03. децембар 2016.

КРВАРИЛИ СУ СРПСКИМ ТЛОМ - НЕ ВРАЋАЈМО ИМ ЗЛОМ!


Најугроженији су, а заслужују највише. На маргини друштва, и државе Србије, за коју су крварили, гинули, и због које су многи остали инвалиди. И сада када је ред на друштво и на државу да им врати тај дуг, тако да остатак живота проживе на достојанствен начин, друштво их одбацује, држава окреће главу.

Овде је реч о ратним ветеранима, људима који су стали у одбрану свих српских огњишта деведесетих година прошлог века, људима који су својим животима бранили животе сваког од нас. Скоро сваки од активиста Борбе 14 је син ратног ветерана, Југословенске Народне Армије, Војске Републике Српске, Српске Војске Крајине... Свако од нас има рођака, брата, ујака, који је бранио српски Космет од шиптарских терориста у униформи Војске Југославије. Свако од нас има неког стрица, кума, пријатеља од кога је слушао доживљаје са ратишта, који су за нас приче којима се дивимо, а за њих је била танка линија између живота и смрти. И данас, када видимо како они живе, како се држава опходи према њима, на који начин их друштво одбацује, не можемо да будемо равнодушни према њиховој судбини, јер су они ти који су изборили наше право на постојање, са пушком у руци.

Због незаинтересованости и неорганизованости државе, тачан број ратних ветерана никад није ни одређен, али претпоставке чине бројку од пола милиона до милион људи. Борци из ратова 1990-1999. и њихове породице су данас најугроженије, док породице погинулих бораца имају једва право на накнаду, која је довољна тек толико да се преживи, а неретко ни толико.

Због флоскуле „елите грађанске Србије“ како „Србија није била у рату“ понекад се сматра како „Србија уопште нема ратне ветеране“, али ми им постављамо питање, ко је бранио толика српска огњишта и српско тло за време рата деведесетих, ако то нису били наши земљаци, браћа по крви и духу, Срби? Како је уопште могуће таквом једном флоскулом подаштавати све њихове жртве? Како је могуће да издајничка власт која је дошла после 5. Октобра 2000. ратне ветеране политизује на гнусан начин, називајући их „војском Милошевића или Шешеља“? Не, господо! Наши очеви су били на фронтовима, у рововима од Космета до Далмације не због политичких уверења, припадања некој странци, или себичних интереса. Већ из дубоких људских и родољубивих уверења која су красила сваког искреног српског борца, борца за слободу нашег окованог народа. Водили су се реченицом нашег славног Војводе Петра Бојовића, „За часног човека и озбиљног мушкарца, отаџбина је скуп обавеза, и у рату, и у миру, увек!“ 

Још од диктатуре 1929. кад је положај ветерана био веома угрожен, константно и све више се права ове популације угрожавају и напредак није приметан. Не постоји национално признање њиховог постојања, а за породице погинулих бораца и ратне војне инвалиде не постоји надокнада штете. Мере за збрињавање ове популације у закону Републике Србије не постоје. Запошљавање, здравстевна заштита, стамбени проблеми за државу су веома велики проблем, док се са друге стране партијски запошљавају најевће фукаре и шкарт овог друштва, од којих су многи своју „сигурну кућу“ пронашли у земљама западне Европе, бежећи од своје људске части и обавезе, прекривајући очи пред страшном патњом наше нације. Исти проблем имају деца чији су родитељи погинули као борци, и родитељи чија су деца погинула као борци, разлике нема, и држава подједнако не брине и о једнима и о другима. Може се слободно рећи да су припадници ове популације за државу Србију грађани другог реда.

Српски медији су заузети програмима који вређају интелигенцију сваког здраворазумног човека, док места за слободу говора ветеранима има веома мало. Ни на једној телевизији у Србији не постоји емисија или бар делови емисија који се баве проблемима ове популације. Ником више нису интересантне ни приче и догађаји у којима су учествовали ратни ветерани, свест нашег народа је на драстично ниском нивоу, а поштовани су само онда када су нам требали.

Породице погинулих бораца и ратни војни инвалиди немају додатну здравствену заштиту, те се овај проблем истиче као највећи ове популације.  Из свог џепа ратни војни инвалиди издвајају огромна средства за лечење, док држава не издваја ни најмања средства из буџета за лечење ове популације. Србија је земља која нема ни један центар за лечење оболења која су специфична за ову популацију, болести радијације, посттрауматски синдроми, рањавање гелерима или изложеност отровним хемијским супстанцама.

Према истраживањима која су радила нека борачка удружења, више од 2.000 ратних војних инвалида и чланова породица погинулих бораца немају решено стамбено питање. А исти број ове популације нема решен стамбени проблем на адекватан начин. Социјална заштита ове популације је у још горем стању, многи ратни војни инвалиди су остали без породичног старања и данас се налазе у старачким домовима поред тога што имају свега педесетак година. Због посттрауматских синдрома, неки ратни војни инвалиди су смештени у установе за особе ометене у развоју, што је само једно у низу понижења које ова популација трпи. У области радних односа ратни ветерани имају још већи проблем, јер им се учешће у рату третира као радни стаж у дуплом трајању, али им држава ни дан данас није исплатила доприносе за тај стаж. Постоје случајеви када су млади људи били тешко рањени у ратним дејствима па се касније нису могли запослити уз изговор да немају ни минимални радни стаж.

Од Српске Православне Цркве ова популација није добила никакву помоћ, те тако на сваку понуду удружења ратних ветерана за заједничко организовање прикупљања помоћи овој популацији СПЦ је имала негативан одговор. Уосталом, шта очекиавти од установе која наклоност народа користи за бахаћење и коришћење свих могућих повластица.

У скупштини Републике Србије већина министара нити су учествовали у ратовима нити су били официри, те им и није стало да се потруде да положај ове популације поправе, општепознато је да су таквим људима битни само интереси сопствених партија које добијају директиве из иностранства, те интереси нације бивају гурнути на крај колоне, чекајући неко светлије време, које може да донесе само национална-револуција.

Данас се ратни ветерани третирају као „највећа сметња у Србији“, као неко ко је „био ту када нам је требао, али сада је непотребан“, те се стога сматра да је помоћ њима само бацање пара из државног буџета и беспотребно трошење средстава, али ми постављамо питање, да али су заиста најугроженији припадници разних других популација (попут ЛГБТ) која толико истичу дискриминацију над њима, или ратни ветерани, који су овој нацији дали све, али им ова држава за узврат не да ништа?!

БОРБА 14 диже свој глас у заштиту интереса ратних ветерана, и не тражимо никакву милостињу за њих, већ само право на достојанствен живот наших очева, браће, колега, комшија, сународника, и крвне сабраће који су се борили за нашу и вашу слободу!