РУСКИ КОРПУС

После краjа Грађанског рата у Русији, 1920. године 30.000 воjника Руске Воjске генерала Врангела и 130.000 цивила емигрирали су са Крима. Најпре су допутовали у Турску. Тамо су се задржали две године, до 1922. године када се један део преселило у Бугарску, док се већина белих Руса преселила у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Краљевина С.Х.С. (после 1929. године - Краљевина Jугославиjа) се највише допала емигрантима, због тога што је југословенски краљ Александр Први Карађорђевић био питомац Руског Пажеског Корпуса, а српски Патријарх Варнава је учио у Духовној Академији у Санкт Петербургу. Генерал Врангел jе рекао: "Само нам је Краљевина С.Х.С. пружила руку помоћи. Друге савезничке државе су признале власт црвених силеџиjа…". У Краљевину Југославију се превесело око 40.000 Руса.Овде су бели емигранти почели са стварањем своjих друштвених и просветних организациjа: руско-српску мушку гимназиjу, два руска кадетска корпуса... Генерал Врангел је 1924. године створио "Руски Општи Воjни Савез" ("РОВС"), коjи jе удруживао све воjнике и официре бивше Руске Царске Воjске. Пуно Руских професора је предавало на свим Универзитетима Краљевине Југславије. Руски козаци су вршили службу у Српској Граничарској Стражи.

Током немачке агресиjе на Jугославиjу (априла 1941. године) пуно емиграната је било спремно да ратује против Немаца. По окончању априлског рата Jугославиjа jе била подељена између окупаторсних држава. У Србиjи jе била стварена Влада са генералом Миланом Недићем на челу под контролом окупатора. Краjем 1941. године за одбрану српског становништва од комуниста и усташа био је створен Српски Добровољачки Корпус.

Михаил Федорович Скородумов

У исто време комунисти су почели да убиjаjу српске жандарме и руске емигранате (убили су око 250 Руса). Почетком jула комунисти су стварали "Ужичку републику". Генерал Скородумов обратио се Немацима. Он jе молио да се допусти Русима да стваре руски воjни одред за одбрану од комуниста. Руски одреди морали су бити само у рускоj униформи и нису полагали заклетву Хитлеру. Такође je захтевано да се после стварања Корпуса он мора послати на Источни фронт. Али оваj захтев Немци нису извршили. Спочетка немачке власти (начелник штаба команданте окупаторске воjске пуковник Кевиш) je допуштала стварање одреда. Скородумов je издао наредбу о стварању Руског Корпуса (12.09.1941). Али кроз 2 дана стигла je наредба из Берлина да се забране све националне воjске формиране у Србиjи. Скородумов je био затворен. Командант Корпуса je постао руски генерал Штеjфон (бивши командант пука у Добровољачкој Војсци генерала Дењикина) Назив "Руски Корпус" je био промењен у "Руска Одбрамбена Група" (1942. - Руски Одбрамбени Корпус, а 1944. - Руски Корпус). Тако je у мукама био стваран Руски Корпус.

Борис Александрович Штеjфон  

Формирање Корпуса је обављено у Топчидерскoj касарни (бивша касарна Краљевске Гарде) Први пук Корпуса (око 2100 људи) био је састављен у септембру/октобру 1941. године. Пук је био обучен у руске униформе. А у новембру пук je ратовао са партизанима близу Лознице. После слома "Ужичке републике" пук je остао у Западноj Србиjи где је бранио српско становништво и саобраћајне путеве. Штаб пука je био у Лозници. Корпус je био додељен 65. корпусу Вермахта (командант - генерал Фелбер). Током jeсени и зиме 1941. године је био стварен Други пук.

Штеjфон врши смотру

У корпусу су углавном служили бивши официри, војници и козаци Руске војске генерала-лајтнанта П. Н. Врангела. Око 10% је чинио подмладак рођен ван Русије или они који су напустили отаџбину као деца, Добровољци су долазили из руских емигрантских колонија у Бугарској, Немачкој, Пољској, Француској, Грчкој, Италији, Румунији и из неких других земаља. Укупно, током целог рата, у Руском корпусу је служило више од 17.000 људи.

Козаци у Руском корпусу 

Крајем новембра Руска група је имала већ 6.000 војника и официра, а 30. новембра је добила назив Руски корпус и била укључена у немачки вермахт. Руски корпус је био наоружан пољским топовима калибра 75 mm, са антитенковским топовима калибра 37 mm, са минобацачима, крупнокалибарским митраљезима и пушкомитраљезима.

Руски корпус у Србији

Немачки генерал обилази Белогардејвце; Србија.

Корпус је користио Правило службе Руске Царске војске, Црвене армије и немачког вермахта. Официрски кадар је био углавном млад, а официрски подмладак се припремао у Првом Руском кадетском корпусу „Велики књаз Константин Константинович". На почетку рата војници и официри су носили маскирне мундире, али почетком 1942. године, због несташице тканине маскирне боје, добили су тамно-браон униформе. Крајем 1944. и у 1945. години, због разумљивих разлога, војници Руског корпуса носили су различите униформе. Војници и официри су носили еполете, које су означавали њихов поспедњи чин у Царској руској војсци, али фактичко звање је било означено на реверу. На глави су војници носили руске војне капе по обрасцу капа из Првог светског рата са руском тробојком на кокарди или округле челичне шлемове чешке производње са белим крстом на челу.

На глави су војници носили руске војне капе по обрасцу капа из Првог светског рата са руском тробојком на кокарди или округле челичне шлемове чешке производње са белим крстом на челу.

Апсолутна већина војника и официра Корпуса хтела је да се пребаци на Источни фронт и да ратује тамо „за ослобођеље Русије од црвеног ропства." Али немачка команда је одуговлачивала тај одлазак (с намером да га никад не изврши) и оставила је Руски корпус у Србији. Корпус је чувао руднике, путеве, комуникације и железницу од партизана.

Корпус је чувао руднике, путеве, комуникације и железницу од партизана; рудник Столица, 1941. године.

Јединице Руског корпуса смештене уз Дрину у Западној Србији, нису се само бориле против партизана, него су и (на своју одговорност) помагале прелазак српских избеглица из Босне. Јединице Руског корпуса су чувале објекте и руднике и на Косову и у Рашкој. И до наших дана дуж железница на овом правцу, могу се видети понеки дебели бетонски или камени бункери, из којих су војници Руског корпуса бранили комуникације од напада партизана.

Руски корпус у Зворнику. Јединице Руског корпуса смештене уз Дрину у Западној Србији, нису се само бориле против партизана, него су и (на своју одговорност) помагале прелазак српских избеглица из Босне.

Руски корпус, углавном формиран од бивших војника Царске руске војске, разликовао се од Прве козачке дивизије која је била формирана већином од бивших војника и официра Црвене армије и била 24. септембра 1943. пребачена у Југославију. Прва козачка дивизија је била јединица под патронажом Химлера и обичној е учествовала у операцијама чишћења терена од партизана, а ималаје 18.550 војника и официра.

Почетком 1944. године, Руски корпус се сударио са совјетским дивизијама и јединицама Ј. Б. Тита. Из Србије је Корпус отишао заједно са јединицима Српског Добровољачког Корпуса и прошао ратни пут до Словеније. Брза капитулациja Румуниjе и Бугарске у августу и септембару 1944. године и уништење немачке групе "Jужна Украjина" су нално изменили положаj на Балкану. Фронт се изненадано приближио граници Краљевине Jугославиjе. Остаци Корпуса заjeдно са преосталим немачкими jeдницама су одбиjали изненадне jурише советске армиjе, титових партизана и њихових нових савезника, Бугара. У исто време (септембар/октобар) из Београда су биле евакуиране све породице припадника Корпуса, као и сви руски емигранти који су хтели да оду.

У октобру Четврти пук и део Трећег су били опкољени у Чачаку и током седам недеља су задржавали офанзиву црвених. Тек 21. новембра пукови су успели да се извувку из окружња и да се повуку ка Сараjеву. У исто време jeдинице Првог и Другог пука су покривале одступање прве брдске дивизиje. Често би руске jeднице прелазиле и у контраофанзиву. Близу села Jaкубовац (Североисточна Босна), средином новембра први и трећи батаљони 3. пука су уништили 169. гардијски пук Црвене армије. Током октобра 1944. и почетком априла 1945. године, Корпус је прво чувао а затим и одбранио прелаз преко реке Саве код Брчког. Кроз Брчко су главне немачке jeднице ГА "Е" (почетком 1945. године преименоване у "Србиjа") пролазиле при одступању из Србиjе, Македониjе и Грчке. Децемба 1944. године Корпус је предузео офанзиву против партизана и освојио град Травник које је био задржаван током jедне недеље.

Крајем 1944. године командант корпуса генерал Штејфон је имао састанак са гененералом А. А. Власовом (председник Одбора Ослобођења Народа Русије и Главним Командантом Наоружених Снага О.О.Н.Р.). Штејфон је рекао да је он спреман за припајање Корпуса саставу Н.С. О.О.Н.Р. Током пролећа 1945. године Корпус je ратовао у Босни.

Руски корпус 1945. године.

Он je поднео тешке губитке (у аугусту 1944. године у трећем батаљону трећег пука је било само 882 војника, а већ почетком децембара 21 човек) 30. априла 1945. године у Загребу je умро генерал Штејфон. Командант петог пука пуковник Рогожин je постао командант Корпуса. Краjeм априла остатаци Корпуса су били сведени на три пука, али без довољног броja људи у четама. При Капитулациjи Немачке Корпус се налазио Словениjи. Црвени су предложили Рогожину да капитулира, али је он одговорио да никад неће капитулирати пред Совејтима и партизанима. Корпус je капитулирао и предао се Енглезима. У то време Корпус je имао само око 3.500 људи. Разоружавани бели Руси су били смештани у логор Келенберг (Аустриja). Тамо су остали до 1951. године, када су се преселели у САД и Аргентину. Шездесетих година у САД, а деведесетих и у Русији, био је објављен зборник мемоара РК. Занимљиво је да се најтоплије успомене бивших војника и официра Руског корпуса односе на Српски Добровољачки Корпус „због његове сигурности, дисциплине и поуздане одлучности". Припадници Корпуса нису били предати СССР-у иако су Совјети покушавали да их добиjаjу.

Анатолий Иванович Рогожин

У Келенбергу je био створен "Савез Припадника Руског Корпуса" који постоји и дан данас. "С.П. Р.К." штампа часопис "Наши Вести". Оне и данас излазе и садрже реаговања на тренутна политичка питања. „Наше Вести" су изјављивале неповерење у политички курс Русије под вођством Јељцина. А 1999, године бивши саборци из Руског корпуса су оштро осудили НАТО агресију на СРЈ.