13. новембар 2012.

СВЕ БИТКЕ НЕБЕСКОГ РАТНИКА

 Последња фотографија пред погибију,
септембар '94
- Ви који кренете заједно са мном, рачунајте да се нећете вратити! Овако је Бошко Перић Пеша, легенда Посавине, јунак нашег доба, говорио својим борцима дан пре него што ће кренути на свој последњи и најчаснији ратни задатак, да се из обруча на Лисачи, са вечно немирне Мајевице, извуче преко седамдесет српских бораца који су се већ неколико дана, без хране и воде, са мало муниције, одупирали бесомучним насртајима муслиманске војске. А тог 14. новембра ратне '94, када је специјална јединица Пеша на челу са својим командантом кренула у одсудну битку за спас живота седамдесет младића, све је подсећало на смрт. И тешке јесење магле које су се ваљале планином, и ситна киша што је до кости продирала и рески рафали који су данима одјекивали Великом Јелицом и Лисачом.

Пред налетом Пешиних специјалаца пали су први муслимански ровови. Испред својих бораца јуришао је Пеша, као да је крилат, а онда прасак бомбе и фатално мали гелер заустављају орла у лету. Окончан је живот ратника, хероја, легенде из хиљаду битака, живот у коме је било уткано хиљаде живота. Престално је да куца срце човека коме су Бог или судбина, ко ли би га знао, одредили животни пут херојства и чојства. Шест рана надјачало је младо тело, али седма је била фатална.

А само сат-два након трагедије, кроз Брчко је најпре прошаптана вест, а онда је из немих уста хиљада које су га волеле, поштовале и дивиле му се преломио јецај: ''Погинуо је Пеша!'' Мајка Јела и отац Станимир остали су без сина јединца, узданице за старост, сестре и брата, а Брчко, Посавина и српска војска без борца чија се храброст мерила са именом Обилића. Остале су и приче ратнике из првих дана борби за Брчко, са Липовца, Доњег Бихаћа... А у свакој причи, дивљење Пешиној храбрости, што су у бој ишли с таквим јунаком.

- Није лако бити јунак за живота – само месец дана пре смрти рекао је Пеша. Од тебе се очекује да увек будеш први, да удариш тамо где је најтеже. Ако не успеш, тешко ти је и осећаш кривицу.

Још је додао: ''Ја кад пођем у акцију сва правила остављам за собом. То ти је коцка са смрћу, а улог је живот''. Више од две године коцкао је Пеша са смрћу, надмудривао је и избегавао јој вештинама које је ваљда само он знао, али 14. новембра смрт је била лукавија.

Из овоземаљског строја српских бораца тога дана је право на небо отишао Бошко Перић Пеша. А имао је само двадесет три године.

- Ја никада не бих пуцао на ненаоружаног непријатеља, још увек одзвањају Пешине речи. О цивилима да не говорим, јер не борим се ја против муслиманског и хрватског народа, већ против војске. А о свакоме од нас судиће народ. Можемо ми да причамо шта хоћемо, да се хвалимо колико хоћемо, али након свега, коначни суд о нама даће народ.

Народ је већ за његовог живота пресудио. Пеша је легенда на коју су сви поносни. У односу на његова дела упоређиваће се прошло са садашњим, предвиђати будуће, мерити време и догађаји. И баш због тога, сећање на јунака нашег доба не би било потпуно без опроштајних речи Пере Пантића, Пешиног заменика, а сада команданта специјалне јединице ''Пеша'':

- Ти одлазиш, али живећеш у нама, у свим својим саборцима, и над твојим одром заклињемо се да ћемо завршити започето дело. Због драги брате, збогом команданте!

''Брчанска зора'', март 1995.