17. мај 2013.

ПОЛИТИЧКО-ПАРТИЈСКА ПРИПАДНОСТ - Војислав Бакић


Српски је народ у готово свима нашим областима подељен на политичке странке. Таквих странака има највише у Србији. Њихова начела и њихови програми не разликују се много један од другога: али се, при свем том, поједине странке тако разилазе, као да исповедају супротна начела. Њихови се претставници неки пут боре тако страсно међу собом, као да су једни од њих непријатељи, а други браниоци отаџбине. Да је то само новинарска борба, и да она не омета јединство и напредовање српскога народа она би се могла допустити и у том оштријем облику. Али, како је ова партијска борба до скора вођена, мора је сваки родољуб осудити, и мора радити, да се она прекине.
          Наше су се странке биле тако завадиле, да су само на то мислиле, како ће једна другој нашкодити, да би лакше одржале победу при изборима народних посланика и општинских часника: јер од тога зависи, у чијим ће рукама бити државне и општинске власти. При том су употребљавана и недопуштена средства, и увлачени су у странке и разни заводи, државни и приватни. У неким су местима основани и партијски новчани заводи. Ни просветни заводи нису остали без партијског утицаја. И студенти нашег универзитета подељени су на партијске клубове: а и ученици средњих и стручних школа читају партијске листове.
          Тако је, дакле, место узајамног поверења међу грађанима владало међусобно неповерење, место симпатије мржња, место слоге раздор. Услед тога су државни и народни послови слабо напредовали: јер је ауторитет државне власти ослабио, а осећање дужности у чиновника није било тако јако, да би они из властитих побуда ревносно вршили своје службене дужности.
          Једно стога, а друго због честих промена у врховној државној управи. Србија је била изгубила и кредит код великих европских држава, што је донело рђаве последице по цело Српство. Наши су се непријатељи користили нашим слабостима и погрешкама, те су уверавали образоване народе, да српски народ није способан за самосталну државну управу.
          Партијска је поцепаност овладала и у бившој Српској Војводини, што је врло штетно за јединство тамошњег народа српског. Тамо је најпотребнији сложни рад свих Срба на одржању српске народности, која је сад у великој опасности, нарочито због завођења маџарског језика у српске народне школе. Због те поцепаности, Срби не могу да шаљу у заједничко народно представништво онолико број својих посланика, колико их је било раније, док су они били сложни. Из истог узрока не може ни српски народни сабор (у Карловцима) да ради онако, како то захтевају народни интереси. Због тога се и црквено школски фондови (који износе око двадесет милиона динара) не употребљавају у довољној мери за унапређење српске просвете, која највише може помоћи одржању наше народности.
          Колико су партијске страсти заразиле наш народ у тим крајевима, видело се најбоље у оно време, кад су претставници српског народа у Хрватској  и Славонији оптужени за издајство отаџбине само зато, што се држе својега српског имена, и што пишу ћирилицом. Баш у то време је једна српска странка најжешће је нападала ону српску странку, чији су представници били у затвору због те оптужбе!
          У најновије време почео се наш народ делити на политичке странке и у Црној Гори, у Далмацији, у Хрватској, у Славонији, у Босни и Херцеговини, па и у Старој Србији и Маћедонији. И ако је основано мишљење, да су у демократским државама, у којима народ сам собом управља, политичке странке потребне и корисне, сумњиво је, да то исто важи за оне делове српског народа, који немају готово никакве самоуправе. По мишљењу једног нашег признатог и заслужног државника, у тим крајевима треба да има само једна странка, и то чисто народна странка, која ће чувати и бранити само српске националне интересе.
          Вође српскога народа у разним нашим областима нису били увек сагласни међу собом, ни у погледу на циљеве, које треба постићи, ни у погледу на путове, којима треба ићи, и средства, која ваља употребити при постизању општих народних циљева. Они се нису ни споразумевали о том, него сваки је радио за себе, а народ је ишао за њима.
          Представници српских држава, за време последњих четрдесет година, нису пдржавали потребне везе ни с вођама народним, ни с представницима других суседних народа. Стога су српске државе за време српско-турског рата 1876. године остале усамљене, те нису имале успеха. Зато су оне, по одлукама великих сила на Берлинском конгресу (1878.г.), сразмерно врло мало добиле; а српски је народ, у целини, јако оштећен.
          Српски су државници мало пажње обраћали нашем народу, који живи изван Србије и Црне Горе, зато су га слабо и познавали. Поред тога, они се нису трудили, да на време обавесте страни свет о стању српског народа у тим крајевима, те су до скора и руски државници мислили, да у Старој Србији и Маћедонији живе само Бугари, а у Босни и Херцеговини Хрвати. Од осталих европских народа као да ни један није знао све до прошле године, да у овим двема областима живи само српски народ; него су веровали, да тамо живи неки засебан босански народ, који говори неким непознатим босанским језиком.
          Место свестраног упознавања нашег народа и место тачног обавештавања других народа о положају и о правима српскога народа, наши су се државници отимали о првенство и о власт, и занимали су се више ситним унутрашњим пословима и партијским питањима, од чега није било велике користи ни за саме српске државе, а камоли за целокупно Српство.

Др Војислав Бакић
''Српско родољубље и отачаствољубље'', Београд 1910.

Текст преузет из часописа: ''НАША БОРБА'', бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа ''НАША БОРБА'' можете погледати ОВДЕ.