14. септембар 2016.

КРСТО ЗРНОВ ПОПОВИЋ


На данашњи дан, године 1881. рођен је један од највећих црногорских јунака, чији се хероизам слави и до данашњих дана, као симбол мучеништва и храбрости, оличење динарске крви и части, Крсто Зрнов Поповић од Цуца. 

Рођен је у селу Липа (Цуце), од оца Тодора, црногорског официра, и мајке Ђетне (Кривокапић). Након основне школе одлази на Цетиње, у Официрску школу. Године 1905. жени се Маријом Јовановом Радојевић, са којом има два сина и пет кћери.

Војна каријера била му је изванредна. Прославио се у Балканским ратовима, под Скадром и на Брегалници. Касније се показао као сјајни командант током Мојковачке битке, раме уз раме са славним војводом Јанком Вукотићем, тог Божића 1916. године. Након Првог светског рата, Црну Гору захвата пламен братоубилачког сукоба. Присталице Краљевине СХС, познатији као „бјелаши“ били су супарници српске династије Петровић-Његош, познатим „зеленашима“. Зеленаши су име добили по својим предизборним леткама које биле зелене боје. Данас се криво тумачи улога зеленаша, које необразовани и шовинистички настројени појединци и групе називају „издајницима“, док их они други сматрају „отором великосрпској тиранији“, занемарујући сав учинак зеленаша и сво њихово Српство које су испољавали. Довољно је видети само њихов грб, тачније орден, на чијем се венцу налази српска тробојка. Док су бјелаши носили југословенску тробојку, и били присталице масонског краља Александра, који је зла нанео својим деловањем и тиранијом, колико Србији, толико и Црној Гори. Његове трупе настројене југословенски (а не српски), сејале су страх широм Црне Горе, којој је укинута државност, и чији је суверен протеран у Италију. Бјелаши су се водили политиком да „не може бити два краља“, и да „само један владар може бити на челу нове државе“, иако је краљ Никола нудио савладарство, тј. двојну монархију србијанске и црногорске династије. Овакав став испрва је био исмејан. Бјелашке присталице су још 1918. почеле са прогоном присталица зеленаша. Крвави грађански рат захватио је Црну Гору. Бјелаши, анти-српски и југословенски настројени изроди, палили су куће угледних зеленаша, палили и српске тробојке, а и вршили разна нечувена злодела над црногорским становништвом, о којима је сам Крсто Зрнов обавештавао краља Николу. Те извештаје краљ је читао са сузама и неверциом, да браћа и савезници могу чинити такве нечасти. Српска краљевина Црна Гора била је издана. Нова јудео-масонска држава, тамница народа, Југославија, спроводила је геноцид над свима онима којима нови режим није био по вољи. Чак су се и српска четничка удружења супротстављала лудилу новог краља, који је сањао о спајању неспојивог. Краљева дрскост ишла је и до те мере, да је једном приликом посетио Цетиње, након свих оних месеци ужаса и терора. Ово су зеленаши хтели да искористе за атентат, али безуспешно. Стога су се на Божић 1919. дигли на устанак. За свој барјак узимају зелену заставу са грбом црногорске Владе, на којем се јасно истиче српска тробојка. Поред ове, зеленаши су користили и стандардну тробојку Краљевине Црне Горе. Крсто Зрнов окупља своје присталице у славну Ловћенску бригаду, којој се касније прикључују и борци из других крајева Црне Горе. После неуспеле битке на Цетињу, у ноћи између 5. и 6. јануара 1919. – Крсто Зрнов се преко Котора повлачи у Италију. Из Италије је неколико пута неуспешно упадао у Црну Гору, како би повратио част црногорске војске и државе. У историји остао је забележен упад из Гаете, са 69 бораца, између Бара и Улциња. Поповић једно време бива начелник штаба Црногорске владе у Италији, одакле у „Гласу Црногорца“ изјављује своју чувену реченицу: Црна Гора она земља ђе се чувала и сачувала искра слободе Србинове“ – којом јасно истиче Српство зеленаша и Црне Горе. Након хапшења од стране италијанских власти, после Рапалског уговора, одбија да се врати у Краљевину СХС. 1922. одлази у Аргентину. Тамо остаје до 1929. када прелази у Белгију, где му се придружује супруга Марија са децом. Након молбе краљу Александру Карађорђевићу да га ослободи одговорности за братоубилачке сукобе у Црној Гори, Белгија му издаје пасош у коме он поносито истиче своју националну припадност – Србин. Крсто у Белгији остаје до 1934. Након смрти краља Николе, Крсто се на молбу краљу Александру, враћа у завичај. Краљ прихвата Крстову молбу, и он се враћа у Црно Гору, настањујући се у Никшићу, где убрзо бива и пензионисан до почетка Другог светског рата. Почетком рата, Крстове присталице су биле део „федералиста“, који се дистанцирају од издајничке и про-усташке политике др Секуле Дрљевића. Крстова Ловћенска бригада истицала је своју српску националистичку политику и током Другог светског рата. Након Тринаестојулског устанка, италијански опуномоћеник за Црну Гору, Алесандро Пирцијо Бироли је за борбу против комуниста ослонац тражио и у четницима, и у редовима бораца Ловћенске бригаде. Како је Крсто био дистанциран од издајника Дрљевића, комунисти су неколико пута покушали безупешно да га придобију. То је Крста коштало синова који су се придружили партизанима. Једном приликом су комунисти чак послали и једног диверзанта међу Крстове комите, који се представио као „њихов“, међутим, исти тај је већ следећег дана покушао са леђа извришити антентат на Крста. Типично партизански, кукавички. Други светски рат доноси нове поделе. Док је Бироли тражио савезнике и у четницима, и у комитама зеленашима, трајао је њихов споразум о сарадњи. Међутим, након што се партизани повлаче у Босну, четници бјелаши нападају зеленаше. Италијани стају у одбрану зеленаша, и тада престаје сарадња. Црна Гора се тада дели на три сектора: један су контролисали четници Павла Ђуришића, други четници Баја Станишића, а трећи су контролисали зеленаши Крста Поповића заједно са Италијанима. Ловћенска бригада тада доживњава расуло, а Немци разоружавају Крста и његове борце 1943. и стављају их потом под њихову команду као велике антикомунисте. Иако велики антикомуниста и Србин, Крсто Поповић није био толико омражен међу партизанима. Вероватно због тога што су му синови били партизани још 1941. а један од њих, Никола, касније је проглашен за „народног хероја“. Године 1944. у Катунској нахији, Крсто покушава поново да формира своју комитску војску, али без успеха. Тада се одмеће у шуму и наставља герилски рат против нових завојевача – комуниста. Као герилац, Крсто проводи 3 године јуначки одолевајући комунистичким хајкама. Припадници ОЗН-е 1947. праве заседу герилцима на Бојањем брду, у околини Грахова, и мучки нападају Крста и неколико му присталица, зеленаша и јатака, од којих преживавају само Вељко Милатовић и Шаро Брајовић. 

Крстов лик и дело данас злоупотребљавају управо они који су га и убили 1947. године, заправо њихови наследници, анти-српски партијаши и евроунијате, данас познатији као „милогорци“. Крсто Зрнов постао је симбол отпора и слободарства Српске Спарте. Крива тумачења Крста Зрнова као „издајника“ потичу од комунистичких лажи и пропаганде којом су црвени хтели да прикажу Крста као „слугу окупатора“, што је у ондашње време титоистичког терора била језива етикета. Како год било, Крсто Зрнов Поповић остаће пример чојства и јунаштва. Пример оданости заклетви и држави. Пример динарске непокорсности и хероизма. И пример српског војсковође који је своја уверења и ставове био спреман бранити и својим животом. Црногорски зеленаши нису били никакви „анти-српски“ отпадници и изроди, већ српска династичка војска Црне Горе. Чували Црну Гору онакву каква је одувек била, као Српска Спарта, а не само једна безначајна провинција масонске Југославије, каквом су је хтели направити бјелаши, и каквом су је успели начинити касније комунисти, на челу са жидовом Мошом Пијадом. Црна Гора овакв каква је данас, само је продукт деструктивности комунистичког режима који је владао, и који и даље влада њом, а који сатире све српско што ју је красило кроз векове државности и постојаности.

Вечна слава српским комитама! 

Вечна слава Крсту Поповићу!