21. новембар 2012.

ЈЕВРЕЈИ И УСТАШТВО, ОД ЈОЗУЕ ФРАНКА ДО МЛАДЕНА ШВАРЦА


Недавно су многи домаћи и светски медији пренели изјаву Ефраима Зурофа, израелског историчара и директора центра „Симон Визентал“, поводом мисе у помен усташког вође Анте Павелића, која је по ко зна који пут служена у Загребу и Сплиту. Зуроф је изјавио да су ове мисе „увреда за сећање на његове (Павелићеве) бројне жртве и изругивање последицама стравичних усташких злочина“. Ефраим Зуроф је, иначе, члан Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу. Добро познаје историју такозване Независне Државе Хрватске и многе чињенице о усташким злочинима и њиховим починиоцима. Па ипак, др Зуроф се као историчар и припадник јеврејског народа никада није позабавио улогом коју су Јевреји имали у стварању НДХ и злочинима који су за време ове монструм-државе почињени над србским народом. Ефраим Зуроф ће вам рећи да је Анте Павелић био нациста и да су Јевреји били подједнако жртве његовог режима као што су то били Срби. А да ли је уистину тако?


Пођимо од тврдње да је Анте Павелић био нациста. Нацизам - односно национал-социјализам - је идеологија Немачке радничке партије (касније Национал-социјалистичке немачке радничке партије), која је основана 5. јануара 1919. године. Под национал-социјализмом се подразумева и политика коју је усвојила и спроводила немачка влада од 1933. до 1945. године, у периоду немачке историје који се назива Трећим рајхом. Анте Павелић није био члан Национал-социјалистичке немачке радничке партије, нити је његова идеологија била национал-социјализам. 

Павелић је још као гимназијалац приступио Странци права, чија идеологија ће касније послужити као основа за формирање усташког покрета. Странку права су још 1861. основали Анте Старчевић, Хрват из околине Госпића, и Еуген Кватерник, покатоличени Јеврејин из Загреба. Основно начело Странке права било је: „Ни под Беч ни под Пешту, него за слободну и самосталну Хрватску!“. Међутим, од самог њеног настанка, једна од основних карактеристика правашке идеологије била је мржња према Србима. За Старчевића, који се данас у Хрватској велича као „отац домовине“, Срби су „смеће народа“, „накот“ који смрди и храни се фекалијама, слуге Хрватима и „пасмина која треба да буде из народа истребљена“. Међутим, на другом месту, за Старчевића Срби заправо не постоје, већ су то „православни Хрвати“. По њему, сви највећи србски великани су „Хервати“ док су издајници „пасмине славосербске“. Али овде не треба изоставити податак да је сам Анте Старчевић макар делимично био србског порекла. Његова мајка, Милица Богдан је била Србкиња, а по оцу је потицао од Старчевића из Херцеговине. Међутим, као што ни многим усташама србског порекла то није сметало да врше стравичне злочине над србском нејачи, тако ни Старчевићу његово порекло није сметало да постане креатор парола „Србе о врбе“ и „За Србе сјекиру“. Ни Еуген Кватерник није ништа мање допринео утемељењу овакве идеологије. Године 1868. он је објавио један од својих најзначајнијих списа - Источно питање и Хрвати, у коме наглашава да право на Босну и Херцеговину има искључиво Хрватска. Уверавао је хрватску јавност да је „југословенштина“ у ствари исто што и „србштина“, а у крајњој линији исто што и „руштина“. 


Међутим, писац првог правог политичког програма Странке права био финансијски стручњак из Осијека, Јеврејин Јозуа-Јосип Франк. Након смрти Анте Старчевића (1896), Франк преузима вођење странке, али је, без обзира на своје опредељења за самосталну Хрватску, од 1898. био и члан одбора за финансијска питања Краљевине Угарске. Под Франковим вођством, „праваши“ још више појачавају србофобију у својој идеологији. Отуда су се и чланови и симпатизери усташког покрета у почетку називали „франковцима“.

Још један осијечки Јеврејин и „франковац“, који је 1935. приступио усташком покрету, био је др Иво Корски. Он се и данас сматра једним од најутицајнијих идеолога усташтва. 

Дакле, у идеологији Странке права, коју доцније заступа и спроводи Павелићев режим, није било нити је могло бити ичега што је садржао немачки национал-социјализам. Основни циљеви Странке права и доцнијег усташког покрета били су: 1) стварање хрватске државе, која би обухватила добар део Балканског полуострва, и 2) уништење србског народа на територији те хрватске државе. Усташтво је било наследник и наставак „праваштва“. За разлику од фашизма и национал-социјализма, усташтво у комунистичком покрету није видело непријатеља већ добродошлог савезника у „сламању кичме Србству и Православљу“, како је дословце наведено у другој тачки споразума између усташког покрета и Комунистичке партије Југославије, који су у Сремској Митровици 1935. потписали усташки првак Миле Будак и Титов емисар Моша Пијаде. Три године раније (1932), Централни комитет Комунистичке партије Југославије објавио је проглас у коме „поздравља усташки покрет и ставља се потпуно на његову страну“. Др Срђа Трифковић, у својој књизи Усташе: Балканско срце таме на европској политичкој сцени, наводи како су пре Другог светског рата усташе и у Хитлеровој Немачкој третиране као сепаратистички и прокомунистички покрет, те су хапшени и затварани. Доцније привидне сличности усташтва са фашизмом и национал-социјализмом биле су искључиво у функцији задобијања подршке Италијана и Немаца, тадашњих господара на Балкану.  


Крајем 1930. године, Анте Павелић у Италији оснива терористичку организацију „Усташа - хрватска револуционарна организација“ (УХРО). Павелићеви најближи сарадници у то време били су Иван-Ивица Франк, син Јосипа Франка, и Славко Кватерник. Осим тога што је и сам потицао из породице похрваћених Јевреја, Кватерник се оженио Олгом Франк, ћерком Јосипа Франка. И у логорима за војну обуку, које је Павелић оснивао у Италији, Мађарској и Аустрији, било је Јевреја. Јанка Пуста у Мађарској, недалеко од данашњег Новог Кнежевца, био је главни усташки центар за обучавање диверзанстких група и атентатора. О Јеврејима који су се у њему обучавали, али и о Јеврејима у самом врху раног усташког покрета, овако сведочи заповедник јасеновачких кољача Вјекослав-Макс Лубурић: „На Јанка-пусти то је био, каква ли случаја, најприје Владо Сингер, а затим Срећко Кремзир, обадвојица Жидови из прве руке... Духовни вођа емиграције био је Жидов Иван Франк, син правашког вође др Јосипа Франка. Никоме није била тајна да је супруга Поглавника, гђа Мара, била из жидовске обитељи. Исто тако да је најпознатија фигура емиграције и цијеле млађе екипе, Еуген-Дидо Кватерник био жидовске крви, као и најеминентнија фигура у домовини, пуковник и каснији војсковођа Славко Кватерник. Што да кажемо о дијелу домовинске елите ожењене чистим Жидовкама. И у државном водству, и у војничком и политичком водству, па и у самом Усташком покрету, свугђе смо имали ‘свога Жидова’. Никоме није ни на памет падало тражити жидовске претке многобројне похрваћене средње класе у цијелој Хрватској.“1

Иван Мужић, хрватски историчар и римокатолички публициста, у свом спису О државотворности динарских Хрвата пише: „Павелић није био антијудаист. Он је само у меморандуму Хрватско питање (из 1936, написан на њемачком за њемачки политички врх) жидовство третирао као непријатеља Хрвата. Текст је очито надахнут политичким прагматизмом па је разумљиво да антијудаизма нема у другим његовим међуратним текстовима. У самом врху усташког покрета било је особа жидовског подријетла“.

Чим је НДХ била проглашена, 10. априла 1941, успостављен је државни апарат, све државне службе, војска, полиција, као и сви други пратећи државни органи. У свим тим структурама било је Јевреја, и то не само као ситних службеника, већ их је значајан број био на високим државним, војним и полицијским функцијама.

Јеврејин Владо Сингер био је повереник Главног усташког стана, врховног органа усташког покрета, и шеф Усташке надзорне службе. Чланови Главног усташког стана и доглавници (заменици) Анте Павелића били су, између осталих, и Јевреји Славко Кватерник и Андрија Бетлехем. Јеврејин је био и Иво Хајнрих, један од управника логора Јасеновац и близак пријатељ Анте Павелића. Шеф усташке тајне полиције био је Ото Крезимир, такође Јеврејин. Члан Хрватског државног сабора, проф. др Давид Карловић је био Јеврејин, баш као и др Стипе Моснер, опуномоћени представник при бугарској влади. У културном животу НДХ важне улоге су имали Јевреји проф. др Мирко Бреyер и др Зденко Вински. А званична штампарија владе НДХ била је у власништву загребачке јеврејске породице Шулхоф.

У војним формацијама НДХ било је 28 високих часника (официра) Јевреја. То су били: Никола Штајнфел, адмирал и последњи министар оружаних снага НДХ; генерал Ладислав Алеман, помоћник главара управног стожера и заменик заповедника гарнизона у Загребу; Рикард Кубин, адмирал морнарице НДХ; Едгар Ангели, контраадмирал морнарице НДХ; генерал Јулије Фриц, заповедник Десете домобранске дивизије; генерал др Милан Прауншпергер, заповедник правног одсека оружаних снага НДХ; главностожерни пуковник Фердинанд Хала; главностожерни пуковник Драгутин Хелбиш; пуковник Јулио Реш, заповедник гарнизона у Копривници, касније заповедник Пашке бригаде са седиштем у Карлобагу; Емануел Балеи, пуковник домобранства и заповедник Прве пешачке дивизије; инж. Хинко Алабанда, делатни пуковник Усташке војнице; Отон Чуш, пуковник домобранства; пуковник Иван Шарнбек, заповедник Шесте пешачке дивизије; пуковник Јосип Шолц, заменик заповедника Прве хрватске ударне дивизије; пуковник Рудолф Ванер, управник Обавештајног одсека Министарства оружаних снага НДХ; пуковник Јурај-Ђуро Исер, заповедник Другог домобранског збора; пуковник Јозеф-Јосип Мецгер, заповедник Четврог хрватског збора; пуковник Јулио Саш, заповедник Другог заштитног подручја народне заштите; пуковник Мирко Згага, заповедник Прве пешачке дивизије; пуковник Божидар Зорн, најпре заповедник Друге брдске бригаде, касније заповедник Девете брдске бригаде, а на крају заповедник Друге хрватске ударне дивизије; допуковник Јосип Гамбергер, заповедник моторизованог батаљона са седиштем у Славонском Броду; допуковник Драгутин Рублер, официр за везу са Другом италијанском армијом; генерал Милан Мизлер, заповедник Оружништва (жандармерије НДХ). Нема проверених података о функцијама које су у војним снагама НДХ обављали Јевреји: генерал Иво Шнур, пуковник Квинтијан Тартаглија, Оскар Киршбаум, Рудолф Краус-Тудић и Јулио Симовић. Имена ових Јевреја, или Хрвата јеврејског порекла, официра у усташкој војсци Анте Павелића, објављена су и на званичном сајту2 римокатоличког храма св. Јелене Крижарице у Каставу код Ријеке.


Према резултатима истраге Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, на списку оних који треба да одговарају за ужасна недела извршена у Јасеновцу, налазе се и Јевреји: усташки поручник Анте Алтарац, који се издвајао по бестијалности приликом ликвидација логораша, затим Бруно Дијамантштајн, Херман Шпилер, Владимир Борнемиса, те извесни Винер, који су били усташки повереници, односно чланови интерне управе у концентрационом логору Јасеновац. Истинитост навода из документа 4547-1945 Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, од 15. децембра 1945, потврђују подаци које је касније обелоданио Анте Цилига, тадашњи члан Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије, у својој књизи Сам кроз Еуропу у рату 1939–1945 (поглавље „Јасеновац: људи пред лицем смрти“). Он је као логораш провео у Јасеновцу више од годину дана, тачније од 14. децембра 1941. до 31. децембра 1941. година, одакле га усташе пуштају на интервенцију из Рима, јер је поред југословенског имао и италијански пасош.

Недавно је о овоме проговорио и Вице Вукојевић, бивши судија Уставног суда Републике Хрватске, који је изјавио да су „логором Јасеновац управљали Жидови, држава је само дала стражу, а постоји и уговор између владе НДХ и Жидовске опћине Загреб о финанцирању управе тога логора“. Председник јеврејске верске заједнице у Загребу, Иво Голдштајн, одговорио је да су Вукојевићеве тврдње лаж и да је „жидовска опћина у Загребу настојала помоћи својим члановима који су били заточени у Јасеновцу, али у коначници то готово никоме није помогло“. Вукојевић је заузврат оптужио Голдштајна да „документе о финанцирању управе Јасеновца, од Жидова, скрива као змија ноге“.3

Какав је заиста био однос усташког режима према јеврејској популацији на територијама које је обухватила НДХ? А какав је могао бити ако су, као што видимо, Јевреји заузимали неке од најважнијих положаја у усташкој власти. Један од највећих србских интелектуалаца у емиграцији, др Лаза М. Костић, у својој чувеној Видовданској беседи, одржаној 22. јуна 1958. у Онтарију (Канада), казао је: „Не треба заборавити да је највећи део водећих усташа или био јеврејског порекла, по танкој крви, или је био жењен Јеврејкама, и они су сви нерадо предузимали мере истребљења Јевреја, само да се додворе Немцима или на захтев Немаца. Мере истребљења Срба предузимали су сами, противно вољи и Немаца и Италијана. За њих је далеко одговорнији и непосредно одговоран, цео грађански хрватски народ.“

Ово потврђује усташки доглавник Славко Кватерник: „Прогони Жидова отпочели су у Осијеку. За мене нема двојбе да су иницијатори били Нијемци, агресивна њемачка осјечка Волксгрупа... Ти су прогони били настављани у разним мјестима у Сријему и Славонији у којима су били настањени, односно у којима су обитавали Жидови и Нијемци. Ти прогони изненадили су свих, па и Павелића. Они су и пожурили у донашању жидовских закона. У влади нитко није помишљао на прогоне Жидова, јер је било изграђено мишљење о рјешењу жидовског проблема... Сигурно знам да Нијемци нису били задовољни, што ми је саопћио капетан Којентински из њемачког посланства рекавши како у посланству постоји мишљење да су Хрвати премеки и judehcrig. Мене су чак прозвали judenprotektor, јер скривам Жидове у министарству оружаних снага, у болницама и јединицама, те издајем увјерења да их се не смије дирати.“ 4

Еуген-Дидо Кватерник допуњује тврђење свога оца овако: „Што се тиче Жидова, и суд је у Јерузалему на расправи против Ајхмана установио, да су прогони Жидова у Хрватској били вођени од Нијемаца, и да су започели већ 11.4.1941. Ја сам тада био још у Италији. Један је пак загребачки рабин за вријеме истог процеса након описа прогона и страдања Жидова с подручја НДХ отворено признао, да, ако је с подручја Хрватске ипак спашен доста велик број Жидова, онда се то имаде приписати корупцији високих усташких функционера и везама обитељи Кватерник са Жидовима. Само аполитички мозак може из особно-секташких мотива кривити Хрвате за прогон Жидова, намјесто да истиче све што је са хрватске стране учињено, да се Жидови спасе. А учињено је врло много.“ 5

Хана Арент, немачка теоретичарка политике и филозоф јеврејског порекла, у својој књизи о суђењу Адолфу Ајхману наводи да је влада Анте Павелића три недеље након свог успостављања донела антијеврејске законе. Међутим, Немци су тек у јесен 1943. године у тим законима запазили „занимљив параграф којим су у ‘почасне аријевце’ претворени сви Јевреји који су дали допринос ‘хрватској ствари’. Наравно, број тих Јевреја је у међувремену увелико нарастао“. Арентова даље наводи: „Још занимљивија је била чињеница коју је открила обавештајна служба СС-а (...), да су скоро сви припадници владајуће клике, од председника владе до усташког вође, били ожењени Јеврејкама“.6

Хрватски проусташки аутор Младен Ивезић на својој интернет страници тврди да је он „први на свијету који је пронашао и објавио два писма (што су их антифашисти скривали у архиву) која је 1943. године био послао загребачки надрабин Фрајбергер Каптолу и хрватским властима, молећи да се негдје оснује табор за оне Жидове који нису поданици НДХ а немају камо отићи! Хрватски би их Жидови сами хранили, кажу писма.“ Ивезић томе додаје: „Будући да су Жидови били под строгим притиском њемачкога режима у Њемачкој и на ратним подручјима, многи су, очито доведени добрим вијестима о НДХ, долазили овамо, немајући ни држављанства ни припадништва НДХ. Позор, долажаху из Мађарске и Италије, у које првих мјесеци бијаху бјежали, уздајући се у попустљивост њихових режима.“

Споменимо и то да се усташки режим заштитнички односио и према припадницима масонерије. Наиме, један СС подофицир, у свом извештају од 2. децембра 1942, написао је о врху Павелићевог режима „да су они - скоро сви - слободни зидари“. У овом извештају се наводи да је антимасонска пропаганда усташког режима врло скромна и да он само привидно заузима непријатељски став према слободном зидарству. Овај припадник СС-а посебно оптужује Славка Кватерника да је „у интересу ‘виших циљева’ Слободног зидарства проводио саботажу на штету њемачког Рајха“, да је пре рата у Загребу основао масонску ложу „Либертас“, коју је повезао са јеврејском ложом НОББ (Независни орден Бнаи Брит), и да су ложи „Либертас“ припадали и други прваци усташког покрета: Еуген Кватерник, др Будак, др Пук, Бенак, генерал Балеи, пуковник Сабљак, потпуковник Душан Краљ, др Кошак и др Тот. Извештај се завршава закључком да би било потребно „да се ова опасност благовремено отклони на начин да се Усташки режим ликвидира и у Хрватској успостави њемачка војна управа“. Иако аутентичност овог документа није потврђена, у светлу свих познатих чињеница његов текст делује прилично веродостојно.7


Да веза Јевреја и усташтва није само ствар прошлости, већ да је жива и данас, сведочи пример Младена Шварца, Јеврејина који предводи организацију „Нова хрватска десница“ и једног од најгласнијих усташа у данашњој Хрватској. У једном интервјуу, објављеном на његовом сајту, Шварц о Павелићевом режиму каже: „Ако Иво Голдштајн признаје ту чињеницу да је читава усташка врхушка била обитељски везана за жидовство, импрегнирана жидовством, тиме угледни повјесничар нехотице признаје да Независна Држава Хрватска није била антисемитска држава, јер да је то била, онда би Поглавник прво своју властиту жену Марију, рођену Ловренчевић (по мајци Жидовка), морао убити или стрпати у логор. Замислите ви државу у којој влада службени антисемитизам, расистичкога типа, а у којој је цијела врхушка повезана са Жидовима! Уосталом, у Хрватској је увијек било Жидова који су се осјећали хрватским патриотима. То је стара правашка традиција, која вуче конце од покрштенога осјечког Жидова Јосипа Франка. У тој старој Странци права било је много покрштених Жидова, али је било и мојсијеваца, који су били жидовски вјерници.“

Било како било, из свега наведеног није тешко извући закључак: Јевреји у НДХ нису били само жртве, већ и инспиратори и извршиоци злочина, јер је усташтво било идеологија и покрет не само Хрвата, већ и Јевреја у Хрватској. А главна мета и највећа жртва тог ђавоиманог и злочиначког покрета био је – србски народ, који то никада не сме да заборави.

1 General Drinjanin, „Legije i Legionari“, у Drina XVII, Madrid, 1967,
стр. 328–329
2 http://www.kastav-crkva.com/h_zrtve1.html
3 Povratak Vice Vukojevića: ‘Židovi su upravljali Jasenovcem’,
Nacional – dnevno online izdanje, 22.04.2009.
4 Nada Kisić Kolanović, Vojskovođa i politika: Sjećanja Slavka
Kvaternika, Zagreb, 1997, стр. 204
5 Eugen Dido Kvaternik, Sjećanja i zapažanja 1925–1945: prilozi za
hrvatsku povijest, Zagreb, 1995, стр. 255
6 Hannah Arendt, Eichmann u Jerusalimu: izveštaj o banalnosti zla,
Beograd, 2000, стр. 166
7 Поједини аутори наводе да је овај документ пронађен у Архиву
Југославије, под ознаком Ф100, 29, 115, бр.2 979492-979500.

Текст преузет из часописа: Војска смене бр. 2/2012

Часопис Војска смене можете преузети ОВДЕ.