брата, несуђена невеста Сузана без мужа, а Брчко, Посавина и српска војска без борца чија се храброст мерила с именом Обилића. Иако његова смрт (због сумње да је то дело ''српске'' руке) и дан-данас представља мистерију, оно што са сигурношћу можемо рећи јесте, да је тог дана престало да куца срце највећег јунака Посавине, па и шире, момка који је у двадесетој постао жива легенда, а и двадесет трећој већ мртав херој. У дану када је погинуо Пеша, јединица чији су припадници у рат кренули из чистог уверења (ниједан Пешин војник није осуђен за ратне злочине) је имала 17 рањених бораца.

Живећеш вечно у нама.

Вечна слава Пешa команданте!