15. септембар 2016.

REFUGEES NOT WELCOME!


„Солидарност и помоћ у невољи“, ваљало би почети са оваквом реченицом, јер је већ од почетка „избегличке кризе“ пласирају разне невладине организације, анти-расисти, и којекакве „слободарске“ организације за помоћ имигрантима из Азије. Занимљива је, међутим, та црта аутошовинизма коју показују такве организације и појединци приликом нужде да се искаже солидарност и помоћ у невољи припадницима наше нације, Србима. Солидарност код њих не постоји када је у питању стање избеглица које су још деведесетих протеране из својих домова, било са Космета, из Босне или Крајине, многи од њих и дан данас живе по импровизованим „контејнерима за људе“ где се боре за голи опстанак. Медији те Србе који су прогнани прикажу само на светски дан избеглица, понекад их се сете неке хуманитарне организације, али „борцима за људска права“ Срби који још живе своју „избегличку кризу“, напросто нису занимљиви! Занимљиво је и то како ти исти који су за „мир, прогрес и љубав“ затварају очи пред свим неделима, па и злочинима које ти исти имигранти, за чији се просперитет толико боре, учине како према Србима, тако и према осталим белим мањинама који у нашој отаџбини вековима живе, а које ми поштујемо као грађане верне Србији, били то Мађари, Словаци, Украјинци, Русини, Бугари, или припадници неких других белих етничких група. Можемо слободно рећи да је лицемерје главна одлика данашње „борбе за људска права“ и такозваног „анти-расизма“, који се своди на критику европских и белих народа (па тако и Срба) због „дискриминације“ или односа према „јадним“ избеглицама. Увек се, у том свету лицемерства и обмане, појам „недужан“ везује за не-беле дошљаке, а реч „расиста“ за народе који су крвљу и историјом везани за своје матичне европске земље.
У Београду је већа група имиграната, помоћ коју су добили од српског црвеног крста, продавала на улици, пре свега српским пензионерима, који су на тај начин бивали понижени јер у својој земљи, у којој су радили - и коју су градили, морају да купују од азијатских окупатора само зато што „је јефтиније“, што је уосталом и јасан знак који говори о социјалној ситуацији нашег сопственог народа. У исто време комунална полиција хапси српске основце због продаје уџбеника млађим генерацијама, само зато што су то радили „на јавном месту без пријаве“, разлика у односу државе према Србима и према имигрантима је јасна. Вучићев режим ради све како би купио јефтине поене зарад уласка Србије у скоро-пропалу Европску Унију, тамницу европских нација, наказну глобалистичку и капиталистичку творевину. То свакако није све, имигранти су у Врању бацали добијену хуманитарну помоћ, извршили својеврсну побуну, док су разне ромске организације пре тога организовали пунктове за помоћ тим истим тихим окупаторима наше отаџбине. Занимљива су писања медија о томе како су имигранти толико напаћени и јадни, те како међу њима има много жена и деце, док ће просечни Београђанин или Суботичанин јасно уочити како се међу тим имигрантима нађе тек по које дете, и тек по која жена. Људи способни за служење војног рока, лица од 18 до 35 година чине највећи део имиграната, ти људи чине основ у будућој туђинској колонизацији Европе.

Колико год нас „анти-расисти“ називали патетичнима због ове изјаве, истину не могу да сакрију, по читавој Европи већ постоје градови у којима не-бели дошљаци чине већину, а у многим деловима таквих градова су формирана гета у које ни полиција не може да уђе, те их контролишу банде разних разбојника, криминалаца и убица, афричког или азијатског порекла. Ти исти „анти-расисти“ могу сопственим очима видети и чињеницу да већина имиграната носи скупоцену одећу, и најновије марке телефона. Не бисмо улазили у то да ли је то украдено, или су их „јадни имигранти“ купили пре одласка или бежања „од терора и насиља“, али желимо да укажемо на то како већина нас, српских средњошколаца, студената, радника, а и незапослених Срба једва крпи крај са крајем, али те „борце за људска права“ није брига за људе наше нације, за људе попут нас, њима су приоритет варалице који своје сопствене земље остављају иако су угрожене, зарад „бољег живота“ на западу, док им огњишта, како кажу „руше исламисти“. Поставља се, ипак, питање... Зашто баш Европа? Саудијска Арабија је ближе, Израел је надомак свих несрећних збивања на блиском истоку, постоји неколико земаља које би биле перспективније за живот, у њиховој близини. Како Израел може да направи зидове око палеситнских насеља и терорише већ неколико деценија народ Палестине, а ми Европљани не можемо да бранимо своја рођена огњишта од имиграната? Како се то толерише израелски геноцид над Палестинцима, а нама се не толерише ни слобода говора када је у питању случај избегличке кризе, јер смо свесни да ћемо, баш као и ти Палестинци, кад-тад бити протерани са сопствене територије, због правих расистичких, анти-белачких намера скривених под маском анти-расизма. Док на крајњем северу Србије, у Хоргошу, људи морају псима да бране своје воћњаке и приносе од имиграната, имигранти у Београду сексуално узнемиравају жене на нашим купалиштима, а осуду добију они који их удаље са тог места – уз изговор да су „расисти“, ово је ништа друго до још једног примера лицемерја „анти-расизма“.

У Београду је забележено највише дивљања имиграната него било где у Србији, један од примера је случај на паркингу херцеговачке улице, када су имигранти напали Србина летвама и ножевима само зато што им је рекао да се склоне од његовог аутомобила, којем су пре тога избушили гуме. Житељи Савамале су организовали протест против насилничког понашања имиграната, због напада на девојчицу и дивљачког понашања. Свакодневна добацивања, малтретирања, вика и недолично понашање не дозвољавају грађанима да мирно спавају, па чак ни да оду до продавнице у одређено доба дана, овај протест није наишао на одговор градских власти, иако су сви упознати са проблемом имиграната, али о њему ћуте. Још када су пре неколико година, пре целе ове „избегличке кризе“, проблем са имигрантима имали становници Бање Ковиљаче, у Западној Србији – нико из врха државе тај проблем није схватио за озбиљно, и проблем је био константно игнорисан, упркос протестима мештана и указивања српских националиста на тај проблем, власт је ћутала. Сада имамо много гору ситуацију, али ми се са правом питамо, шта је следеће? „Наоружани имигранти напали човека у сред Београда“, „Два суботичана исечена мачетом по глави“, ће бити вести на које ћемо све чешће наилазити. У Шиду, где сада има око 1000 имиграната свакодневно избијају инциденти и туче које они изазивају. Уништене фабрике, материјална штета, повреде мештана, на све то би требали да навикнемо? Ми, српски национал-социјалисти поручујемо да убудуће нећемо мирно посматрати азијатске хорде које нам уништавају отаџбину, и да ћемо, ако буде било потребно, формирати сопствене патроле зарад одбране наших породица, пријатеља, као и свих других белих грађана Србије од крајњег севера до крајњег југа наше отаџбине.

Народ има право на самоодбрану!

Refugees not welcome!

БОРБА 14