08. децембар 2016.

РАСНА ЧИСТОТА СРБА


Посебност Срба до њиховог пада под Турску

Професор Византологије у Минхену између два рата Франц Делгер писао је 1936.: Стр. 120: „Византизација код Бугара наступила је, нема сумње, много раније и била је много јача него код Срба, који су знатно дуже сачували одлике свога првобитног друштвеног поретка. Градови, који су донекле били још носиоци извесне римске или ране византијске културе, много су лакше примали нови византијски утицај него сеоско становништво...“ Стр. 124: „Дуже него Бугарска, коју су згодне и блиске везе и путеви јаче везивали за Цариград, могла је да сачува своју политичку физиономију удаљенија и неприступачнија земља српских племена... Овде византизација није ни по снази била никада толико јака као код Бугара. Али и овде је, а то је карактеристично, она започела пуном снагом тек пошто је под Немањићима створена јака централна власт. Дотле су поједина племена била у могућности да, и поред врховне власти драчког стратега — власти више номиналне — сачувају у својим долинама, опкољеним стрмим планинама, своју старинску жупску организацију, па и многе друге патријархалне особине својих предака. Увођење хришћанства у IX. веку није овде одмах проузроковало културну оријентацију ка Цариграду као што је то било у држави Борисовој и Симеоновој...“ Професор словенске историје на Немачком универзитету у Прагу Константин Ритер фон Хефлер писао је у издањима Бечке академије наука (2, 116), говорећи о почетку живота словенског на Балкану: „Пошто је искључивост Срба била, ако је могуће, још већа него Бугара, то је спољни утицај у српска брда, кланце и долине још оштрије одбијан него у Бугарској. Зато се њихов политички живот одвија спорије и једноличније, њихове установе не продиру преко надужег круга националног елемента, њихов утицај на друге народе постоји само у рату и нападу...“ Најбољи историчар Срба, Чех Константин Јиречек, пише о стању пре Немањића и за време Немањића (3, III, 39): „Главна народност у земљи беху Срби, чија поглавита седишта беху у планинама између Јадрана и Подунавља... Између њих седели су још знатни остаци ранијег становништва. Беху то делом Арбанаси, потомци полуромантизаваних Илира из позноримског времена, а делом Власи (Романи)“. Те популације су биле скоро потпуно сепариране, па је чак било забрањено Србима да се жене Влахињама. „У бањској и дечанској повељи каже се кратко и јасно ,Србин да се не жени у Власјех’“ (Јиречек, 3, III, 115). Јиречек даље пише (исто дело стр. 173): „Мало је било досељеника из страних земаља. Били су то Саси из Угарске... и грчки емигранти из византијске државе... Становништво се појачавало највише само унутрашњом колонизацијом с домаћим снагама...“ Професор Универзитета у Грацу Јосиф Матл, родом из јужне Штајерске, али Немац по народности, писао је у својој студији о политичком и културном постанку Словена (49) ово: Стр. 153: „Најстарији облик државно-социјалног живота јужнословенских племена беше племенско устројство, које се образовало после преузимања земље. Основа овог устројства, срж социјалног животног уобличавања, беше жупа, која се делила у више братстава, а ова су имала своја ћелијска језгра у породицама, задругама. У братствима, породицама и задругама беху меродавне везе крвне и породичне...“ Прелазећи специјално на Србе од XII до XIV века, професор Матл пише: „У оним вековима сјаја и снаге дошло је до онога, све до данашњег дана типичнога споја државних, националних и црквених интереса, до споја државе и цркве, вере и народа. Ту леже и корени нечувене упорности коју овај народ све до дана данашњега показује у свом политичком и националном животу“.

Минхенски професор Георг Штатмилер изнео је у својој недавној књизи о историји Југоисточне Европе (4, стр. 160) и ове редове о Србима; „Исте јачине (као код Арбанаса) јесте прехришћанска вера Срба. Већ сама чињеница да су хришћанска крштена имена мало раширена указује да је хришћанизирање остало на површини. Српско-православној цркви је у малој мери успело да народно веровање из прехришћанског доба и обичаје прелије у хришћанском духу. Племенско-патријархални друштвени поредак српских планина сачувао је, као неки заштитни суд, права народна гледишта. Средиште српског народног веровања, то је култ предака, чија је годишња светковина у кругу породице (Слава, Крсно име) преживела и само хришћанство. Спољашно, то је преузело хришћанску форму. Мистични родоначелник преобраћен је у хришћанског свеца заштитника. У тој форми светкују Срби све до данашњег дана овоју ранију племенску свечаност“. Минхенски професор Георг Штатмилер писао је у књизи изашлој 1950 (4, стр. 15): „У позадини (залеђу, хинтерланду) Јадранске обале налазе се брдски предели Арбаније, Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине. То су мали брдски кантони и долине просторио тешко приступачни, једни од других издвојени често попречним планинама и међусобно спојени само тешким и заморним брдским путањама. Кантони високих брда су прави предели уточишта, у којима су се до непосредне садашњости сачували најпрвобитнији животни облици једва дотакнути утицајима страних култура који увек преобличавају. У овим пределима уточишта динарског северозападног Балкана живо су се одржале друштвене животне форме, које су у осталој Европи изумрле већ од хиљаду година и пре“. Немачки савремени научник Герхард Волфрум пише ту скоро (97, стр. 24); „Можда је тачно да су Хрвати у најпрво време асимилирали знатно више раније становништво него Срби...“ Ватрослав Јагић каже на једном месту: „...Мени би жао било да тип српски сасвим пропадне, јер је он чишћи, више славенски него ли наш хрватски...“ (5, II, стр. 198).

Изолованост Срба под Турцима

Ма колико звучило парадоксално, Срби су се најчишће расно и ментално одржали под Турцима. Упркос тврдња хрватских фалсификатора да су Срби „производ турско-фанариотске реторте“ (док су „Хрвати“ муслимани Босне и Херцеговине „згодни западњаци“), сви страни писци од угледа истичу колико је баш српско ропство под Турцима њему послужило и помогло да одржи своју етничку чистоту. Срби су тада били просторно изолирани, а та изолираност се показала као оклоп који није пуштао стране утицаје на Српски народ. Она је бар у овом погледу испала благословена. Да видимо сад непосредно како то објашњавају страни аутори. При томе се нећемо држати неког хронолошког реда, већ више логичног следства мисли, али ипак писце разних језика и народности груписаћемо заједно. Прво ћемо и овде навести немачке писце, као најмногобројније и најизразитије. Нико, ваљда, није лепше описао одржање чистоте српске расе под Турцима као два немачка етнографа друге половине прошлог века. То су фон Хелвалд и Бек. У свом опису Турске пред Велики Руско-турски рат, они (6, стр. 169) овако говоре о Србима: „Историја нас учи да један народ утолико присније сачува и развија своје народне особине уколико је опорије од странаца подјармљен, уколико је бахатије третиран од господујућег друштва. То видимо на Јеврејима итд... На најочигледнији начин је ово искуство потврђено код Срба. Дуга, опора владавина Турака није успела да сломи Српски народ; он је изашао чист и непоколебан из срамног загрњаја, а само је код ренегата изопачено народно обележје. Слободан развој народа, са жељом за западним образовањем и углађеношћу довео је и овде, као свуда друго, до глачања многих карактеристичних црта (писац мисли на Србе у Угарској, ЛМК). Али у пределима које заливају Морава, Дрина и Ибар, куда још нису били стигли културни покрети, ту се очувало Српство у својој првобитности, неполаризирано од другога“. (Писци кажу да ће те Србе узети за модел кад говоре о карактеристичким особинама српске расе.) Немачки велики историк Леополд фон Ранке пише у „Српској Револуцији“ говорећи о животу Срба под Турцима: „Тако испаде да су се оба дела становништва издвојила и оделила. Кад је неки странац крајем прошлог века обилазио Србију, ништа му није тако јако падало у очи као разлика између града и села. У градовима, већим и мањим, тврђавама и паланкама живели су Турци, на селу Срби“. Каже како се образовала класа спахија, ново племство „које се од нашега битно разликује. У селима нису имали ни стан нити неко одвојено добро; нису имали право на судство ни на кулук. Поданике не само што нису могли својевољно да избаце, него им нису чак имали право забранити да се отселе сами и да се негде друго населе...“ Имали су право само на део приноса. Писац објашњава неконгруетност интереса и става државе претстављене пашама и локалним спахијама па закључује (стр. 17): „На томе почива успех, чак и сама егзистенција подјармљеног народа...“ Стр. 18: „Интересантно је да се баш на најтежем изразу потчињености веже спас нације. Земаљски устав је, на срећу, омогућио издвајање обе народности... Поједини Србин је имао и 60 година а да није град видео. Становало се што је могуће даље од њих; у тој удаљености су се очувале посебне животне форме“. Један од најбољих историчара Турске, Немац Ј. В. Цинкајзен, писао је у својој историји Османског царства (8, VII, 293), да је „у Србији било око 900 спахија, делом српског порекла; они су као свугда друго били сопственици земљишта... Ипак су они највећим делом живели у градовима, тврђавама и паланкама, док се урођеници, Срби, скоро потпуно повукоше у села, око 1.230 на броју. Поред тога, они су као хајдуци и пљачкаши, тражили уточиште у брдима и шумама против гоњења њихових мучитеља“. Немачки историк Јохан Лангер, писао је 1881. у једној расправи издатој од Бечке академије наука о некој акцији Херцеговине и Северне Албаније у првој половини XVIII. века и ово: „“...Оно што је у Енглеској, Француској и другде било могуће, да се ранији становници стопе са усељеним завојевачима у једну нацију, то је било неизводљиво у Турској... Њихово порекло (турско), њихов низак културни ступањ, њихова дивљаштва, а надасве вера, довели су их у неизгладиву противност ка хришћанским становницима њихова царства... Прописи Корана су чинили немогућим ма какво асимилирање са хришћанима, а ни хришћани нису ни најмање били склони да напусте своју веру, народност и језик за вољу Пророка и његових следбеника. Тако су остале супротности и даље у њиховој пуној оштрини... Они (Турци) морали су се задовољити да одузму својим хришћанским поданицима политичка права и да им наметну тешке терете (данке), али зато су морали да им оставе њихову веру, делимично и устројство...“

Велики немачки филолог Јакоб Грим, који је српски учио да би народне песме могао на оригиналу да чита, писао је још у првој четвртини прошлог века у једној расправи о српским народним песмама:10) „...Толико се с правом може рећи против турске управе. Ипак ће непристрасан утисак моћи из тога да се прочита, чак да се изведе из самог постојања ових песама, тј. да један народ који тако пева, тако мисли и тако поступа, као што је српски, не може апсолутно да носи име једног сасвим подјармљеног народа. Изгледа да турска свирепост и лакомост дођу с времена на време до крвавог изражаја, а онда настаје мир и Турци се годинама не старају о потчињеним, који живе по својим обичајима и својој религији. У Србији држи лењи и поносни паша са својом посадом велике градове и утврђења, и задовољава се са харачом који намеће; у тешким околностима дозвољава да се с њим преговара. Права управа припада домаћој (сасвим ненаоружаној) власти; колико има предела и села у брдима које није нога муслиманина уопште газила! При томе се мора водити рачуна и о малаксавању турске власти уопште и о јунаштву које су у последњем рату за ослобођење показали храбри Срби, који страх задају њиховим тиранима. Другим поданицима Порте изгледа да ни издалека тако добро не иде. Вероватно ће доћи до тога напослетку да и Грцима, који у многој врлини заостају за Србима, буде једном боље“. Сад шта је казао пруски гардијски официр Ото Пирх, који је 1829. обишао Србију и своје утиске после објавио у две књиге са жељом, како у предговору каже (стр. IV), „да се добије права слика о једном далеком, али привлачном народу, који напред корача, и о његовој земљи“. У првој књизи стр. 11 и 12 говори Пирх о Косову и каже: „Уништење је било заиста политичко, али не морално, не физичко. Царство српско је било пропало, али не народ. Како се, пак, може један народ вековима одржати без политичке егзистенције? Овде су наишле надасве повољне околности. Физичко одржање нације било је могуће начином како су Турци држали земљу... То није била државина (посед) турског народа, туских сталних становника у маси, већ увек само турске војне власти...“ Затим писац говори о моралном и интелектуалном одржању нације, што се цитира на другом месту. Немачки научник Ф. Ајхман је писао средином прошлог века, пошто је дуже времена на лицу места испитивао прилике у Турској, још и ово: „Организам Османског царства разликује се битно од организма европских држава тиме, што народи потчињени скиптру султановом живе један поред другога у верској и политичкој одвојености; што они имају, сваки за себе, њима својствене бар административне установе; и што њихови грађански односи подлежу посебним одредбама и законима. Док су у Европи скоро све велике нације настале из мешавине народа... на Оријенту су и данас у пуној снази супротности које је најезда Турака у XV веку успела само материјално да савлада...“ Стр. 34: „Нигде, или скоро нигде на Оријенту, не налазимо села са мешаним становништвом, свуда су или чисто грчка, или чисто јерменска или чисто турска; у већим градовима станују поједине расе у појединим квартовима (махалама), и сваки такав кварт бди са љубомором да становници неког другог кварта не допру до њега“. Чувени слависта Франц Миклошич, профеоор у Бечу, говорећи о словенском епосу каже да је народна епика плод народне одвојености. „Култура која се развија саобраћајем и разлучењем народа у сталеже чини крај народној етици... Срби су сачували у појединим скривеним кутовима свога говорног подручја епско певање све до наших дана. Али су његови дани избројани. Да се народна епика очувала код Срба до у најновије доба, то је заслуга Турака, који, задовољни харачом и десетином, нису сматрали духовни живот раје као достојан њихове пажње...“ Сад ћемо цитирати пруског а потом швајцарског пуковника и познатог војног писца В. Ристова (професора Циришког Политехникума). Он, између осталога, каже: „Страховито тлачење српског народа беше фактично унеколико ублажено, јер су се Турци, како на сваком другом земљиштву које су заузели, тако и овде, повукли у градове. Србин се тако просторно одвојио од Турака, пасао је овоју стоку на пољу и обрађивао своје земље, плаћајући само турским господарима тежак данак. Сама околност да су се Турци концентрисали у градовима била је за цивилизацију утолико пробитачна што су хришћанска племена на Балканском полуострву сачувала своју народност прилично чисто и увек су се могла сматрати потпуно одвојена од њихових господара и угњетача. Сем пљачкања и утњетавања нису Турци ево више од петсто година управо никакав утицај вршили на Балканском полуострву. Они су и данас још као и пре петсто година, овде једна хорда, која логорује посред побеђених, с којима нема ни најмање нешто заједничко и с којима неће да има ишта заједничко“.

Немачки географ-етнограф половине прошлог века Ф. Унгевитер писао је у свом великом делу о Турском царству пре нешто више од 100 година (14, стр. 178): „Срби су били вековима ишчезли из реда самосталних народа, а није било мора у њиховој близини које би их довело у везу са страним народима...“ Да наведемо и неколико француских писаца. Француски дипломат и књижевник Огист Дозон, који је 30 година био конзул на Балкану, пише у својој „Српској епопеји“: „Турска доминација је, заиста, имала ту корист спрам других страних доминација да је она била тако паметно изведена као једна суперструктура, и није ни најмање тражила асимилацију, као што данас чине напр. Немци, методом исто толико непаметном колико и опресивном према потчињеним нацијама, терајући их да приме њихов језик, увлачећи систематски међу њих идеје које претставља овај језик... Турска држава се није ни на какав начин мешала у васпитање раје... која је... искључена од јавних служба као што је војна служба, остала изолирана, заштићена од муслиманске апсорбције језиком и вером, којима је остала одана без колебања... Под тим режимом, који га је сувише ниподаштавао да би се постарао да га однарођује, побеђени, Србин, Грк или Бугарин, увек се осећао као један народ и умео је да сачува једну магловиту наду на ослобођење, која је своје корене пружала у успоменама старе независности...“

Француски писац Едмонд Плоши писао је у париској ревији „Оба Света“ 1881. године и ово: „Непродорне шуме, независност стално обезбеђена у планинама неприступачним за непријатеља, мрачни манастири при којима се преносио са генерације на генерацију најчистији патриотизам, спасише, срећом, Србе од политичке и од моралне смрти. Страшна Косовска несрећа оста урезана у њиховој успомени; она се пренесе у народне стихове, и ова поезија која се гудила(„псалмовала“) на тајним састанцима, далеко од Турака тлачитеља, много је допринела да овековечи код овог несрећног народа успомену на његову стару моћ“. Француски историк Ернст Дени писао је овога века (17, стр. 11): „Турско завојевање била је најчувенија епизода ових страних инвазија, али можда не и најопаснија. Доминација муслимана, дивља и крвава, била је мање продорна и мање наједајућа (нагризајућа) него подмукла предусретљивост осталих непријатеља, који, нападајући народну душу неумољивом инфилтрацијом, угрожаваху расу апсорбовањем и уништењем. Немци и Маџари у Банату, Хрватској и Славонији; Италијани у Далмацији; Арбанаси у Старој Србији; Бугари у Македонији. Срећом, тврдоћа народа је добра, и на овом опором металу страна киселина не нагриза тако лако“. Професор Емил Оман је у својој студији о Српско-хрватској народности установио код Срба „једну здраву опорост, која је у опреци са оним што је ропство произвело у народу осталих земаља словенских. Заиста, кад се говори о њиховим (српским) вековима ропства, човек се вара. Упркос Турцима, оно што је њих формирало, то је била слобода у брдима". Француски писац родом из Алзаса Едуард Шире дао је за време Првог светског рата једну заносну студију о Српској епопеји, где је поред осталог рекао (19, стр. 247): „Изолираност и искључива концентрација херојске Србије учиниле су од овог малог народа брђана страшног овна против угњетавајућег апсолутизма Ислама. Његова снага отпора дозволила му је да први зазвони алали (ловачки позив, ЛМК) народних устанака, поред свих препрека које су изгледале непремостиве и комплијкација најтеже врсте“. И два италијанска писца можемо овде додати, оба одлична познаваоца наших прилика. Далматински писац Ђакомо Ћудина, познат и као први преводилац „Горског вијенца“ и историчар Црне Горе, одличан познавалац Балкана, писао је у предговору својих превода народних песама (20, стр. 49): „Осуђен на врло тежак ниво, угрожен у својој личности и личности своје деце, Србин се повукао из градова где га је очекивала окрутност, неправда и, ако би се противио, чекали су га страшне тамнице (Ћудина сад описује изглед тих тамница према народним песмама); због тога је побегао у планине. Тамо, у неприступачним шумама, он је изабрао себи боравиште; усамљен у пустињи, он тражи слободу коју му одузимају; тамо он очекује тлачитеља. На тај начин је извршена подела становништва. Док су стари становници напустили градове, освајачи су се на неки начин тамо ушанчили. Бојећи се са своје стране усамљености коју су сами одабрали и очајања непријатеља, препустили су земљу побеђенима, задовољавајући се тиранским наметима (харачима); они су ове напустили, не мислећи много на који начин ће се изводити управа ове бедне заједнице“. Истакнути италијански државник гроф Карло Сфорца писао је после Првог светоког рата у својој монографији о Пашићу (21, стр. 24); „Један млетачки трговац описао је у првим деценијама 19. века своје утиске са пута копном од Венеције до Цариграда. О Србији, у којој се није задржавао, забележио је само ову примедбу: ,Ако нека варош има иоле важности, у њој станују само Турци; рекао би човек да су се Срби повукли из града да би несметано могли живети у слободи, по селима, у дну забачених долина. Изгледа да не залазе радо у градове, чак ни за то да би боље продали своју летину’. Исто онако као што су хајдуци у својим пећинама, по врлетним планинама, чували ратничке традиције расе Краљевића Марка, тако су и ови сељаци, са смиреношћу у којој је било и тврдоглавости, одржавали пламен традиција, веровања и тежње српског народа“. 

Румунски историк Никола Јорга пише у најбољој до данас Историји османског царства да се: „Словенски, арбанашки и грчки сељак у Турској, коју тако грде, много се слободније кретао и плодове овога далеко лакшег рада уживао безбрижније него многи поданик који није био Немац филантропског цара Јосифа II, и благог Леополда II“. Онда Јорга цитира руског научника Струвеа, који је 1793. пратио једно повеће руско друштво на Оријент. Овај је писао: «Овдашњи сељак (у Турској) мирно обделава своју земљу, живи задовољан у својој иако рђавој колиби, ужива благословене плодове мира, и очекује весео жетву, која ће зрети за њега а не за стравичне војске пријатеља или непријатеља... Он није изложен пустошењима и грозотама као становници покрајина с оне стране Дунава“. (Тада су баш били ратови са Наполеоном, а раније скоро стални ратови свих против свих, док у Турској ратова није било. ЛМК). Јорга додаје са своје стране: „Ако су се у последњем рату многи Срби јужне Угарске придружили старијим насељеницима, то је била последица великих обећања са стране цара, а не доказ несношљиве, тлачеће беде... Турци нису баш били никако јаросни варвари које би Европа морала да избацује... Споменути руски дипломат немачког порекла изражава се више пута са правом признајући добре особине владајућег елемента као доброг и пријатног народа, чија се лењост и јавашлук може донекле да оправда климом” (стр. 199). И маџарски историк Бењамин Калај истиче у својој познатој Историји Срба пуну изолираност, па чак и некомуникативност Срба и Турака. Ми књигу немамо, али то наводимо према цитату његовог преводиоца проф. Швикера. Овај, у једној својој студији из црквене српске историје, сматра та тврђења Калајева као претерана, али признаје „да се не може спорити строго одвајање између Срба и Турака, које је заиста постојало, и које се спољно очитовало одвојеним становањем првих у селима, потоњих у градовима, а такође и у сасвим различитом политичком становишту и у кругу идеја које су принципијелно одударале а у којима су се оба народна елемента кретала...“

Познати маџарски балканолог Лајош Талоци писао је у својој историји Босне и Херцеговине (26, стр. 239): „...Због тога је разумљиво да становништво које није постало мухамеданско, задржа своје обичаје и адете и од турског утицаја само је мало површно додирнуто иако је било подложно турским газдама. У селима, у брдима Бугарске, Србије и Босне само ретко наилазимо трагове некадашњег турског господства, док градски живот ових земаља... показује још увек турски карактер. У Босни се може од XVI. века градски живот назвати потпуно турским, јер је турско било све што је обухватало његову културу са изузетком трговачког сталежа...“ Поред ових сасвим страних, ево једног словенског писца. Проф. Матија Мурко, у својој студији „Јужнословенске литературе“ у збирци „Култура садашњице“ (51, стр. 208), пише: „Турска владавина претставља за велику већину Јужних Словена етнографску рекреацију. Турци су свакако донели собом једну разнолику, не малу културу... али они нису денационализирали на силу... и нису се мешали уопште у живот раје. Отуда је могао настати повратак ка обичајима и животним приликама које су средњевековна законодавства и државну власт сузбијали. Овим околностима и многобројним миграцијама, нарочито Срба, према северу и западу, биле су избрисане културне разлике, а то је много допринело етничком јединству Хрвата и Срба“.


Афирмисање посебности Срба ван Турске

Некад је Турска обухватала скоро цео Српски народ. Од XVII. века Срби живе и ван Турске. Прво пребези у Војној Крајини и Далмацији, затим заостали Срби приликом повлачења Турака из Угарске, потом нове избеглице и ускоци итд. Од почетка XIX. века ствара се самостална српска држава, а мало пред тим и Црна Гора постаје све више независна од Турака. У Црној Гори нестаје мухамеданаца. Али и док су они тамо живели, расна чистота није била каљана. Јер су ти мухамеданци, ти «потурице», били исте крви као и остали Црногорци. Црногорци су се са њима често мешали, али се нису „узимали“, тако да, ако би се међу Потурице увукао какав Османлија, он није могао производити мешавину крви код православних Црногораца, а остали су напустили земљу после „Истраге“. Овде се може навести велики етнограф швајцарски француског језика Евжен Питар, који је ту окоро у дубокој старости умро. Говорећи о Црногорцима (стр. 70) Питар каже: „Увучени у своје кршне планине, лишене вегетације, непогодне за културу... Црногорци су сачували своју ,расу’, откад су заузели своју земљу, боље него остале популације. Историја овог малог херојског народа потврђује шта нам показује географска изолација... Овом опкољавању, готово једином у Европи, може се захвалити да су одржани сасвим стари обичаји у тој земљи, и сачувани, на врло строг начин, етнички карактери примитивног становништва“. У Србији је било мешавине са Грцима и Цинцарима, али само у варошима, и то у много мањим бројним размерама него што се мисли. Али су села остала нетакнута. Ту никакве мешавине са инороднима није било. Нити је било друге вере (ње није било практично ни у варошима), нити је било друге православне народности са којима би се крв измешала. Сва новонасељена лица била су најчишћи Срби из Рашке, Херцеговине, Босне, Црне Горе, Јужне Србије, Војводине. Мало је где у свету било тако чистог елемента у биолошком погледу. Већ смо цитирали о томе мишљења неких странаца, а сад још неколико. Француски дипломат и књижевник Рене Мије писао је у Ревији оба света за 1888. поводом путовања кроз Србију изос. и ово: „Можда нема у Европи расе чистије од сваке мешавине, нити противније свакој смеси... Срби примају радо странце за неко време; они отстрањују онога ко покуша да се угњезди код њих“. Скоро пола века пре тога писао је француски географ и етнограф, познати балканолог Ами Буе у свом великом делу о Европској Турској (29, IV, 167), опет о тадашњој Србији, али као популационо-расном резултату векова, и ово: „Грчка популација је хетерогена смеса Грка, Арнаута, Словена, Влаха итд... Напротив, Срби из Србије формирају, попут Француза, једну једину компактну масу Словена грчког обреда...“ У тому I, страна 8, Буе каже да „Срби готово нису помешани са другим народима“ (ту у првом реду мисли на Србију). Десетак година доцније земљак Ами Буеа, професор Славистике у Паризу Сипријан Робер је писао:
„Истина је да се први пут може сад са сигурношћу пратити сав ток Дунава, пловити уз његове све притоке све до најнеприступнијих кланаца Балкана, и без страха посетити племена чије је и само име Европа досад једва знала. Па ипак су та племена остала ништа мање јогунасто при својим првобитним обичајима. Заузета увек ратовима, унутра и споља, за свој рачун суседних монархија, она су и данас оно исто што су била пре хиљаду година. Она су неспорно најмање мешана између словенских племена (расно вајчистија). Сад ћете разумети мотиве који су ме руководили да представим Илирце као оне међу свим Славенима који су најбоље сачували свој морални тип и црте старе словенске физиономије“. Мало пре цитирани француски писац Едмонд Плоши, говорећи о „Новој Србији“ 1881, казао је и ово (16, 922): „Потомци Срба пастира, који су умели, итекако, да се претворе у војнике ако је потреба то захтевала, сачували су чисте обичаје својих предака. Још данас има много српских породица које су, научене да живе далеко од великих градова и као скривене у сенци једног од старих манастира које је у шуми подизао велики цар Душан, остале узор чедности, домаћих врлина и слоге...“

Хрватски литерарни историк Драгутин Прохаска је изнео једну причу између аге и кмета у Босни. Ага га пита колико даје годишње свом аги. Овај одговара: „Ми немамо кад да избројимо колико дајемо. Али ти мораш знати шта не дајемо“. „А шта је то“ пита ага. „Душу“. (56, стр. 148). Мало доцније (стр. 151) изводи Прохаска: „Највећа срећа подјармљених беше баш та коју описује анегдота, да нису морали да предају ,душу’. Уопште је усвојено да је турска инвазија имала код Срба слично дејство као монголска код Руса. Она је сачувала и конзервирала националне посебности“. И сад цитира Јосифа Холечка о Босни (српски превод за који ја нисам знао да постоји, већ сам тражио оригинал из Прага). Холечек пише (57, стр. 114): „Народни живот и поредак осташе исти код Срба и Руса; тако вера, језик и све што сачињава посебност једног народа. Конструктивна снага народа дође у овој периоди специјално до изражаја у кућним задругама, а његова стваралачка снага изразила се у лепим епским и лирским песмама“. И наш народ у Хабзбуршкој монархији, иако антропогеографски испремешан са иноверијом, био је њој духовно стран и са веома мало мешања. Вера га је штитила од мискуитета. Било је нешто претакања Грка и Цинцара одн. Влаха у Србе, али процентуално незнатно. Било је и напуштања своје вере и народности. Али они који су остали у својој вери одржавали су националну, верску и расну чистоту до крајњих граница. Тешко да је иједан народ у Монархији тако бдио над овим као Срби. Они нису склапали брак са иноверијом. Ево шта напр. пише о томе у једној студији о Буњевцима и Шокцима у водећем географском часопису Немачке 1875. : „Иако ова два племена живе заједно са Србима, њих је од Срба одвајала све до најновијег доба дубока провалија. То је била црква: Срби су православни а они католици. Ретко се међу собом узимају, свак настоји да се држи изоловано...“ Исти је скоро случај био и у другим областима Ћесаровине.


Извори:

1) Ф. Деглер, Средњевековна култура на Балкану (од постанка независних
држава до турског завојевања). «Књига о Балкану», Београд 1936.
2) Constantin Ritter v. Höfler, Abhandlungen aus dem Gebiete der slavischen
Geschichte. V. Steriflichte auf die serbische Geschichte. Sitzungsberichte der
Philosophisch-Historischen Classe der kaiserlichen Akademie der Wissenschaften. 99 Band. Wien
1882.
3) Константин Јиречек, Историја Срба. Превео Јован Радонић. III свеска, Београд 1923.
4) Georg Stadtmüller, Geschichte Südosteuropas. München 1950.
5) Ватрослав Јагић, Спомени мојега живота, I и II књига, Београд 1930, Српска краљевска академија, Друштвени и историјски списи 30.
6) Die heutige Türkei. Bilder und Schilderungen aus allen Theilen des Osmanischen Reiches in Europa. Herausgegeben von Friedr. von Hellwald und L. C. Beck. I Band. Leipzig 1878.
7) Leopold Ranke, Die serbische Revolution. Hamburg 1829.
8) Johann Wilhelm Zinkeisen, Geschichte des Osmanischen Reiches in Europa,
VII. Theil, Gotha 1863.
9) Johann Langer, Nord-Albaniens und der Herzegowina Unterwerfung-Anerbieten an Oesterrich 1737-1739. Archiv der Kaiserlichen Akademie der Wissenschaften. XVII Band. Wien 1881. S. 224 ff.
10) Jakob Grimm in Göttingischen Gelehrten Anzeigen 1823, S. 1762 -1763.— Kleinere Schriften, IV, S. 198.
11) Otto von Pirch, Premier-Lieutenant im Königlich-Preussischen Ersten Garderegiment. Reise in Serbien im Spätherbst 1829. I Theil, Berlin 1830.
12) F. Eichmann, Die Reformen des Osmanischen Reiches mit besonderer Berücksichtigung des Verhältnisses der Christen des zur Türkischen Herrschaft. Berlin 1858.
13) W. Rüstow, Der Krieg in der Türkei. Erste Lieferung. Zürich 1876.
14) Dr. F. H. Ungewitter, Die Türkei in der Gegenwart, Zukunft und Vergangenheit, oder Ausführliche Geographisch-, ethnographisch-, statistischhistorische Darstellung des Türkischen Reiches ... Erlangen 1854.
15) Auguste Dozon, L'Epopée Serbe, chants populaires héroiques... Paris 1888. P. LXVIII.
16) Edmond Plauchut, La Nouvelle Serbie, Revue des deux Mondes 15 décembre 1881, p. 903-932.
17) Ernest Denis, La Grande Serbie. Paris 1915.
18) Emile Haumant, La nationalité serbo-croate, Annales de Géographie No. 127, 15 janvier 1914.
19) Eduard Schuré, L'Epopée Serbe dans ses chants héroïques. Revue des deux Mondes, 15 mars 1917, p. 241-270.
20) Giacomo Ciudina, Canti del popolo slavo tradotii in versi italiani. Volume primo. Firenze 1878.
21) Карло Сфорца, Никола Пашић и Уједињење Југословена. Ратне и дипломатске успомене.
Београд 1937. Издање «Космос».
22) N. Jorga, Geschichte des Osmanischen Reiches, V. Band, Gotha 1913.
23) Peter Struve, Reise eines jungen Russen von Wien über Jassy in den Crim und ausführliiches Tagebuch der im Jahre 1793. von St. Petersburg nach Constantinopel geschickten russisch-kaiserlichen Gesandschaft. Gotha 1801. S. 118.
24) Benjamin von Kàllay, Geschichte der Serben, Aus dem Ungarischen Prof. J. H. Schwicker, Budapest 1878, Bd. I. S. 217 ff.
25) Prof. Dr. J. H. Schwicker, Die Vereinigung der serbischen Mitropolien von Belgrad und Karlowitz im. Jahre 1731. Nach archivalischen Quellen dargestellt. Archiv für österreichische Geschichte der kais. Akademie der Wissenschaften... Band LXII, 1881. S. 365.
26) Ludwig von Thallöcsy, Geschichte. Die österreichisch-ungarische Monarchie in Wort und Bild.
Das Band: Bosnien und Hercegovina. Wien 1900.
27) Eugène Pittard, Les Peuples des Balkans. Esquisses anthropologiques. Paris — Neuchâtel.
28) René Millet, De Salonique à Belgrade, II, Revue des deux Mondes, 15 janvier 1888, p. 337-371.
29) Ami Boué, La Turquie d'Europe, Paris 1840. II Tome.
30) Cyprien Robert, Le Monde Slave, son passé, son état présent et son avenir, 1852. I, 95/96.
31) Schokazen und Bunjevazen in Ungarn. „Globus“, XXVII, 1875. S. 318