16. јул 2013.

ПОЗИВ СРПСКОМ НАРОДУ ДА БУДЕ ПЛЕМЕНИТ И РОДОЉУБИВ - Милан Недић

Браћо Срби и сестре Српкиње..

Ја сам већ више пута говорио да ви морате бити и Срби и људи. Морате имати и душе и срца, морате саосећати са бедом и невољама своје браће и данашњим, по српски народ, тако тешким данима. Говорио сам вам, али се бојим да мој глас није пробио кору саможивости која се нахватала око срца многих између вас. Зато вас питам: Јесте ли извршили своју свету српску дужност према браћи својој избеглицама, породицама заробљеника, према Србима који су остали без хлеба, без огњишта, без крова над главом, према толиким ратним сирочићима?

Многи од вас ћуте. Ништа нисте учинили. Јад, беда и очај ваше тврдо срце нису дирнули. Зар вас није страх од Бога? Зар вас ваша савест нимало не мучи? Стрешћете се, ваљда, од ужаса када вам кажем да су због вашег нехата и због ваше неосетљивости данас у питању животи много хиљада избегличке деце. У питању је да ли ће остати живи или ће их нестати. Многи између вас Срби, оџаковићи, ни прстом нисте мрднули да судбину ових јадних малишана олакшате, да им животе спасете. Доста са фанфарама и парадама стотина којекаквих хуманих друштава, која су само форма без садржине!

Зар Немци имају више самилости и сажаљења за њих, децу својих противника него ви, Срби, од којих многи и многи леже на парама и не знају шта ће са њима. Хоћете ли те своје прљаве новце у гроб да понесете? Гледајући све ово одлучио сам се данас да вам говорим о племенитости и родољубљу. Ах, када би само ове моје речи могле да размешкају ваша камена срца. Хоћу да вам предочим: прво, да ове особине, Богом дане сваком правом човеку, негујемо и развијамо што више, друго, да вас потсетим да у међународним сукобима великих и силних, мале државе и слаби народи могу истрајати и себе одржати само тако ако буду живели и радили саосећајући за ближњега свога и за род свој. У свом провиђењу Бог је обдарио човека најлепшом способношћу, која је уједно и највећа: да чини добра дела - да буде племенит. Колико ће човек бити племенит, то зависи у првом реду од тога, колико је успео он да изађе из самољубља, као саможивог нагона за своју личност и колико је успео да уђе у родољубље, у друштвени нагон за одржање свега рода свога. Тешка садашњица нас учи да је такво осећање данас нама Србима потребније него икад, да би сачували и ојачали свој толико искушани српски род.

Племенитост и родољубље карактерне су црте нашега народа које је он испољио још у прапочетцима своје историје. По историском тврђењу наши стари располагали су овим врлинама још онда када су се из старе своје постојбине досељавали у земље Балканског полуострва. У преднемањићској српској држави кнезови и велики жупани управљали су и владали народом који је знао само за две врсте радиности: за земљорадњу и сточарство, али је зато био пун врлина од којих су: храброст дружељубље и родољубље испуњавали срце и душу сваког Србина онога доба. Те особине српског народа прелазиле су с једног поколења на друго и јачале су се уколико је више времена промицало у нашем народном животу.

У старој својој средњевековној Србији Срби су ратове добијали и губили, изгубили су најзад пред орканском навалом и своју државу, али никада нису изгубили обележје своје племенитости и родољубља. Чак и то доба је дало у свима областима где је Србин живео и велике ктиторе велике приложнике и ватрене родољубе и љуте мегданције.

По својој храбрости Краљевић Марко имао је срце лавовско, али је по својој племенитости имао и велику хришћанску душу. Делио је мегдане и тукао се за свој српски род, својим стричевима је судио по правди Бога истинога, отварао је затворене царске друмове, укидао свадбарину, удавао сироте девојке, штитио слабе и невољне. Народна песма опева Краљевића Марка не само као великог јунака већ још више као племенитог родољуба.

Нашу стару рашку господу српски народ није запамтио само по њиховом достојанству, по њиховим победама и освојеним крајевима. Још много више их је запамтио по њиховој племенитости и по њиховом родољубљу. Пуни су наше народно предање и историја примера како су прваци народни и његово свештенство давали све своје имање да би што више српскога робља откупили. Да ли сте заборавили на пример племенитости Кнеза Иве од Семберије? Српски народ имајући стално пред очима племенита дела својих вођа и свега свештенства дубоко је урезао себи у душу сазнање да у саможивости и грамзивости за благом овога света неће моћи сачувати ни себе ни своје име.

Давно је још један забринути родољуб изрекао да су: грамзивост и недостатак узајамне братске љубави две најтеже друштвене болести у држави. Јавно је позивао народ да болестан своју отаџбину лечи и спасава што пре, наглашујући ово: љубав према ближњем огледа се у прихватању, у помагању свога брата, свога суседа. Затим је додао: та љубав је лепша и шира када обухвати све суграђане све мештане једнога места, али је још шира и лепша када се простре на сву браћу која сачињавају друштвену и државну заједницу, тако да у тој заједници све без разлике подносе заједнички и добро и зло. Отачастољубац говорио је тада онако, како и ми данас морамо да речемо. Морамо јер се болест самољубља и грамзивости појавила код нас јаче него икада.

На вама, браћо Срби и сестре Српкиње, стоји данас да ишчупате из своје средине и из себе самих те срамне болести и да својим животом, својим делима, својим примером покажете да сте: достојни потомци својих великих предака и истински синови Мајке Србије. Не дајте да вам душу изгризе црв саможивости и срце окамени грамзивост те да нас српски песник прикаже будућим поколењима, као нараштај који је уз државу проћердао и најлепше, вековне особине свога народа. Ето, говорио сам вам отворено и искрено. Чујте ме и послушајте ме, јер ви морате и убудуће бити и Срби и људи! Послушајте ме јер ћете само тако остати достојни потомци својих славних предака!

МИЛАН НЕДИЋ
16. јула 1942.

Текст преузет из часописа: ''НАША БОРБА'', бр. 1/2013. Више информација о првом броју нашег званичног идеолошког часописа ''НАША БОРБА'' можете погледати ОВДЕ.