04. децембар 2012.

ДУЖНОСТИ И ПРАВА

Демократија није разбила само политички живот народа и држава. Она је својим начелима слободе појединца, разбила и народни живот у свима његовим видовима. Она је уништила органске заједнице и у привреди, и у социјалној политици и у јавном животу. Демократија је прогласила права човекове личности без дужности, док заједници људској није признала ни право на живот. Од слободнозидарске лиге за заштиту права човека до програма „народног фронта“ стално се само наглашавало право у друштвеној заједници, али нико није признавао никакве дужности према тој заједници. И маколико да се у нас увек кукало, како никад нисмо имали праве демократије, цео наш јавни, политички, привредни и социјални живот био је основан баш на овој рушилачкој мисли демократије о правима без дужности. Капитализам је сматрао својим светим правом да пусти целокупну привредну народну заједницу слободној, дивљој игри себичних интереса појединаца или удружених клика. Финансијски капитал је затварао и отварао своје златне славине не према потребама народне заједнице, већ према потребама дивље берзанске игре интереса финансијера преко десет мора. Индустријски капитализам је производио да руши и обара, а не да ствара потребе друштвеној заједници. У дивљој конкуренцији трговачког капитализма и за живот најнужије намирнице појављивале су се или склањале са пијаце само с обзиром на свето право капитала да спекулише, па макар и са животима милиона.
Капитализам има права да се гоји, да расте, па ма милиони због тога и мршавили, пропадали, умирали!
Последице таквог схватања нарочито се осећају сада када су напукле везе државне и друштвене дисциплине и кад су се острвеле страсти хиљада, да задовоље своја права, па ма згазили и уништили стотине хиљада. Сваки још и сада у овој земљи само говори о својим правима и то личним, саможивим, најнижим. Многи и многи назови привредници мисле да имају права да се, у овој тешкој, општој невољи, преко мере богате. Други мисле да је њихово право да олако живе, да без обзира на дубоку беду и несрећу заједнице не пропусте ни једно задовољство на које су навикли. Чиновници сматрају да је њихово право да примају плате, али се не питају да ли су испунили икакву дужност. Ко је имао прилике да прима и саслушава избегле чиновнике, чуо је увек само јадање о њиховим правима, да и они приме своје принадлежности. Ниједан се глас није чуо да ти људи питају, да ли има неких већих и тежих дужности које они, као службеници народа треба да врше и да помогну да се изиђе из ових тешкоћа. Напротив, сви запињу из петних жила да изаберу место, понајпре Београд, стотине интервенција прибављају којима доказују своје потребе, а ниједну да су они вољни да се без резерве одазову свакој дужности која им се одреди. То је последица државног уређења које је напослетку, по природи ствари, морало иструлити и разбити се. Југославија се распала због тога, али су остали људи, васпитани у том поретку расула и нереда, и они продужују што су навикли. И ако ми желимо оздрављење нашем народу и државном животу, морамо поставити цео поредак на његове природне ноге. Морају се дужности поставити испред права, а права одмеравати и додељивати само према испуњеним дужностима према народној заједници.
Нема ни једног позива, занимања, рада који нема значаја за друштвену заједницу и нико не може захтевати никаква права, ако мисли да производи његовог личног рада треба да задовоље само његово лично право. Његово право мора бити ограничено дужношћу, да његов рад мора бити користан и народној заједници, да он не сме никаквим постпупком свога права штетити ни један општенародни интерес. За оздрављење од тешких невоља мора да заструји у свима правцима народног живота одушевљење и вера, осећање народне заједнице и дужности према њој, морају да завладају закони разума, правде, пожртвовања. Нико се не може и не сме поставити изнад овога. А људи који руководе животом народа српског морају бити безусловно предани постављеним циљевима, одани народним тежњама, до крајности пожртвовани, несаломљиво издржљиви и карактерни. Они морају имати јасан поглед на дужности које су им поверене и чврсту вољу да сломе и савладају све тешкоће.
Ти људи, јунаци и борци, морају се окупити око онога коме је поверена судбина народа и државе. Они му морају бити безусловно одани и верни, дисциплиновани и радни. Тек такви људи моћи ће уклонити све сметње и преобразити све установе, друштвене, економске и политичке које сад нису способне да наша народна питања решавају онако како то захтевају битни интереси нашег народа. Добровољачки одреди су показали тај пут. Али за њима треба да пођу у те одреде и сви остали: Црква, привредници, физички радници, сељаци, интелигенција, слободне професије, јавни радници, жене, све што је ваљано и честито у нашој народној средини и да уједињени и окупљени око ђенерала Недића, на тешким и спасоносним дужностима искорене зло из нашег јавног живота. То ће донети оздрављење народа српског.

Др Стеван З. Иванић
''Наша Борба'', бр.14, новембар 1941.